Čega se plašite? Ako je spisk oskudan, onda imate ovu bolest - Izostanak straha ukazuje samo na jednu stvar

Osećaj straha je evolutivna taktika preživljavanja. Mali broj ljudi ima retko stanje koje znači da se ničega ne plaše - oni imaju Urbah-Vitovu bolest.

Zamislite da iskačete iz aviona i ne osećate ništa. Nikakav nalet adrenalina, niti ubrzani otkucaji srca. Ili ako vidite zmiju u svojoj blizini, ali vi ne reagujete, jer ne osećate strah.

To je realnost za Džordija Černika, Britanca kome su uklonjene nadbubrežne žlezde kako bi se smanjila anksioznost izazvana Kušingovim sindromom – retkom bolešću koja se javlja kada nadbubrežne žlezde proizvode previše kortizola, hormona stresa.

Tretman je delovao malo isuviše dobro. Džordi je prestao da oseća anksioznost – ali nešto nije bilo u redu. Na putovanju u Diznilend 2012. godine, vozio se rolerkosterom i shvatio da ne oseća strah. Nakon toga je skočio padobranom iz aviona, spustio se žičarom sa Tajn mosta u Njukaslu i spustio se niz Šard u Londonu – sve to bez osećaja i najmanjeg ubrzanja pulsa.

Černikovo iskustvo je retko, ali ne i jedinstveno. Ovo zvuči poznato samo onima koji žive sa Urbah-Vitovom bolešću (poznatom i kao lipoidna proteinoza), genetskim stanjem toliko retkim da je do sada dijagnostikovano samo kod oko 400 ljudi.

Slučaj izvesne SM

Jedna poznata pacijentkinja sa Urbah-Vitovim sindromom, poznat kao SM, bila je predmet naučnih studija na Univerzitetu u Ajovi od sredine osamdesetih.

Početkom dvehiljaditih Džastin Fajnstin, danas klinički neuropsiholog, bio je postdiplomac kada se pridružio timu i počeo da traži načine da uplaši SM.

Foto: Shuterstock

Međutim, ni najstrašniji horor film, ni neposredna opasnost iz stvarnog života, poput zmija i pauka, nije mogla da je uplaši.

- Ali ne samo da je pokazala izražen nedostatak straha, već nije mogla da se uzdrži a da im se ne približi i ne dodirne različita stvorenja - dodaje Fajnštajn.

Urbah-Vitova bolest je uzrokovana jednom mutacijom u genu ECM1, koji se nalazi na hromozomu 1. ECM1 je jedan od mnogih proteina ključnih za održavanje ekstracelularnog matriksa (ECM), potporne mreže koja drži ćelije i tkiva na mestu.

Kada je ECM1 oštećen, kalcijum i kolagen počinju da se nakupljaju, što uzrokuje ćelijsku smrt. Jedan deo tela koji je posebno osetljiv na ovaj proces je amigdala, region mozga u obliku badema za koji se dugo smatralo da igra ulogu u obradi straha.

U slučaju SM, prestala je da oseća strah kada joj je Urbah-Vitova bolest uništila amigdalu, ali je sačuvala sposobnost da obrađuje druge vrste emocija, poput sreće, besa ili tuge.

Različite vrste straha

Međutim, priča je nešto komplikovanija. Ispostavlja se da amigdala može da igra veću ulogu u određenim vrstama straha nego u drugim. Na primer, čini se da je ključna za uslovljavanje straha.

Eksperimenti sa glodarima pokazuju da životinje koje dožive strujni udar odmah nakon određenog zvuka nauče da se zamrznu na sam zvuk.

Međutim, iako SM zna da ne sme da dodiruje vruć tiganj koji je tek izvađen iz rerne, ona ne može da bude uslovljena strahom – to jest, ne doživljava ubrzani otkucaj srca i nalet adrenalina kada joj se predstavi stimulus koji je prethodno bio povezan sa bolom. SM takođe nije u stanju da prepozna uplašene izraze lica drugih, iako može da razazna izraze radosti i tuge.

Ona je takođe izuzetno društvena i druželjubiva, ali istovremeno ima poteškoća u prepoznavanju i izbegavanju opasnih situacija, što je dovelo do toga da se u više navrata povredila nožem i pištoljem.

Foto: Shuterstock

U jednoj studiji, istraživači su zamolili stranca da priđe SM, koja je trebalo da signalizira rastojanje na koje on može da joj se približi da bi se osećala prijatno. Ispostavilo se da joj je preferirano rastojanje bilo samo 0,34 m, što je skoro polovina udaljenosti koju su birali drugi učesnici eksperimenta.

Znači da se najprijatnije oseća kada ljudi uđu u njen "lični prostor", što zdravi učesnici sa netaknutom amigdalom nikada ne bi podneli. 

Ovo otkriće ukazuje i da amigdala igra ulogu u organizovanju načina na koji reagujemo da druge ljude iz našeg okruženja.

Strahovi za koje nije nadležna amigdala

Ipak, postoje neke vrste straha za koje se čini da se javljaju nezavisno od amigdale. U jednom eksperimentu, Fajnštajn i kolege su zamolili SM da udiše ugljen-dioksid, što kod većine ljudi izaziva osećaj straha i gušenja.

Naučnici su očekivali da će reagovati bez straha, ali na njihovo iznenađenje, ona je počela da paniči i to je bio najintenzivniji strah koji je osetila u celom svom odraslom životu. Još dve pacijentkinje, takođe sa oštećenjem amigdale, takođe su iskusili intenzivan strah tokom eksperimenta.

Ispostavilo se da zapravo postoje dva različita puta straha u mozgu, u zavisnosti od toga da li je pretnja spoljašnja ili unutrašnja.

Kada su u pitanju spoljašnje pretnje, amigdala deluje poput dirigenta orkestra, usmeravajući druge delove mozga i tela da proizvedu odgovor. Prvo prima informacije iz oblasti mozga koje obrađuju vid, miris, ukus i sluh. Ako amigdala detektuje pretnju, kao što je provalnik koji se približava, zmija ili medved, ona zatim šalje poruke hipotalamusu, regionu odmah iznad zadnjeg dela vrata.