Cela biša Jugoslavija čula je za ovog heroja! Antal je Voju spasio sigurne smrti!

Kikinđanin Antal Karačonji davne 1981. godine spasio je smrti svog kolegu Vojislava! Nagrađen zlatnom značkom za podvig u kome je rizikovao sopstveni život, Antal je pred svima rekao da ne bi mogao da živi da mu nije pomogao!

Te reči i danas pamti njegov sin Antal koji se podsetio svega - hrabrosti, poštovanja, prijateljstva što je nekad krasilo i spajalo ljude. 

Pod emocijama i vidno potresen i posle 43 godine, Antal se priseća do detalja saobraćajne nezgode.
U porodičnoj kući i dalje čuva tekstove iz novina o nesreći u Dunavcu kod Bezdana.

- Tog 4. maja, moj otac i njegov kolega Vojislav Radosavčev, inače, obojica iskusni i savesni vozači, zajedno su službenim kombijem pošli na put u Beli Manastir po delove za mašine u fabrici "Toza Marković", u kojoj su bili zaposleni. Moj otac je upravljao vozilom. Pred mostom na Dunavcu, u mestu Bezdan kod Sombora "proklizali su", kako mi vozači kažemo. Padala je jaka kiša i moj otac je počeo da koči, međutim, kombi je umesto levo, išao pravo. Lupio je o ogradu nekoliko metara pre početka mosta, i suravali su se sa nekih 10 metara u duboki Dunavac - prepričava Antal Karačonji.

Foto: Privatna arhiva

 

Obojicu su, pisala je štampa širom bivše velike Jugoslavije, spasili pripadnici Granične službe i odvezli ih u somborsku bolnicu, gde im je ukazana pomoć.

Ubrzo posle toga Antal i Voja su se pobratimili i ostali su braća za ceo život. 
Antala je 2017. izdalo srce, a pre nekoliko godina preminuo je i Vojislav Radosavčev.

Podsećajući se njihovog druženja, Antalov sin pokazuje nam arhivu i s ponosom priča kako su o njegovom ocu pričali tada od Vardara do Triglava.

Foto: Privatna arhiva

 

- On, kao i svi veliki ljudi, nije pridavao tome veliki značaj. O ovom podvigu prvi je pisao novinar Milan Ivetić, tada dopisnik zagrebačke "Arene" najtiražnijeg nedeljnika u bivšoj Jugoslaviji. Moj otac je i zaboravio na taj događaj, kad mu je stigao telegram da su uredništvo lista i čitaoci njegov podvig proglasili najhrabrijim i najplemenitijim. U decembru 1981. godine organizovana je velika svečanost u Koncertnoj dvorani "Vatroslav Lisinski", gde mu je uručen orden - zlatna značka i plaketa - kaže Antalov sin.

- Kad su ga pitali - kako je odlučio da se vrati u vodu i spase kolegu pošto je izronio, moj otac je izjavio: "Umro bih da to nisam uradio". Bio je zaista nesebičan i hrabar. Četiri godine pre nesreće kod  Bezdana, otac je iz požara izvukao komšinicu koja je bila u invalidskim kolicima, a još jedan požar u blizini naše kuće uspeo je da ugasi pre dolaska vatrogasaca. Sećam se zime 1985. godine. U Kikindi je bila nezapamćena mećava, svi putevi bili su zavejani. Moj otac je učestvovao u ekipi koja je pomagala i to pošto je prepešačio 20 kilometara, uzeo druga kola i vratio se za zavejane ljude. I za to je dobio priznanje opštine - sa suzama u očima nabraja Antal.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.