"Anastasija treba da živi, ali mi nemamo novac za njeno lečenje": Vapaj sestre poziva na akciju

Život Anastasije Obradović (25) iz Ljubovije od prvog dana decembra prošle godine, potpuno je promenjen. Ona je bila putnik taksija u koje se te večeri u Novom Sadu u punoj brzni zakucao BMW...

Stravične slike saobraćajke obišle su Srbiju. Ljudi se drže za glavu kraj smrskanog auta. Vatrogasci ga seku da izvuku putnike. Taksista je preminuo odmah u Urgentnom. Anastasija je dovezena bez svesti i s raširenim zenicama, kako je stajalo u izveštaju, ali ipak, uspeli su da je vrate iz smrti.

Anastasija je u međuvremenu napunila 25 godina, a toga nije svesna. 

S velikim bolom, ali i nadom da će njena sestra ponovo stati na noge priča Marija, najstarija ćerka porodice Obradović.  

- Anastasija mora da se otrgne iz kandži smrti! Tek je počeka da živi. Njen život zavisi od svih nas - poziva sve ljude dobre volje da pomognu. 

Marija je pričajući za dnevni list Kurir šta se sve izdešavalo te kobne večeri, iznova preživljavala istu muku.

- Nešto me povuklo da otvorim portale, a inače ih ne čitam, posebno takve vesti, da se ne stresiram. Vidim da se desila stravična nesreća u Novom Sadu. Odmah sam se uznemirila, zovem Anastasiju, nedostupna je. Okrenem mamu da pitam jesu li se čule, ona ne zna za udes, ništa joj ne govorim. Mama će mi: "Nemoj da se uznemiravaš, dobro je." Pozovem drugu sestru, nije se čula s njom - priča Marija.

Opet kaže kako ju je "nešto" teralo da zove i policiju i Hitnu pomoć.

-  Ni to nikada ne radim. Čak i kad sam sama pala niz stepenice, jako se povredila i nisam mogla da hodam, nisam zvala Hitnu. Uputili su me na Urgentni centar, tu sam "našla" Anastasiju. Bilo je prošlo sat i po, dva od udesa, već je bila u šok-sobi, uradili su te operacije u tom prvom, zlatnom satu - kroz suze priča. 

Uzela je dete i odmah se uputila kod druge sestre, koja takođe živi u Beogradu. Ona je ostala da čuva sestrinu decu. 

- Sestra je s mužem pošla u Novi Sad. Obavestili smo majku i oca da se Anastasiji bore za život. Lobanja joj pukla, uradili su "otvaranje", pa joj isisali krv koja je istekla. Izvadili su slezinu i zakrpili jetru, pa operaciju nosa, vilice i oka. Nisam sigurna da li još nečega. U sledeća dva dana imala je još operacija, na mozgu tri,četiri. Poslednja je bila 18. januara - priča Marija i ističe da je Anastasija jedna u nekoliko miliona koja je to sve preživela.

Respirator, koma, borba... Pa, kao malo bolje, pa prebacivanje u Sokobanjsku u Beograd. Ali vraćaju je u Univerzitetski klinički centar Vojvodine, teško opšte i neurološko stanje, ne može rehabilitacija. Slede i tri sepse.

 

- Nemačka, Rusija, Turska..., zovemo klinike, nikako da nađemo odgovarajuću koja ima intenzivnu negu. Prihvata je klinika za rehabilitaciju u blizini Sen Galena, u Švajcarskoj. Prebacujemo je 8. aprila sanitetom, na respiratoru je, prevoz avionom preveliki je rizik. Novac koji smo štedeli da kupim stan, jer sam razvedena i s detetom, otišao je za Anastasijino lečenje. I to nam nije bilo dovoljno. Prvi mesec je koštao 80.000 evra, drugi 85.000. Neizmerno smo zahvalni svim dobrim ljudima koji su nam pomogli - ističe Marija.

Anastasija nije više na respiratoru, sama diše. U minimalno svesnom stanju je.

- Otvara oči, budna je, ali to ne znači da je prisutna. U nekom trenutku dođe svesti i prepozna nam glas. Kad joj pričamo i pitamo je: "Ako si nas razumela, zatvori jako oči", ona ih zatvori. Ne govori, samo se čuje kako jauče.

Išla je jednom da vidi 14 godina mlađu sestricu, kraj koje je u svakom trenu majka. Anastasija je miljenica familije. Velike, srećne na slikama. Nekoliko generacija Obradovića sa osmehom pozira. Niko slutio nije šta ih čeka.

- Još ni neurohirurg, ni neurolog ne mogu da kažu šta je sto odsto uništeno. Sigurno je da se u prvih godinu dana od nesreće postižu najveći pomaci u rehabilitaciji. A mi imamo još samo šest meseci. Pošto je bila sva u kontrakturama, iskrivljene su ruke i noge, kao i vrat. Uspeli su da joj isprave vrat, sada može da bude i u polusedećem položaju. Malo joj se saviju i kolena i kukovi. Još ima dekubite po nogama, pa minimalno rade sa stopalima. Vidi da su se skratile tetive, ne znam da li će ikada moći da stane na noge. Ali i da sedi, bilo bi divno. I videti je da je ne boli, da ne plače, i to bi bilo dobro - plače Marija.

- Moramo da nađemo bolnicu koja može da locira i sanira infekciju, pa da je vratimo na neurorehabilitaciju. Ovako smo u začaranom krugu, zbog antibiotika ne rade neurostimulaciju lekovima. Život joj je ponovo ugrožen. Zasad jedino Univerzitetska bolnica u Cirihu hoće da je primi, ali uz depozit od 370.000 franaka, što je oko 400.000 evra. Mi taj novac nemamo - priča Marija.

Da bar stan, koji su ranije kupili Anastasiji, mogu da prodaju.

- Vodi se na njeno ime i moramo najpre da rešimo papire o privremenom starateljstvu nad njom, što ide jako sporo, stalno neko čekanje i odlaganje. Ali i da uspemo da prodamo stan, ni izbliza nećemo imati dovoljno samo da je uvedemo u bolnicu u Cirihu. A vreme nam nije saveznik. Izgubićemo je...

BONUS VIDEO