Istina o halucinacijama: Naučnici otkrili zašto ljudi vide stvari koje ne postoje

Nova studija na miševima sugeriše da psihodelici povećavaju verovatnoću da mozak "vidi" slike iz sećanja, a ne ono što je zapravo ispred njega, usled čega se dobija jasno objašnjenje onoga što se dešava dok sanjamo budni.

Mnogo pre modernih laboratorijskih ispitivanja, autohtone kulture su koristile ove supstance za lečenje psiholoških i fizičkih tegoba. Asteci su koristili psilocibinske pečurke kao lek, dok su andski kultovi konzumirali kaktuse San Pedro bogate meskalinom pre hiljadama godina.

Arheolozi su pronašli ritualni svežanj star hiljadama godina u bolivijskoj pećini koji sadrži tragove DMT-a (moćnog halucinogena koji se nalazi u biljkama). Takođe su pronašli 5.000 godina stare dugmad pejota iz Teksasa.

Moderno putovanje je počelo kada je švajcarski hemičar Albert Hofman sintetizovao LSD 1938. godine, prenosi ScienceAlert.

Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, istraživači su otkrili da se ovi lekovi vezuju za specifičan receptor u mozgu (nazvan 5-HT2A) koji može izazvati halucinacije. Ovaj receptor je deo serotoninskog sistema, koji utiče na raspoloženje i može uticati na anksioznost i depresiju.

Premotajmo unapred do danas, naučnici raspravljaju o tome da li je sam psihodelični trip (mistično iskustvo) neophodan za lečenje stanja poput depresije i anksioznosti.

Foto: Shutterstock

Neki naučnici smatraju da prava korist od psihodelika dolazi od njihove sposobnosti da pomognu moždanim ćelijama da se preprogramiraju i komuniciraju na nove načine – proces koji se naziva "neuroplastičnost“. Moguće je da su halucinacije samo sporedni efekat njihovog terapeutskog dejstva.

Stoga je ključno razumeti tačno kako ove supstance menjaju percepciju ljudi. Trendovi u modernoj farmakologiji se pomeraju ka dizajnu lekova koji imaju za cilj da pokrenu terapeutski „trip“ halucinogena bez neželjenih efekata.

U novoj studiji, naučnici su koristili miševe projektovane tako da određene moždane ćelije svetle kada su aktivne. Što je sjaj jači, to su ćelije bile aktivnije.

Tehnologije koje je razvio jedan od vodećih istraživača studije, Tomas Knopfel, omogućile su istraživačima da zabeleže i povećanje i smanjenje napona na površini mozga. Ove promene napona zavise od toga koje ćelije se aktiviraju za određene zadatke.

Tokom eksperimenta, miševima su prikazivani vizuelni stimulusi, kao što su pokretni crno-beli crteži, kao i jednostavni prazni ekrani. Ovo je omogućilo istraživačima da mere aktivnost mozga tokom gledanja stimulusa i u stanju mirovanja.

Na pola eksperimenta, istraživači su miševima ubrizgali snažnu hemikaliju koja aktivira isti 5-HT2A serotoninski receptor kao LSD i psilocibin, ali na selektivniji i kontrolisaniji način.

Foto: Shutterstock

Istraživači su uporedili obrasce napona mozga pre i nakon što je droge počele da deluju, što im je pomoglo da tačno utvrde neuronska kola na koja je psihodelik uticao.

Fokusirali su se na primarni vizuelni korteks mozga i na spore ritmičke oscilacije (poznate kao teta ritam) povezane sa pažnjom, konsolidacijom pamćenja i poznavanjem stimulusa. Snimci visoke rezolucije otkrili su fascinantan pomak u komunikaciji mozga.

Pre upotrebe droge, vizuelni korteks je proizvodio moždane oscilacije od 5 Hz. Nakon što je psihodelik primenjen, teta ritmičke oscilacije su se značajno intenzivirale, povećavajući se i po snazi i po trajanju.

Što je još važnije, ovi niskofrekventni talasi u oblastima vizuelne obrade mozga sinhronizovali su se sa retrosplenijalnim korteksom, koji je uključen u kodiranje, skladištenje i vraćanje sećanja. Ova sinhronizacija je imala kašnjenje od oko 18 milisekundi, što je u skladu sa putujućim talasom aktivnosti koji povezuje dva regiona.

Psihodelik je delovao kao prekidač: prigušio je reakciju mozga na ono što su oči videle, dok je istovremeno pojačavao veze sa oblastima memorije, dozvoljavajući mozgu da „popuni“ nedostajuće vizuelne prikaze iz sopstvenog pamćenja.

Umesto da se oslanja na ono što je zapravo bilo ispred očiju, mozak je počeo da ubacuje fragmente iz sopstvenih internih memorijskih banaka. Ovo otkriće pruža objašnjenje kako vizuelne halucinacije mogu da funkcionišu.

Foto: printscreen

Vodeći istraživač, Dirk Janke, opisao je ovo stanje kao izuzetno slično delimičnom sanjanju. Pod uticajem droge, unutrašnje slike mozga nadjačavaju spoljašnju stvarnost, stvarajući živopisan, samogenerisan svet.

Uprkos ovim uvidima, studija ima ograničenja. Kako autori priznaju, neki od nalaza mogu odražavati odvraćanje pažnje miševa od ponavljajućih slika. Miševi i ljudi dele nekoliko osnovnih karakteristika organizacije mozga, ali nije jasno da li se fenomeni mogu mapirati na ljudska halucinogena iskustva.

Na kraju krajeva, međutim, studija bi mogla da označi ključni korak ka razvoju nehalucinogenih lekova koji povećavaju neuroplastičnost pacijenta i, nadamo se, smanjuju simptome njihovog mentalnog zdravlja.

BONUS VIDEO