Ostavio je život na ratištu, ali je pred preranu smrt ostavio poruku devojci - ono što piše u pismu razara dušu!

“Pesnik bola i ponosa” Milutin Bojić živeo je samo 25 godina. Njegovo slabo telo nije izdržalo napore i patnje koje je donelo povlačenje preko Albanije i ratni napori i od njih se nikada nije oporavio. Ipak, zbog onoga čemu je prisustvovao, zbog onoga što je video, zapisao i pretvorio u stihove, živeće večno.

Danas obeležavamo veliki jubilej srpske književnosti - 140 godina od rođenja Milutina Bojića, jednog od najznačajnijih srpskih pesnika Prvog svetskog rata čije su stihove prožete patosom i istinom prepoznavali mnogi.

Rođen 1892. godine u Beogradu u siromašnoj, zanatlijskoj porodici. Bojić je bio istaknuti intelektualac svog doba, ali i hrabar borac za slobodu. Njegovi stihovi, duboki i emotivni, prepliću se sa slikama patnje i heroizma iz vremena Velikog rata.

Bojićev opus obuhvata nekoliko značajnih pesničkih dela, među kojima se izdvajaju zbirke "Plamen", "Pesme bola i ponosa" i "Pesme srpske vojske". Njegova poezija je bila glas onih koji su se borili za pravdu i slobodu, a danas, decenijama kasnije, njegove reči i dalje odjekuju kao podsetnik na vrednosti za koje je živeo i umro.

Ipak, iako istrošenog zdravlja, mobilisan je kao obveznik iz činovničkog reda u učestvovao je u balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine. I, taman kada se vratio kući i kada je bilo vreme da se odmori i zaleči - došao je Prvi svetski rat.

Po objavi rata Milutin Bojić otišao je u Niš, gde je pri Vrhovnoj komandi obavljao dužnost cenzora. Kada je došlo vreme za povlačenje preko Albanije, iako jako lošeg zdravlja, krenuo je i on. Nalazio se u sastavu jedne telegrafske jedinice. Sa sobom, zajedno sa ono malo stvari koje je mogao da ponese, nosio je i svoju prvu dramu “Uroševa ženidba” koja će ugledati svetlost dana tek na Krfu gde će biti štampana.

Po dolasku u Grčku, Bojić je jedno vreme proveo u Obaveštajnoj službi Vrhovne komande, da bi nešto kasnije bio prekomandovan za Solun. Kao svedok “bola i ponosa” - strašnih stradanja, žrtvovanja i masovnog umiranja na ostrvu Vido, Milutin Bojić je napisao svoju najpoznatiju pesmu “Plava grobnica” koju je, zajedno sa još 33 pesme nastale na Krfu i u Solunu, objavio 1917. u zbirci “Pesme boja i ponosa”.

Umoran, istrošen i iscrpljen, pesnik je u Solunu pao u postelju. “Srpska kuća” na Krfu danas čuva jedno Bojićevo pismo koje je napisao devojci Radmili u Beograd i koje najbolje svedoči o njegovom stanju:

“Teško sam oboleo. Svet oko mene ne zna da moram u postelju. Ustaću, sutra, samo zato da nađem nekoga kome ću dati ovo pismo. I duša mi je bolesna. I ponos. Umorni su kao I telo. Da… ja dobro vidim svoj kraj. Nema mi života, možda, još ni godinu dana. Ništa me više ne veseli. Čini mi se da nikad neću videti svoju zemlju. Ni tebe. Ostaću ovde, daleko od svega. Pokopan ispod čempresa. Zaboravljen od svih kao ovi mučenici koje savezničkim lađama, mrtve, predaju pučini i morskoj dubini. Molim te, ne piši i ne govori nikom o ovome. Grlim te, grlim, draga, mada mi smrt kuca na vratima.”

Milutin Bojić se mučio mesecima. Preminuo je 8. novembra 1917. u Solunu u bolnici "Prestolonaslednika Aleksandra" od tuberkuloze i zapaljenja pluća. Sahranjen je na vojnom groblju na Zejtinliku među hiljadama ratnika koje je toliko voleo i poštovao i koje su njegovi stihovi odneli u večnost.

Njegovi posmrtni ostaci preneti su u Beograd krajem leta 1922. godine, u porodičnu grobnicu na Novom groblju.

Milutin Bojić nije samo pesnik, on je simbol hrabrosti i istrajnosti, čija su dela večna inspiracija za sve one koji teže istini i slobodi.