Upozorenje! Ova priča može da vas rasplače! Majke su svetinje

Majke su svetinje, čuvajte ih i sećajte ih se uvek. Ja nemam čega da se setim...

Ovo poručuje Boris Miljković Bore iz Starih Banovaca, možda najpopularniji pisac koji svoje priče objavljuje na svom Fejsbuk profilu, a njegovi prijatelji i pratioci ih željno iščekuju.

Zasmejava, tera na razmišljanje, ali ume i da rasplače...

Uz njegovo dopuštenje, evo jedne takve:

"Danas se jedan momak "brecnuo" na svoju majku dok smo bili na paradi konja. Dobar je i gotivim ga, ali rekao sam mu pred mamom: sad ću te obesiti zajedno sa kravatom na ovu prikolicu za konje. Pročitaće oni ovo jer ih imam za prijatelje ovde. Da ne bude zabune, brecaju se i moji na mene, urlam svašta kažem. Ali majka???

 

Na majke sam osetljiv. Verovatno zato što je nemam. Verovatno zato što znam, kada sam bio dete imao temperaturu, a samo je baba bila pored mene.

 

I onaj ispraćaj u vojsku, gledao sam telefon celo pre podne, pitao kad zazvoni ko je zvao. I trpeo sam dugo godina, ćutao, gutao u sebi, a onda sam počeo da pišem.

Pisao sam i o ženi koja me rodila. I hvala joj što me rodila, a i hvala joj što me nije podigla. I uvek u podsvesti sam je tražio, ali nisam želeo da je nađem. Jednog dana me pozvala i video sam je imao sam 22 godine. Tuga, gorčina u duši, praznina u srcu, sve se smenjivalo tokom tog susreta. Radosti i sreće nije bilo. Samo kajanje što sam otišao toj, za mene nepoznatoj ženi.

Onda infarkt, bolnica i posete. Od pola tri sam gledao ka vratima. Podsvest je opet tražila ženu koja me rodila.
Možda zna, možda će doći. Naravno, nije došla. A baš tad bih joj rekao "'ej, 'ajde, oprosti mi što si me ostavila. Oprosti što me nisi viđala. Eto, nek budem ja kriv, a ti mi oprosti i sedi ovde na krevet pored mene. Daj mi samo ruku". I spremao sam reći, i čekao.

Čekao sam nekog za koga sam znao da neće doći. Krivio sam sebe, otkud znam.
"Ali, dođi, samo dođi" - mislio sam možda ću uspeti preko usana da izgovorim tu, meni nikad ne izgovorenu reč "mama".

Magarac od 42 godine tada traži da vidi ženu koja ga je rodila.

Ni kod kuće se nisam smirio posle bolnice. Danima sam gledao u mobilni čekao nepoznati broj. Poziva nije bilo. Opet pitanje u glavi, misli se lome.

Šta, da sam umro? Da li bi došla? Da li bi plakala, da li bi znala da me nema? Opet u glavi sam mešao misli o životu i smrti. Možda bi došla da sam umro, a ovako zna da sam preživeo, pa ne mora? Ne znam. Stvarno ne znam.
Ali jedno znam, pazite svoje majke i poštujte! Setite se kad ste bili mali, bolesni, kad su se borile za vas. Kad su vas čekale iz skole. Kad su vam peglale košulju za maturu. Setite se torte za rođendan. I setite se mene...
Ovo nije patetika ovo je život. Moj život.
A majke su svetinje, čuvajte ih i sećajte ih se uvek. Ja nemam čega da se setim...