Njegov testament je šokirao vlast! Bio je jedan od najbogatijih Srba, a njegova smrt pokrenula je niz događaja!

Preminuo je na današnji dan 1878, a vlast je tada likovala - računali su da će imovinu razvući naslednici, budući da Kolarac i Sinđelija nisu imali dece, te će tako i njegovo ime brzo potonuti u zaborav. A onda je poput groma odjeknula vest...

"Oni su celog svog veka tekli i čuvali da ostave spomen svom narodu" - ispisano je na nadgrobnom spomeniku Ilije Milosavljevića Kolarca i njegove supruge Sinđelije. Ovakav epitaf uklesan je po testamentarnoj želji velikog srpskog dobrotvora koji je preminuo na današnji dan (po starom kalendaru) ili 18. oktobra 1878. godine. Besmrtnost njegovog imena čuva zadužbina, Kolarčev narodni univerzitet, koja je počela s radom 19. oktobra 1932.

Ilija Milosavljević, jedan od najbogatijih Srba 19. veka, u životu je imao jednu strast – trgovinu, jednu ljubav – suprugu Sinđeliju, i jednu misiju – prosvetno uzdizanje svog naroda. 

Rođen je 1800. godine u selu Kolari, desetak kilometara od Smedereva, odakle i nadimak po kome će ga istorija upamtiti. Tu je izučio osnovnu školu, što će mu biti i jedino formalno obrazovanje. Poslovna znanja sticao je služeći kod uglednih trgovaca u Pančevu, Vršcu i Beogradu.

Kao dete, ranjen je tokom Prvog srpskog ustanka, a nakon propasti istog, sa roditeljima odlazi preko Dunava. Ipak, nije prošlo mnogo vremena pre nego što se odlučuje za povratak u domovinu. U Beograd dolazi sa 30 para.

- Kada sam ušao u Beograd, imao sam samo 30 para. Od te svoje imovine odvojim 2 pare te kupim lepinje da ručam. Jedući, sve sam mislio šta ću činiti kad potrošim i onih 28 para - napisao je Kolarac o svojim prvim danima po povratku u Beograd.

Foto: Wikipedia

Najduže se zadržao kod najviđenijeg prestoničkog veletrgovca Milutina Radovanovića. Gazda Milutin je dobro procenio da će mladi kalfa daleko dogurati, pa mu je dao ruku svoje kćeri Sinđelije. Za čaršiju je to bilo veliko iznenađenje, a još više su se čudili njihovom braku, koji se nije uklapao u norme tog doba. Supružnici su zajednički rukovodili svojim prvim samostalnim dućanom, Kolarac je ženino ime svuda isticao i upisivao ravnopravno sa svojim, u svakoj prilici je javno pokazivao koliko je voli i koliko joj je privržen.

Uz Sinđeliju, kao vernog životnog saputnika, u Beogradu je preuzeo trgovački primat od jevrejskih, cincarskih i jermenskih porodica, koje su se generacijama bavile tim poslom. Potom se 1828. sele u Pančevo, odakle Kolarac grana trgovačku mrežu sve do Beča. Stekao je nezamislivo veliki imetak u novcu, zemljišnim posedima, nekretninama, imao je vlastitu trgovačku rečnu flotu, magacine, magaze...

- Ja nisam znao ni za glad, ni za žeđ, ni za san kad je trebalo raditi i zaraditi - govorio je prijateljima o periodu svog poslovnog uspona.

