ZNATE LI DA POSTOJI BEOGRAD ISPOD BEOGRADA? Ispod površine zemlje je više ljudi nego što je iznad pločnika!

Beograd je jedan od najčudnijih gradova u Evropi. Epitet čudan, nije zaslužio samo zato što ima nesvakidašnju i zaista burnu istoriju, već i zato što su njegovi žitelji, več po pravilu nedovoljno upućeni u prošlost i tajne svog grada

Poseban segment koji oličava Beograd jesu zaboravljeni ili nepoznati podzemni objekti ispod njegove površine. Njihovo poreklo je veoma raznoliko i često su vezani za bezbrojne ratove i ratnike koji su prohujali ovim prostorima još od rimskih vremena, dok su neki, opet, imali ekonomsku namenu. Međutim, posebno period posle II svetskog rata doneo je jednu posebnu „konspiraciju”, odnosno potrebu da sve bude tajno, i da ovakve podzemne gra]evine ne budu poznate široj javnosti. Tako je i znanje o beogradskom „podzemlju” dobrim delom „prekomandovano” u zaborav. Sada, kada su došla neka druga vremena, iz dubine Beograda polako izviru njegove raskošne tajne…

Fon Lerov „potpis” na Tašmajdanu

Tašmajdan je i danas velika tajna za žitelje prestonice, što zbog toga što same tašmajdanske pečine nisu svima dostupne, što zbog toga što Beograđani uglavnom ne znaju šta se sve nalazilo u okolini današnje Crkve svetog Marka. Tako je svima dobro poznato da se Novo groblje nalazi u Ruzveltovoj ulici ali malo Beograđana, pogotovo mladih, zna da se upravo na prostoru današnjeg tašmajdanskog šetalista nekada nalazilo „staro” groblje. Baš tu je do 1886. godine počivala elita ondašnje Srbije. Tu su bili sahranjeni Ilija Kolarac, Sima Milutinović Sarajlija kao i Josif Pančić, i to u specijalnom kovčegu napravljenom upravo od „njegove” omorike. Pomenute 1886. godine donesena je odluka da se napravi Novo groblje što je značilo da će tadašnje tašmajdansko, biti upravo tamo, izmešteno. Seoba je, kako je to kroz istoriju često bilo u Srba, obavljena nedosledno i trapavo, pa su tako samo velikani svoj novi mir našli na parcelama Novog groblja, dok je sirotinja, kao i oni bez naslednika, ili oni koji su jednostavno bili zaboravljeni, ostali i dalje da počivaju ispod današnjeg šetalista. Za to, nažalost, ima mnogo dokaza. Jesenas je tokom sprovođenja toplovodne instalacije ka zgradi Seizmološkog zavoda raskopana jedna grobnica, a i sada je u parku ostala nadgrobna ploča da podseća kako je tu bio upokojen izvesni Sima, rođen 1873. a umro već 1893. godine. Slično je bilo i kada je rekonstruisana vodovodna instalacija ispod restorana Šansa, kada su graditelji naišli na ljudsku lobanju.

Inače, groblje se prostiralo duž današnjeg parka, i u najvećoj meri su na njemu počivali pravoslavci. Kako beleže istoričari i protestanti i katolici su imali svoj deo groblja koji se nalazio blize današnjoj Takovskoj ulici, dok je poseban deo upravo u blizini restorana Šansa „pripadao” utopljenicima, vojnicima i samoubicama. Tašmajdan je interesantan i po tome što je tu pročitan Hatišerif 1830. godine, ali i zato što mnogi stariji istoričari tvrde da su ovde, a ne na Vračaru spaljene mošti Svetog Save. Za današnje Beograđane bi ipak najinteresantnija bila sama „utroba” ovog dela grada. Naime, još od rimskih vremena na ovom mestu postojao je kameneolom, odnosno rudnik. Odatle je vađen kamen kojim je bio izgrađen antički Singidunum. Kasnije ga „nasleđuju” Turci, koji mu i daju ovakvo ime od reči taš kamen i majdan rudnik. Tašmajdan je gotovo potpuno izbušen, protkan sistemom od nekoliko pećina koje su međusobno povezane hodnicima, pa nije neispravno poređenje da podseća na jabuku kojoj je samo kora ostala.

