Potresna ispovest Vesne Marković koja je doživela "Oluju": "Zaboravljanje takvog događaja znači postati saučesnik"

Novinarka Vesna Marković, 4. avgusta 1995. godine proterana je iz svog doma usled etničkog čišćenja Srba koje su sprovele hrvatske snage, a danas podseća da ovaj datum nikako ne sme biti zaboravljen.

Vesna je kao dete proživela jednu od najsnažnijih trauma, a njena sećanja ostala su živa i bolna, za koje kaže da nikada neće zaboraviti.

- To je tako, psiholozi tvrde da od 5. godine kreću sećanja, ali Oluja je izuzetak u mom životu, sećam se svih detalja. Taj momenat kada znate da napuštate svoj krevet i da se više nećete igrati igračkama koje ste najviše voleli, to je najveća trauma za dete - kaže Vesna.

Ističe da je bilo jasno da se više neće vratiti u svoje rodno mesto, otac joj je bio na ratištu, a ona je ostala sa bakom i dekom sama u prikolici.

- Još prethodnih dana, bilo je jasno da se nećemo vratiti, upravo zbog političkih dešavanja u Srbiji i Krajini. Tata je bio na ratištu, baka je plakala, svi su uznemireni. Ne sežu sećanja baš u te detalje, ali znam da je sve vreme padala kiša, a ja nisam želela da se sklonimo iz prikolice koja je tada bila naš dom, jer je to tada bila moja jedina sigurnost - priča novinarka Vesna.

Foto: Tanja Andric

- Tata je bio na ratištu, 12 dana nismo znali da li je živ, bio je na ratnim položajima, nismo dobijali nikakve informacije. Tata mi je nedostajao, sećam se kada smo došli u Donje Crnjelovo kod ljudi koji su nas prihvatili, i to baš u periodu kada smo svi nazvani izbeglicama. Ne dao Bog da izađete na dva sata iz svog doma i da ne znate da li ćete da se vratite i gde, onda ćete shvatiti koliko je bilo teško - kaže Vesna.

Ispričala je da su joj oca odveli u mučilište, a kako kaže, posla toga on više nije bio isti.

- Tatu odvode u mučilište, sećam se momenta kada je tata pobegao iz tog pakla, bukvalno je osmatrao kroz prozor da li nekog ima u kući. Bio je fizički drugačiji, ošišan do glave, nosio je ogrlicu sa početnim slovom moga imena. Sećam se tog straha kada sam rekla baki "evo tate", ona je mislila da mi se priviđa. Tek onda je krenula psihička adaptacija, on izuzetno retko priča o tome, pokušala sam ali ne ide, jednom je samo progovorio posle jednog ružnog sna, gde je čak udario nogom u zid toliko jako da je raskvario nogu - govori Vesna.

Kaže kako to ne sme da se zaboravi, jer zaboravljanje takvog događaja, za nju znači postati saučesnik "Oluje".

- To ne možete da zaboravite jer bismo onda bili saučesnici "Oluje". To je dug nas da pričamo šta se dešavalo i da to ne sme da se zaboravi. Ja sam bila dete, pa sam potisnula, 3. avgusta je deka preminuo, baka je rođena 4. avgusta. Zbunjujuće je. Prvo na groblje, onda rođendan. To nisu ni suze, ni radost. Pozitivno je to jedinstvo porodice, kada je teška situacija mi se okupimo i ujedinimo, sve to nosi to dostojanstvo Krajišnika i taj prkos da ne damo ništa što je naše - priča Vesna.

Foto: Sputnjiku ustupila ekipa filma/Božidar Živanović

Kaže da je baka za nju najbitnija osoba pored njene ćerke.

- Baka je i dan danas najbitnija, njoj je danas i rođendan. Ona je mene očuvala, majka nije bila pored mene, ona je žena mog života, zajedno sa mojom ćerkom. Ona je sabirala porodicu, ali i dok deka nije umro bila je centralna figura naše porodice. Važno je da pričamo našoj deci odakle dolaze, šta se dešavalo, zašto je njihova majka došla u Srbiju, zašto nije tamo rođena, jer ako dozvolimo da se zaboravi, opet kažem, postajemo saučesnici onih koji su nas proterali - kaže Vesna.

Prvi dolazak u svoju rodnu kuću nakon "Oluje"

- Prvi dolazak nakon toga u kuću, bio je najpotresniji. Imala sam 21 godinu, i ta emocija kada dođete kući i kada osetite da možete da dođete kući i sednete i osetite da je vaša i da niko ne može da vas otera - je neopisiva. Sećam se, kada smo odlazili ja sam nacrtala sve objekte koji su se tu nalazili, bila sam dete, to je neka podsvesna reakcija, bol koju dete na taj način ispoljava - kaže Vesna i dodaje:

- Tada sam došla sama jer sam bila na putovanju, ali taj momenat, emocije su samo navirale, ne mogu da opišem, u jednom momentu su mi se ruke znojile, naviru sećanja. Bio je orah gde je bila moja ljuljaška, pamtim da sam tamo sa njima pila belu kafu. Onda posle svih živih slika, okreneš se i vidiš da više nema ničega. Plišani meda je nešto što je pratilo moj period i onda se zagubio, baka još čuva braću, čovečuljka, to je kod bake uspomena na sve te dane, to je jedina igračka koju sam imala - priča emotivno Vesna uz prisećanje kako joj je izgledalo detinjstvo pre "Oluje".

Foto: RTS prntscreen

Opisala je i kako je izgledao njen život nakon dolaska u sasvim drugo mesto.

- Smestili smo se u kuću, zahvalna sam porodici Matić i čika Tuliju, ali i svim komšijama koji su pomogli. Svi su radili u nadnicama da bismo se prehranili. Nas sedam jelo je iz tanjira sa dve kašike, jednim nožem i viljuškom. Prisećam se često krem bananice na jastuku od deke, bakine krofne, to je meni tad,a ali i sada sreća i radost, to je mir koji imamo i nešto što ne dozvoljavam da se naruši - govorori Vesna.

Za kraj dodaje da nikada neće zaboraviti taj period života, ali isto tako će se truditi i da svi oko nje to vrlo dobro znaju i pamte.

- Nikada neću zaboraviti, trudiću se da svi ljudi oko mene koji ne znaju šta je to saznaju. U kontaktu sam sa ljudima iz kolone, krajiške večeri nas okupljaju. Susreti su puni emocija, završavaju se pesmama vezanih za taj period, to su emocije koje ljudi ne mogu da opišu, to morate da doživite - zaključuje Vesna i dodaje:

- Vreme čini svoje, ali emocije kada je u pitanju "Oluja" i kada dođe 3. i 4. avgust ne možete da kanališete, već samo dostojanstveno da ih prihvatite.