Ako ne znate kakvi su Sremci, obratite se njemu! On je i dete i duša Srema!

Verni čitaoci Informera već su mogli da upoznaju Borisa Miljkovića zvanog Bore iz Starih Banovaca...

Pisali smo o njemu kao najneobičnijem Sremcu koji u isto vreme može da vas nasmeje i rastuži, natera da razmislite i krenete dalje i to, čitajući njegove priče koje je objavljuje na svom Fejsbuk profilu.  

Piše ono što proživljava, što čuje, čega se seti iz daleke i bliske prošlosti, opisuje komšije, događaje, Dunav, prijatelje, majku koja ga je ostavila kad je bio beba...

Na nagovor bliskih ljudi prošle godine objavio je i prvu knjigu "Duša Srema" za koju se čulo i do Australije...

Bore o tome nevoljno priča. Nasuprot raskošnom daru za pisanje, škrt je na rečima a čini se i da ne voli da se hvali. 

- Bila je nedavno u poseti gospođa iz Australije, urednica srpskog radija u Adelajdu i prenela mi je da naši ljudi tamo vole da čitaju moje priče. Kaže da ih čitaju na radiju, i drago mi je zbog toga - kaže Bore za "Informer". 

A priča ima još. Mogao bi, kaže, još pet knjiga da objavi o svom Sremu, Sremcima, o svojoj sremačkoj duši...

Izdavanje knjige nije zanemarljiv trošak. Bore živi u Starim Banovcima, tamo ga svi poznaju i lako ćete ga naći ako želite da mu pomognete da se nove priče ukoriče.

- Razmišljao sam, naravno, o drugoj knjizi. Zamislio i naslovnu stranu "Dete Srema" i "o piscu" sam napisao - priča Bore. 

Taj deo, pristao je da podeli sa čitaocima Informera: 

"Odrastao sam u Starim Banovcima pored Dunava i zelenih polja. Žena koje me rodila ostavila me kao bebu. Ostavljen, dobio sam blagoslov da budem dete oca, tetke, majke (babe), dede i celog sela. Jedna reč bila dovoljna da kažeš, a to je "Bore", svi su me znali tako.
Retko ko je znao da se zovem Boris bio sam jednostavno Bore. Onaj dečak koga si mogao videti bosih nogu na Dunavu, na ušću Budovara, na njivi, na bari ili  u ritu tamo preko Dunava. Nema tavana na čijem bio nisam hvatajući golubove. Nema kuće u čiju nisam ušao. Svadbe, sahrane išao sam svuda i priče ljudi sam "upijao" u sebe.

Kerovi, konji, golubovi ljubav koja mi je ostala do danas. Dunav i ribolov sam obožavao priče alasa  i bele brodove velikih talasa. Voleo sam sve i sve u sebe "upijao" tuge i sreće.

Kafane i priče koje sam slušao pažljivo sam u dušu pisao. Običaje mog Srema sam kao dete znao. Marama crnih sam se bojao jer sam znao da nekog više nema. I kad je majka (baba) stavila maramu crnu kad ode moj Braca znao sam da ne smem pustiti slike da blede iako sam ostao bez dede.
I nisam dao uglavnom sam sve sačuvao i evo me, sad ovde da vam pišem o njemu o mom Sremu. I porastao sam prošlo je godina puno nisam više ono dete što kraj vrbe na bari peca. Iako sam čovek u zrelim gofinama iz detinjstva izašao nisam nikad.
Više nisam samo dete ovog sela sada sam Dete Srema cela .."