Upravo u ovim pećinama bio je smešten Karađordev štab 1806. godine kada je sa svojim ustanicima preotimao grad od Turaka, a tokom I svetskog rata ovde su se sakrivali ondašnji Beograđani od besomučnog bombardovanja Austrougara iz Zemuna i druge strane dunavske obale.

Današnji izgled Tašmajdan dobija tokom II svetskog rata zahvaljujući nemačkom generalu Aleksanderu Leru, koji je ispred Vermahta bio zadužen za jugoistok Evrope. Odmah po zauzimanju srpske prestonice, Ler rešava da napravi tajnu, podzemnu Komandu za jugoistok, a bolje mesto od Tašmajdana nije mogao da nađe tim pre što je pečina već postojala. Dakle, ostalo je samo da se svodovi ozidaju i podupru kako bi podzemna građevina bila što otpornija na udare bombi. Radove su uglavnom izvodili zarobljeni Srbi, koji su, zbog tajnovitosti cele operacije, odmah nakon okončanog posla bili streljani. Lerova komanda je bila ogromna, povrsine od oko 7.000 kvadratnih metara, kompletno elektrifikovane i opremljena posebnim dizel generatorima. U nju su mogli da uđu kamioni, a unutar ovog podzemnog vojnog uporišta moglo je da boravi 1.000 vojnika tokom pola godine, bez potrebe da izlaze napolje.

Zato su borbe tokom završnih operacija za oslobođenje Beograda 1944. godine bile veoma žestoke upravo u okolini Tašmajdana. Rusi su nadirali sa dunavske strane, dok su Nemci bili rešeni da grad drže što duže, jer su morali da obezbede prolaz trupama grupe armija „E” koje su se povlačile iz Grčke i Afrike. Zato su Nemci za odbranu Beograda odredili najvernije i najhrabrije ljude koji su pružali žestok otpor ruskim i partizanskim snagama. Na kraju bitke, ogroman broj žrtava bio je i sa jedne i sa druge strane, a neki od očevidaca još dugo su tvrdili da je jedna od masovnih grobnica bila upravo na mestu gde se danas nalazi tašmajdanski stadion čija je sadašnja namena svedena na povremeno održavanje koncerata. Navodno, tu su na brzinu, sahranjeni i Nemci i poginuli Rusi, a takva mesta su još dugo u Beogradu zvali „krečane”!!!

Tajne laguma u Karađorđevoj ulici

Kada se prelazi Brankov most sa novobeogradske na stranu na kojoj se nalazi stari deo grada, vidi se tipična panorama Beograda zakriljena Sabornom crkvom, pored koje se nalazi Kosančićev venac. Ispod ovog pejzaza, u Karađorđevoj ulici nalaze se ulazi u 13 velikih laguma, od kojih najveći sadrži prostor od oko 1.000 kvadratnih metara. Dugo posle II svetskog rata ovi lagumi su bili tajna mnogim Beograđanima, jer im je namena bila da, u slučaju ratne opasnosti, budu skloništa. Doduše, tu namenu su ova mesta imala i za vreme rata, kada su se u aprilu 1941. godine nemačke „Štuke” obrušavale na grad, a uplašeni Beograđani tražili zaklon baš u ovim lagumima. Lagumi su, da podsetimo, veštačke pećine koje su uglavnom imale ekonomsku namenu. U Zemunu su postojale i takozvane lagumice, koje su takođe bile kopane u lesnim padinama, ali im je namena bila da posluže kao stambeni prostor. Ovi lagumi, u Karađorđevoj ulici, su bili tu zbog blizine luke. Naime, nekada je drumski saobraćaj bio i nerazvijen i nesiguran, pa je transport i robe i putnika rekom bio najčešći. Pristanište se nalazilo baš u današnjoj Karađorđevoj ulici, a da bi se dovezena roba lagerovala, bilo je neophodno imati adekvatne magacine. Jedini način da se roba sačuva u vreme kada nije bilo frizidera, bili su lagumi. Ovi prostori su bili kopani duboko pod zemljom, ali su imali otvore za ventilaciju, kako se u njima ne bi skupljala buđ, i da bi prostor bio provetren. Tako je ostalo do danas. Lagumi u Karađorđevoj ulici su sada ili prazni, ili su ih prisvojili lokalni privatnici, a onaj pomenuti, najveći, i sada krasi 17 ogromnih buradi zapremine 10 hektolitara. Ova burad su do pedesetih godina XX veka bili u vlasništvu skopske firme „Lozar”, da bi danas ostala zaboravljena i nikome potrebna. Interesantno je i to da su sva burad veća od ulaza u lagum, što znači da su sva bila u njega unesena deo po deo, da bi ih u samom podzemlju sklapale vešte zanatlije pinteri. Kakva će biti budućnost ovih podzemnih građevina, kao, uostalom i same Karađorđeve ulice, koja bi mogla da bude vrsta beogradskog Monmartra, ostaje da se vidi. Ali, ako smo već želeli da imamo turističku atrakciju kakvu imaju sve velike evropske metropole, onda smo baš ovde mogli da je nađemo.

