Za "Moskvu" i "London" svi Beograđani znaju, a da li ste čuli za "Atinu"? Na ovom mestu su se služila prva svetska jela!

Malo ko bi danas razumeo kada biste u Beogradu rekli “nađimo se kod Atine“. Znamo za “Moskvu”, “Albaniju”, “Prag”, pa i “London”. Ali “Atina“… A eto je, prava lepotica, baš blizu “Moskve”, na Terazijama.

Ova dvospratna palata, savršenog i skladnog izgleda koji pomalo tek "uznemirava" staklena fasada pored, podignuta kao arhitektonski eksperiment sredinom 1980-tih.

A nekako u žurbi, od stanice do prolaza, kraj "Atine" prolazimo i retko je sagledavamo. Možda, nekad, kad stojimo s druge strane, kod "Bezistana".

Palata je podignuta 1902/3. godine i odmah je postala biser Terazija. Iako je već bio 20. vek, ona je sazdana u duhu prethodnog veka – od cigle i krečnog maltera, sa drvenim međuspratnim konstrukcijama, u kitnjastom i raskošnom stilu. Takva je bila želja naručioca, prebogatog Đorđa Vuča koju mu je ostvario arhitekta Dimitrije T. Leko.

A ime, "Atina" dobilo je, kao i mnogo beogradskih palata, po kafani.

Foto: printskrin/društvene mreže

Da je Beograd već tada imao bogatu istoriju, svedoči i činjenica da je nešto moralo biti srušeno – prizemna kuća sa kafanom "Kod dva tigra". U novoj, raskošnoj zgradi, zablistala je najpre poslastičarnica "Atina".

A ovo slatko mesto otvorio je sicilijanski poslastičar Antonio di Franko. On je, inače, bio dvorski kuvar kralja Petra I.

Natpis "Atina" potom je u jednom trenutku zamenjen u "Difranko", ali je ime zdanja, ipak, ostalo upamćeno kao Atina. Naposletku, staro ime je bilo i vraćeno.

Ipak, samo ime "Atina" ući će zauvek u beogradski govor i legendu kada početkom 1970-tih na mestu nekadašnje poslastičarnice kraljevog kuvara državni poljoprivredni gigant tog vremena, PKB, bude otvorio najpre "ekspres restoran", a zatim, već početkom sledeće dekade, 1981. godine, jednu od prvih picerija u Beogradu. Sa mirisom te magične novotarije za Beograđane u to vreme, italijanske pice, tek pristigle u grad kao rezultat susreta sa tim jelom tokom famoznih šoping tura po Trstu, "Atina" zauvek postaje uklesana u uspomene generacija koje su tu – baš kao i one sa početka 20. veka koje su u DiFrankovoj poslastičarnici okusile čudnovati sladoled – doživele prvi susret sa jednim jelom koje je već pokorilo čitav svet.