"Anastasija treba da živi, ali mi nemamo novac za njeno lečenje": Vapaj sestre poziva na akciju

Život Anastasije Obradović (25) iz Ljubovije od prvog dana decembra prošle godine, potpuno je promenjen. Ona je bila putnik taksija u koje se te večeri u Novom Sadu u punoj brzni zakucao BMW...

Stravične slike saobraćajke obišle su Srbiju. Ljudi se drže za glavu kraj smrskanog auta. Vatrogasci ga seku da izvuku putnike. Taksista je preminuo odmah u Urgentnom. Anastasija je dovezena bez svesti i s raširenim zenicama, kako je stajalo u izveštaju, ali ipak, uspeli su da je vrate iz smrti.

Anastasija je u međuvremenu napunila 25 godina, a toga nije svesna. 

S velikim bolom, ali i nadom da će njena sestra ponovo stati na noge priča Marija, najstarija ćerka porodice Obradović.  

- Anastasija mora da se otrgne iz kandži smrti! Tek je počeka da živi. Njen život zavisi od svih nas - poziva sve ljude dobre volje da pomognu. 

Marija je pričajući za dnevni list Kurir šta se sve izdešavalo te kobne večeri, iznova preživljavala istu muku.

- Nešto me povuklo da otvorim portale, a inače ih ne čitam, posebno takve vesti, da se ne stresiram. Vidim da se desila stravična nesreća u Novom Sadu. Odmah sam se uznemirila, zovem Anastasiju, nedostupna je. Okrenem mamu da pitam jesu li se čule, ona ne zna za udes, ništa joj ne govorim. Mama će mi: "Nemoj da se uznemiravaš, dobro je." Pozovem drugu sestru, nije se čula s njom - priča Marija.

Opet kaže kako ju je "nešto" teralo da zove i policiju i Hitnu pomoć.

-  Ni to nikada ne radim. Čak i kad sam sama pala niz stepenice, jako se povredila i nisam mogla da hodam, nisam zvala Hitnu. Uputili su me na Urgentni centar, tu sam "našla" Anastasiju. Bilo je prošlo sat i po, dva od udesa, već je bila u šok-sobi, uradili su te operacije u tom prvom, zlatnom satu - kroz suze priča. 

Uzela je dete i odmah se uputila kod druge sestre, koja takođe živi u Beogradu. Ona je ostala da čuva sestrinu decu. 

- Sestra je s mužem pošla u Novi Sad. Obavestili smo majku i oca da se Anastasiji bore za život. Lobanja joj pukla, uradili su "otvaranje", pa joj isisali krv koja je istekla. Izvadili su slezinu i zakrpili jetru, pa operaciju nosa, vilice i oka. Nisam sigurna da li još nečega. U sledeća dva dana imala je još operacija, na mozgu tri,četiri. Poslednja je bila 18. januara - priča Marija i ističe da je Anastasija jedna u nekoliko miliona koja je to sve preživela.

Respirator, koma, borba... Pa, kao malo bolje, pa prebacivanje u Sokobanjsku u Beograd. Ali vraćaju je u Univerzitetski klinički centar Vojvodine, teško opšte i neurološko stanje, ne može rehabilitacija. Slede i tri sepse.

 

- Nemačka, Rusija, Turska..., zovemo klinike, nikako da nađemo odgovarajuću koja ima intenzivnu negu. Prihvata je klinika za rehabilitaciju u blizini Sen Galena, u Švajcarskoj. Prebacujemo je 8. aprila sanitetom, na respiratoru je, prevoz avionom preveliki je rizik. Novac koji smo štedeli da kupim stan, jer sam razvedena i s detetom, otišao je za Anastasijino lečenje. I to nam nije bilo dovoljno. Prvi mesec je koštao 80.000 evra, drugi 85.000. Neizmerno smo zahvalni svim dobrim ljudima koji su nam pomogli - ističe Marija.

Anastasija nije više na respiratoru, sama diše. U minimalno svesnom stanju je.

- Otvara oči, budna je, ali to ne znači da je prisutna. U nekom trenutku dođe svesti i prepozna nam glas. Kad joj pričamo i pitamo je: "Ako si nas razumela, zatvori jako oči", ona ih zatvori. Ne govori, samo se čuje kako jauče.

Išla je jednom da vidi 14 godina mlađu sestricu, kraj koje je u svakom trenu majka. Anastasija je miljenica familije. Velike, srećne na slikama. Nekoliko generacija Obradovića sa osmehom pozira. Niko slutio nije šta ih čeka.

- Još ni neurohirurg, ni neurolog ne mogu da kažu šta je sto odsto uništeno. Sigurno je da se u prvih godinu dana od nesreće postižu najveći pomaci u rehabilitaciji. A mi imamo još samo šest meseci. Pošto je bila sva u kontrakturama, iskrivljene su ruke i noge, kao i vrat. Uspeli su da joj isprave vrat, sada može da bude i u polusedećem položaju. Malo joj se saviju i kolena i kukovi. Još ima dekubite po nogama, pa minimalno rade sa stopalima. Vidi da su se skratile tetive, ne znam da li će ikada moći da stane na noge. Ali i da sedi, bilo bi divno. I videti je da je ne boli, da ne plače, i to bi bilo dobro - plače Marija.

- Moramo da nađemo bolnicu koja može da locira i sanira infekciju, pa da je vratimo na neurorehabilitaciju. Ovako smo u začaranom krugu, zbog antibiotika ne rade neurostimulaciju lekovima. Život joj je ponovo ugrožen. Zasad jedino Univerzitetska bolnica u Cirihu hoće da je primi, ali uz depozit od 370.000 franaka, što je oko 400.000 evra. Mi taj novac nemamo - priča Marija.

Da bar stan, koji su ranije kupili Anastasiji, mogu da prodaju.

- Vodi se na njeno ime i moramo najpre da rešimo papire o privremenom starateljstvu nad njom, što ide jako sporo, stalno neko čekanje i odlaganje. Ali i da uspemo da prodamo stan, ni izbliza nećemo imati dovoljno samo da je uvedemo u bolnicu u Cirihu. A vreme nam nije saveznik. Izgubićemo je...

BONUS VIDEO

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.