Ostale podzemne čarolije

Sa sremske strane beogradskih reka nalazi se Zemun, mesto koje je verovatno još raskošnije u svom podzemnom urbanizmu od Beograda. Razlog je što su tu Austrijanci boravili znatno duže, pa su, neprekidani ratovima, znatno lepše mogli da pokažu svoja raskošna znanja o podzemnoj gradnji, u kojima su bili znatno iskusniji i veštiji od suprotstavljenih im od preko puta Turaka.

Tako je Zemun prepun podzemnih koridora, koji se rasprostiru od samog Gardoša, pa duž delova grada koji se danas zovu Ćukovac i Muhar, skroz duž Bežanijske kose. Razlog postojanja ovih laguma bio je uglavnom ekonomski, bas kao što su nastajali i oni u Karađorđevoj ulici. Zemun je bio vazan trgovački koridor, i to u ono vreme, tačno na razmeđu Zapada i Istoka. Roba je, dabome, bila dovožena rekom, i odatle je puštana dalje u promet, pa je Bežanija bila idealno mesto za skladištenje dopremljenih dobara.

Nemci su povlačenjem za sobom ostavili značajan broj podzemnih objekata, uglavnom vojne namene. Tako se i danas pored stadiona FK Čukarički mogu videti ostaci bunkera, jer je to mesto nekada bilo od izuzetnog strateškog značaja. Tada nisu postojale moderne građevine, pa je vidik ka Savi bio odličan, a svako plovilo koje bi pokušalo da se približi rečnim putem bivalo je „kao na dlanu” nemačkim oruđima. Slično je i sa Zvezdarskom šumom, gde i sada postoje ostaci vojnih instalacija odakle je kontrolisana plovidba Dunavom.

Beograd ima i starije značajne građevine, koje i dan danas stvaraju jezu onima koji uspeju da ih obiđu, a jedna od njih je svakako Rimski bunar na Kalemegdanu. Još davne 1954. godine filmski genije Alfred Hičkok, prilikom obilaska ove građevine objasnio je kako ga ovakva mesta „posebno uzbuđuju”. A nije tajna šta je njegovu raskošnu mastu podsticalo na delanje. Interesantno je takođe, da su graditelji metro stanice „Vukov spomenik” naišli na gotovo identičnu građevinu, očigledno nastalu u vreme austrijske vladavine Beogradom u XVIII veku, ali je ostalo nejasno kako je bunar dubok oko 40, a širok 3,5 metra bio napravljen tako daleko od varoši, koja je tada završavala na današnjem prostoru Trga Republike. Posebna priča o Beogradu su njegove podzemne vode i vodotokovi, koji su vekovima stvarali nevolje onima koji su kretali da kopaju temelje za važne građevine u centru grada. U knjizi „Beograd ispod Beograda” jasno se vidi kako su bezmalo sve važne građevine u centru grada, poput hotela Moskva ili Slavija, ili palate Albanija ili Beograđanke, građene tako što je prvo moralo da se reši pitanje veoma obilnih podzemnih voda ispod njih. Najzad, još jedan važan deo beogradskog „podzemlja” svakako su i groblja, jer su kosturi onih koji su pre nas živeli u ovom gradu, razasute svuda ispod centralnih delova grada.

Tako, ako zivite u Beogradu, jedno je izvesno: ispod grada danas ima znatno više ljudi nego što ih živi na pločnicima dvomilionske prestonice.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.