A onda su nastupile crne godine, Sinđelija se razbolela. Kolarac je u Pančevo dovodio najbolje evropske lekare, ali spasa nije bilo. Preminula je 1855. u bolnici u Pešti. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju, a tada se i Kolarac vraća u srpsku prestonicu. Svodi trgovačke poslove na minimum, a energiju i bogatstvo stavlja u službu svog naroda. Kolarac je bio poznat kao čovek široke dobročiniteljske ruke, naročito kada je trebalo potpomoći sirotinju, škole, nadarene đake, pisce ili bilo koje prosvetno pregnuće. Na tom tragu, 1861. osniva Književni fond za "objavljivanje dela na srpskom jeziku, koja časnost, rodoljublje i polezna (korisna) znanja u narodu rasprostiru". Odboru fonda stavio je u amanet da izdaje udžbenike i poklanja ih siromašnim učenicima, kao i da pomaže "ljudima koji pišu za narodnu prosvetu, a nisu u stanju sami u štampu davati".

Foto: Wikipedia

 

Naprednog i kritičkog duha, nije se libio da oštro kritikuje vlast. Kada je krajem 1877. ugušena Topolska buna, čiji je cilj bio svrgavanje kneza Milana Obrenovića, Kolarac je utamničen pod optužbom da je potpomagao zaveru. Osuđen je na pet godina robije, ali je pušten posle nekoliko meseci. Iz zatvora se vratio vrlo narušenog zdravlja. Preminuo je u oktobru 1878. godine.

Vlast je likovala - računali su da će imovinu razvući naslednici, budući da Kolarac i Sinđelija nisu imali dece, te će tako i njegovo ime brzo potonuti u zaborav. A onda je poput groma odjeknula vest o otvaranju Kolarčevog testamenta.

- Sve moje imanje zaveštavam na korist mog naroda - glasila je prva rečenica Kolarčevog testamenta.

Osim odredbi koje se tiču novca namenjenog Književnom fondu, glavna stavka oporuke je da se "iz svega imanja obrazuje fond iz koga će se vremenom imati podići srpski univerzitet", kao zadužbina otadžbini za ostvarivanje prosvetnih ciljeva.

Pravna bitka za priznavanje poslednje volje trajala je tri godine. Dve njegove bratanice povele su postupak za obaranje testamenta, potpomognute režimskom štampom, koja je pisala da je Kolarac bio "obrlaćen ili prinuđen", da je stvaranje zadužbine "partijsko-demonstrativna stvar" i "opasnost za državu i monarhiju".

Foto: Wikipedia

Tačka na ovu mučnu epizodu stavljena je 1881. presudom Kasacionog suda. Skladno zdanje Kolarčeve zadužbine, površine 4500m2, podignuto je 1932. godine.

Arhitekta Petar Bajalović, posedujući vanredni osećaj za arhitektonske finese, najpre je pristupio rešavanju problematike prostora koncertne dvorane. U izgradnji su primenjena najsavremenija naučna znanja o akustici tog vremena, pa se Velika dvorana i danas smatra najakustičnijom salom za potrebe muzičkih izvođenja u Beogradu. Zgrada na Studentskom trgu svečano je otvorena koncertom Beogradske filharmonije u koncertnoj dvorani, 4. februara 1932.

Kolarčev narodni univerzitet otpočeo je svoju programsku delatnost 9. oktobra iste godine. Оd početka je otvoren za ljude iz različitih društvenih slojeva, različitog nivoa obrazovanja, različitog uzrasta, za sve one željne znanje i svesne njegove vrednosti. Оn je bio okrenut i onima koje su životne oklonosti onemogućile da se redovno školuju. Оsnovni cilj Univerziteta od početka je bio "da širi naučna znanja i shvatanja, da razvija uticaj primenjenih nauka u narodnom životu i privredi, i da neprestano poučava u pojedinim veštinama i umenjima".

Narodni univerzitet, između ostalog, bio je otvoren i prema praktičnim znanjima, te su u njemu organizovani kursevi za poljoprivrednike, zanatlije, trgovce i činovnike.

Оd 1968. godine Оdbor Zadužbine Ilije M. Kolarca svake godine dodeljuje Plakete Kolarčeve Zadužbine za izuzetan doprinos razvoju programa Zadužbine, a od 1977. i Godišnju nagradu Galerije za najbolju izložbu u sezoni.