Još uvek čujem jauke zaklanih Srba: Ovako je Čika Raša iz Vranja, kao dete pobegao od ustaškog noža

Radomir Stanojković (88), u Vranju poznat kao čika Raša aforističar, pobegao je kao dečak od ustaškog noža u Sremu, a danas pokušava da zvanično dođe do još nekih podataka o izbegličkom životu svoje porodice.

Otac je radio u Železnici Kraljevine Jugoslavije, pa je porodica živela u Sremskoj Rači, Šidu u Sremskoj Mitrovici. Početak Drugog svetskog rata i formiranje Nezavisne države Hrvatske zateko ga je u tom kraju sa ženom i troje male dece.

Iako je prošlo više od 80 godina od prvih ustaških pokolja u Sremu, čika Raša kaže da i danas čuje te zvuke, kuknjavu, lelek i glasove koje ispuštaju ljudi koji su mučeni, potom ubijani ili zaklani.

- Meni još uvek u ušima odzvanjaju ti glasovi i jauci zaklanih Srba, a imao sam samo pet ipo godina. Crne trojke su uglavnom noću dolazile i odvodile ljude ili ih ubijali tu na kućnom pragu, u dvorištu. Noći su bile jezive, jauci prodorni, razlegli se ravnicom. Moji roditelji su bili svesni da moramo da se sklonimo, a kako smo bili poreklom iz okoline Vranja, tačnije Kumareva i Vranjske Banje, trebalo je nekako u ono vreme da uspemo da se prebacimo na jug Srbije - kaže čika Raša.

Foto: S.T.

 

Smatra da su mnogi stradali od ustaša, jer nisu hteli da beže, nisu bili u stanju da ostave svoja imanja i domaćinstva, zemlju, stoku. Stanojkoviće ništa takvo nije vezivalo za Srem, pa su odlučili da moraju da pobegnu ne bi li se spasili.

- Otac je bio desetar pruge, tako mu je neko dojavio da će do naše porodice doći sledeće noći, koju mi nismo smeli da sačekamo u kući. Sa po jednim zavežljajem smo odmah krenuli iz kuće. Otac me je nosio na ramenu. Kao malom detetu bila mi je nestvarna brzina kojom otac hoda kroz njive, livade, te sam ga upitao, kako to da sam mu sada lak za nošenje, a ranije je govorio da sam težak. On mi je na to odgovorio, pa sada bežimo, pa ništa ne oseća.

Ne sećam se tačno koliko smo išli pešice, do kog mesta, ali pamtim dolazak u Beograd, a pre toga vožnju lokomotivom. Beograd je bio bombardovan, porušen, a do njega se moglo pontonskim
mostom preko Save.

Još pamtim slike kako dok prelazimo reku, ručicom pipkam vodu, stvarajući male talase i igram se ne shvatajući svu opasnost u kojoj se nalazimo - dodaje Raša.

Iz porušenog Beograda, u vagonima za ugalj porodica je uspela da stigne nekako u Niš. Ovde će ostati tri meseca, a smeštaj će im biti napušten stočni vagon.

- Zahvalan sam Nišlijama koji su nam donosili stvari da ne bismo spavali na podu, ali hrane nije bilo ni za nas ni za njih.

Udarali smo zelene jabuke o zid vagona kako bi omekšale, pa smo ih onda jeli. Potom smo dobili premeštaj za Malu Planu kod Prokuplja i tu ćemo ostati do pred kraja rata. Područje južne Srbije bilo je okupaciona zona Bugarske.

Primali smo neki izbeglički dodatak u Nedićevim parama, ali ne mogu da se setim da li je to bilo 300 ili 3.000 dinara - kaže Raša, govoreći o svom detinjstvu pod okupacijom.

Ono će biti obeleženo glađu, kaže da su on i sestre preživeli jedući kiseljak i puževe. Sakupljao je sa sestrama zrnevlje koje ostane pored stožera nakon vršidbe i čišćenja gumna.
- Onda nam majka to u čuturi, tj. većoj posudi poput avana, izmrvi, pa omesimo hleb. Otac je negde 1943. počeo da pomaže partizanima, pošto je znao mnogo toga oko pruge.

Starija sestra i ja smo u torbici uspevali da im doturamo papir, žilete i duvan. Bugari nas decu nisu dirali, pomaze nas po kosi i puste da prođemo preko mosta na Toplici.

Ocu su Bugari govorili da je ovo naša zemlja i da će oni kad tad otići, kao i da nema potrebe da stradaju ljudi, te da ako partizani njih ne diraju, neće ni oni nikog dirati. Oca su voleli baš, a on je sa druge strane obaveštavao partizane o njihovom kretanju.

Foto: S.T.

Na neki način učio je partizane kako da onesposobe prugu, koja je Nemcima posebno bila važna. U seoskoj školi su tada Nemci, tako da ja dve godine nisam išao u školu - seća se.

Kraj rata Raša će dočekati u blizini Preševa, gde će mu se roditi i mlađi brat, kome će dati ime Zvonimir, kao simbol nečega što zvoni na dugo čekani mir.

Posle rata će se seljakati po selima i gradovima na jugu Srbije, ali nikako otac službu neće dobiti u Vranju, sve dok starija sestra nije krenula u Pedagošku školu, kada će se i Raša okrenuti gradu gde sada živi i stvara.

Raša će paralelno raditi sve poslove, završavati zanate i u veoma teškim uslovima prebroditi poslertane godine.

Sada je u penziji, uz porodicu, decu, unuke, a vreme provodi pišući aforizme, po kojima je poznat i van juga Srbije, ali i takmičeći se u šahu. Sarađuje sa mnogim časopisima u zemlji, aktivno se bavi i enigmatikom.

Detinjstva i bega iz Srema se seća, kao i Save koja je plavila čitav kraj. Pokušava da preko Crvenog krsta dođe do preciznijh podataka o izbeglištvu svoje porodice iz tog perioda, ali toga nema, jer smatra da su to posleratne vlasti namerno sklonile.