Milankov san postao stvarnost! Mnogo se mučio, ovcama pasoš morao da vadi, sve do jednom kada je od sreće zaplakao! (FOTO)

Na samoj granici između Srbije i Crne Gore, na pitomoj i prelepoj Jabuci i na 1420 metara nadmorske visine ušuškao se zaseok Mihajlovac, gde se nalazi poslednja kuća na teritoriji naše države.

Porodica Lukić godinama unazad se bavi stočarstvom i veliki su domaćini. Iako nije bilo lako živeti u pograničnom pojasu nakon podele jedne na dve države, oni su ostali na svom ognjištu i vredno rade.

- Nama je kuća oko 300 metara od same granice, a oko 70 odsto imanja i livada nam je u Crnoj Gori. Mi se bavimo stočarstvom, imamo 500 ovaca, preko 100 goveda i 40 konja, i za ispašu i na pojenje je neophodno da pređu na pašnjake i na pojilišta koji su na teritoriji Crne Gore.

Dok je bila zajednička država nije bilo problema, ali nakon podele na Srbiju i na Crnu Goru došlo je do brojnih problema. Ja moram dnevno preći granicu i preko 20 puta kad je sezona radova u toku i poterati stoku, a kako bi zakoračili pogranična policija pita, proverava, kontrološe, zabranjuje prelaz.

Foto: RINA

 

Rizikovali smo i da platimo kaznu za ilegalan prelazak granice. Nisu muke prestale ni kada smo za svaku ovcu nabavili pasoš. Sve to je trajalo do pre nekoliko godina dok se nije promenila vlast u Crnoj Gori, sada je moram reći ipak malo bolje, priča za RINU Milanko Lukić.

Prilazni put bio u očajnom stanju - gume spadale sa automobila

Pod njihovim krovom složno žive tri generacije, Milenko i supruga Novka, sin Branko sa svojom suprugom Slađanom i njihovo petoro dece. Puna kuća dece za njih je najveće bogastvo, a zahvaljući upravo Lukićima opstaje i osnovna škola na Jabuci jer je pohađaju upravo njihova deca.

Udaljeni, ali prelepi zaseok je njihov dom i njihovo ognjište i jedni su od retkih koji uopšte ne nameravaju da ga napuste. Sve sami stvore sa svojih deset prstiju i imaju stado za ponos čitave Srbije, ali ono što im je do pre nekoliko dana nedostajalo jeste put.

Foto: RINA

 

- Prilazni put do naše kuće bio je u tako očajnom stanju, da je nama svake godine bivalo upropašćeno jedno terensko vozilo. Gume su ostajale na putu. To je bio užas i katastrofa. Decu smo jedva prevozili do škole. Mučili smo se mnogo, čitav rad sa stokom nam nije padao toliko teško koliko to što zbog užasnog puta nismo mogli normalno da funkcionišemo. Zato sam ja zarad boljeg sutra moje dece i mojih unuka, otišao u Ljuboviju kad je tamo bio predsednik Vučić. Sve sam mu ispričao, on me je čovek ljudski saslušao i rekao da će to biti rešeno, priča Milenko.

Verovao je ovaj vredni planinac predsedniku, ali nije se nadao da će novi put stići pre ove zime, a njegov dosanjani san na ovaj način postati stvarnost.

Foto: RINA

 

- Ljudi moji, kad sam video mašine i radnike, nisam mogao da verujem. Predsednik je odmah reagovao, u saradnji sa lokalnom samoupravom, umesto 625 metara koliko sam ja tražio, asfaltirano je dva kilometra puta. Nisam mogao da verujem mojim očima, suze radosnice su lile niz obraze. Moja porodica i ja ćemo zauvek biti zahvalni, jer ovo je naš spas. Znam da će moja deca i unuci sada imati put i da se neće mučiti kao mi. Od mene nema srećnijeg čoveka na svetu, sa suzama u očima rekao je Milenko.

Koliko im asfalt znači, nije krio ni trinaestogodišnji unuk Miloš, koji će sada lakše stizati do škole.

- Tata i deda su nas do sada vozili, bilo je jako teško. Put je bio očajan, dugo vremena je trabalo da stignemo do škole, naročito kad padaju kiše i snegovi. Sada će sve biti mnogo lakše. Kad sam video da je put gotov i da preko njega sada idemo, to je bio jedan od najlepših dana u mom životu, kaže Miloš.

Foto: RINA

 

Pogranična sela nisu zaboravljena

Prvi čovek opštine Prijepolje kaže da se uz pomoć države vraća polako život na Jabuku, pogranično selo koje je nekada vrvelo od meštana, ali i od turista.

- Kažu da je ovo poslednja kuća u Srbiji, ali za nas je prva kad se krene iz Crne Gore. Meštani pograničnih sela suočavaju se sa nizom problema, ali mi se trudimo da izađemo u susret i pomognemo koliko god je u našoj moći.

Ja obilazim redovno teren, znam sve naše stanovnike i znam sve njihove muke. Tu smo da pazimo na njih i da ih pomažemo. Lukići su vrsni domaćini, vredni, plemeniti i dobri ljudi i srce mi je puno kad vidim da je ostvaren njihov dugogodišnji san.

Uz pomoć države i uz aktivnost lokalne samouprave može mnogo toga da se promeni na bolje na teritoroji naše opštine, naročito među selima kojih ima posebno mnogo u pograničnom pojasu, zaključio je prvi čovek opštine Prijepolje Drago Popadić.