OVAKO SU POKUŠALI DA PRODAJU FRUŠKU GORU: Nesuđeni kupci bi do 2100. mogli da rade sve što im se prohte, ČAK I DA DEPONUJU NUKLEARNI OTPAD!

Pokušaj prodaje Fruške gore 1991. predstavlja primer za istoriju besčašća tzv.srpske tranzicije iz socijalizma u divlji kapitalizam

Naime, tada je sačinjen ugovor po kome bi se oformilo Deoničarsko društvo sastavljeno od jednog Pokrajinskog fonda i Nacionalnoig parka „Fruška gora“na jednoj strani i tri u najmanju ruku sumnjive firme iz Italije.

Prema odredbama tog ugovora, Italijani bi do 2100. godine raspolagali svime na Fruškoj gori, jer bi bili vlasnici dve trećine novog Deoničarskog društva, a AP Vojvodina samo jedne!!!

- Dok su se sabirali utisci i referati sa naučno-teološkog simpozijuma „Fruška gora, treća Sveta gora” na kome su svi učesnici saopštili rezultate svojih razmišljanja i istraživanja o značaju Svete Fruške gore, već se bio pojavio novi napad na Frušku goru i to iz tek oformljene Evropske zajednice.

Foto: S.K.

Naime namera je bila da se oformi Deoničarsko društvo pod nazivom EVROPSKA GRUPA AKTIVNOSTI (GEA) – kaže za Informer arhitekta Vojislav Dević, tada član Društva za zašitu Fruške gore.

Ugovor o njegovom osnivanju trebalo je u februaru 1991. godine da potpišu: Pokrajinski fond za razvoj i prestruktuiranje privrede, na čijem je čelu bio Savo Vlajkovič, kasnije uhapšen zbog korupcije kao član Vlade Srbije, zatim JP „Nacionalni park Fruška gora“ čiji je direktor bio Zdravko Ristivojević, kao i dve firme i jedan biznismen iz Italije.

Foto: S.K.

- Igrom slučaja ili pre Božijom promišlju, u Izvršnom veću AP Vojvodine našla se jedna osoba sa savešću, koja mi je iznela na pola sata tekst tog famoznog Ugovora da ga umnožim i napravim konferenciju za štampu da bi se obavestila javnost o ovom sramnom činu izdaje i prodaje značajnog dela tada još uvek države SFRJ – kaže Dević.

Dević je najpre je alarmirao Društvo za zaštitu Fruške gore, u kome je bio član Upravnog odbora, a zatim je sa tadašnjim direktorom Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Milanom Paroškim na konferenciji za štampu podelio fotokopije famoznog Ugovora.

- U ime Društva za zaštitu Fruške gore smo organizovali i javni protest ispred Srpskog narodnog pozorišta. Novinari su sledećih dana i nedelja sjajno izveštavali i uzbunjivali, javnost tako da je pukla javna bruka, raskrinkani su predlagači Ugovora, čije je potpisivanje na svu sreću tada zaustavljeno do daljnjeg, što ne znači da i danas nema onih koji su zainteresovani i za prodaju i za raubovanje ove Svete podunavske gore – kaže naš sagovornik.

Foto: S.K.

Zanimljiva je činjenica da je u tom Ugovoru bilo predviđeno da Grupa GEA ima pravo čak da deponuje nuklearni otpad za račun trećih lica na Frušku goru. U nacrtu ugovora piše i da bi Deoničarsko društvo u vlasništvu stranaca moglo na Fruškoj godi bukvalno da radi sve- od eksploatacije šuma, drugog prirodnog bogastva, podizanja industrijskih objekata gde im se ćefne, zabavnih parkova, kockarnica i kazina, verovatno i javnih kuća, pa do dobijanja vila i kuća u vlasništvu Pokrajinske vlade.

Koliko su bili drski i samouvereni srpski prodavci Fruške gore, možda najbolje svedoči to što bi ugovor bio potpisan do 2100. godine, odnosno, na 109 godina. Nacrt ugovora je pisan u Novom Sadu na hrvatskom jeziku!!!

- Osnovna glavnica dioničarskog društva obuhvaća sredstva za osnivanje i početak njegovog rada u iznosu od 200.000 dinara. Iznos osnovne glavnice pribavit će se izdavanjem i otkupom dve hijade deonica u nominalnoj vrednost od po 100 dinara - doslovce piše u članu 6. Ugovora.

Foto: S.K.

U nastavku stoji da se osnivači obavezuju da oktupe deonice i to tako da Pokrajinskom fondu pripadne 200, Nacionalnom parku 500, a ostalih 1.300 Italijanima. Takođe, bilo je planirano da Upravni i Nadzorni odbor imaju po pet članova, od čega trojice stranaca i dvoje domaćih.

Ovo možda najbolje govori kakve smo rukovodioce imali, koji bi po prirodi ideološkog opredeljenja trebalo da rade za svoj narod, a ne za razne sumnjive mutikaše iz belog sveta. Predsednik tadašnjeg Izvršnog veća AP Vojvodine bio je Radoman Božović, koji je kasnije postao predsednik Vlade Srbije.

- Tadašnje pokrajinsko rukovodstvo se pokazalo kao preteča ili avangarda svih daljih prodaja teritorija, rudnih i energetskih bogatstava i državnih firmi – kaže Dević.