Poplave satrle Jugoslaviju: Nevreme o kom se i danas priča razorilo je zemlju

Tog 24. jula 1954. etiopski suveren, Haile Selasije, prošao je kroz Zagreb, glavni grad socijalističke republike Hrvatske, a društvo u raskošnom „rols rojs“ kabrioletu pravio mu je domaćin, jugoslavenski suveren, Josip Broz Tito.

I dok su se dva vladara prikazivala jugoslovenskim narodima, druga vest, u dnu ove naslovne strane, davala je tačniju i gorču sliku jugoslovenske stvarnosti tog leta: više od 100.000 hektara poljoprivrednog zemljišta stradalo je u poplavama koje su prethodnog meseca zahvatile čitavu zemlju. Neuobičajeno jake kiše, kakve bi se danas okarakterisale kao „klimatske promene“, satrle su Jugoslaviju i njen nepostojeći sistem odbrane od poplava. Šteta je bila procenjena na preko 2 i po milijarde tadašnjih dinara. Prevedeno u današnji novac, to je blizu 50 miliona dolara.

1970.

24.jula 1970. prosečan čitalac Večernjih Novosti koji je imao svoj automobil, mogao je da bude srećan kada shvati da ga je samo slučajnost delila od visoke novčane kazne zbog brze vožnje, ukoliko je vozio po Novom Beogradu. Jer, kako su izveštavale Novosti u udarnoj vesti tog datuma, prethodnog dana je patrola saobraćajne policije, opremljena radarom za merenje brzine, kod zgrade SIV-a kaznila čak 60 vozača koji su prekoračili maksimalnu dozvoljenu brzinu od 60 kilometara na sat. A snimala je kretanje čak 500 automobila, što znači da je preko 10% vozača bilo u prekršaju. Kazen su na licu mesta naplaćivala čak tri saobraćajna milicionera.

 

1980.

Ah ta turobna 1980-ta godina… Izvršno veće Srbije, kako se nekada u vreme socijalizma, zvala Vlada Srbije, organizovalo je „razgovor o nestašicama“ na tržištu! Zaključak ove dubokoumne rasprave u jeku najžešće krize koja je do tada pogodila srpsko društvo, bio je da „godišnji odmori ne smeju da spreče donošenje hitnih efikasnih mera za suzbijanje nestašica u Srbiji“. Doduše, niko nije pominjao pravi uzrok sveopšte propasti, abnormalno zaduživanje cele Jugoslavije u prethodnim decenijama i ogromne dugove koje je najednom trebalo vraćati, posle Titove smrti. Ipak, bila je tu i jedna manja ali možda i vest sa više društvenog uticaja od jalovog naklapanja aparatčika tadašnjeg sistema: prethodnog dana je otvorena kafana „Zagreb“ u Knez Mihailovoj umesto legendarnog ekspres restorana koji je radio skoro dve decenije, i u kome su se hranile generacije Beograđana, novodoseljenih studenata i radnika, kao i gostiju. Zanimljivo je da se u tekstu navodi da se taj lokal pre Drugog svetskog rata zvao – Ruski car! To ime nosi i danas, a ono mu je vraćeno tek u epohi demokratije 1990-tih.

1990.

24. jula 1990. Novosti su pisale o propasti turističke sezone u crnogorskim hotelima, tajanstvenom prošlošću Josipa Broza Tita, i koncertu srpske duhovne muzike u Knez Mihailovoj, ali je nad svim tim temama dominirao naslov, danas gotovo iznenađujući za tu godinu koja je ostala upisana kao vreme izobilja i ekonomskog oporavka zemlje: „Opšta besparica preti da zatvori beogradske bolnice“! Prema podnaslovu, „komšije“ su počele da nam pozajmljuju lekove, sanitetski materijal, transfuzije, itd. ali se nažalost ne navodi ko su bile te velikodušne „komšije“. Znači, kriza je ujedala i to na najbolnijim mestima iako se verovalo da je zauvek prošla…

2000.

Zato 2000-te nije bilo nikakvih problema jer je, pisale su Novosti, Vlada Srbije donela mere za bolje funkcionisanje zdravstva, pa će „uskoro“, tvrdilo se iz Vlade, rafovi apoteka biti puni, a ukinuće se i plaćanje participacije za lekove, kao i bolničkih naknada. Jednom rečju, idila. Samo da dođe. I na pijacama se je sve vrvelo od izobilja, jer je rod bio dobar, pisalo je, iako je za ilustraciju uzeta fotografija grozdova banana na nekoj od beogradskih pijaca. Kako su banane ulazile u naš „rod“, to niko nije ni objašnjavao. Leto je bilo, a sa njim i vrućine…