Zašto se krajem novembra ne preskače voda? Šokiraće vas ovaj šumadijski običaj

U nekim selima širom Srbije, krajem novembra se poštuje jedno pravilo - kad naiđeš na potok, baru ili lokvu, staneš i pređeš je, ali ne preskačeš.

U narodnoj tradiciji, voda je uvek bila više od tečnosti. Smatrana je granicom između svetova - čistom, živom, ali i osvetoljubivom ako se ne poštuje. U kasnoj jeseni, naročito od Mitrovdana pa do Nikoljdana, postojalo je verovanje da se voda ne preskače, čak ni kada je mala i plitka.

Govori se da voda u ovom delu godine "skuplja senke", da više "sluša" i "pamti", jer je dan kratak, noć duga, a zemlja se zatvara, piše Alo. Ljudi su verovali da ono što se preskoči, može da se okrene protiv tebe - da donese nesanicu, uznemirenost ili "da ti noga više ne ide pravo".

U planinskim i šumadijskim krajevima, kada bi dete potrčalo i preskočilo potok, baka bi ga zaustavila i rekla:

"Ne skači preko vode, nije to kamen. Pređi kao čovek, da znaš gde ti je noga stala".

Verovalo se i da ako žena u jesen preskoči vodu, može da "zavrti" svoje zdravlje, da unese nemir u kuću ili "ponese nešto što nije njeno". Zato su stari savetovali – stani, pogledaj, pređi polako.

Foto: Shutterstock

U selima oko Homolja, zabeležen je i običaj da se pre prelaska preko rečice ili mostića kaže u sebi: "Na mir idem, s mirom prelazim". Nije to bila molitva, već znak poštovanja prema vodi, prirodi i sopstvenom koraku.

Ovaj običaj je naročito poštovan uoči zadušnih dana, praznika i pred zimu, kada se priroda smiruje i kada se, po verovanju, granice između svetova tanje. Tada se ništa ne preskače, ni prag, ni reka, ni pitanje. Sve se prolazi tiho, polako, s merom.