Pa nemojte, molim vas, stojeći pred Hristom da obmanjujemo sebe! Beseda patrijarha Porfirija na Badnje veče u Zagrebu koju morate da čujete! (video)

Najskuplje reči i reči koje se najčešće pominju jesu mir, ljubav, zajednica, dijalog. Pa nemojte, molim vas, stojeći pred Hristom da obmanjujemo sebe... Pa ako nam je mir cilj, istinski i pravi mir, kako onda možemo usavršavati oruđa smrti, a svoja srca oruđa ljubavi zatvarati jedni za druge, pretvarati ih u mraz, u mesto, prostor koji je hladan, u kojem je teško i nama samima da boravimo a kamoli da primimo druge, rekao je patrijarh srpski Porfirije u besedi na Badnje veče u Zagrebu...

"Danas je Bog sa nama. Danas Sin Božji uzima na sebe ljudsko telo i narušavajući poredak prirode postaje jedan od nas, postaje ono što smo mi u svemu, izuzev greha, ali u isto vreme postajući ono što smo mi i nama daruje realnu mogućnost da mi budemo ono što je On, razume se, ne po prirodi nego da učestvuje u svemu onome što je Njegov božanski život, a pre svega u Njegovoj ljubavi, napajajući se Njim kao ljubavlju i pretvarajući i sebe Njegovom ljubavlju u ljubav.

Radujmo se Sinu Božjem koji se danas rađa u skromnoj pećini. I ja sam radostan što sam baš na Badnje veče sa vama, ovde u Zagrebu, u vitlejemskoj pećini, tj. u hramu Božjem, jer svaki hram jeste i treba da bude, pozvan je da bude vitlejemska pećina, mesto na kojem se ovaploćuje i postaje čovek Sin Božji. To se, naravno, dešava pre svega u molitvi Crkve, u svetoj Liturgiji. I to i sve ono što je vezano za život Hristov, sve je to tu, u Svetoj Liturgiji, u hramu Božjem prisutno. Svako to zna ko je makar jednom ušao u hram Božji sa ulice na kojoj se ukrštaju različiti vetrovi i oluje, sa drumova na kojima duvaju ostrašćene ljudske misli, pohlepa, pomisao čoveka da može da vlada svetom, da može da otima od onoga što je tvorevina Božja i da to poseduje. Ukršta se egoizam, sukobljavaju se sujete i svako ko je sa ulice, sa druma, makar jedamput ušao u hram Božji, on dobro zna u srcu svome, u dubini duše je osetio toplotu, radost, mir, a to nije od čoveka. To je ista ona radost, ista ona lepota, tihi lahor ljubavi Božje koja je zasjala u vitlejemskoj pećini.

Foto: www.spc.rs

U vremenima u kojima je bilo mnogo mržnje, sukoba, ratova, brige o tome ko će da izmisli smrtonosnije oružje, ko će više da zavlada svetom; u vremenima u kojima se nije vodilo računa o tome da je svaki čovek jednako vredno biće, jednako vredna  ličnost bez obzira iz kog socijalnog sloja dolazi, kakvog je obrazovanja, kakve je boje kože, kog je pola i tako redom, bez obzira na bilo koju vrstu različitosti; u vremenima kada je čovek hteo da bude Bog, kada je strah vladao na sve strane, po trgovima metropola, gradovima, po mestima gde prolazi i živi bezbroj ljudi; u tim vremenima kada je izgledalo da je svet bez izlaza, u tihoj pećini daleko od očiju ovog sveta, pohvala i sujeta ovoga sveta, sam Gospod dolazi i pećinu na najskromniji mogući način, sa krajnjim svojim smirenjem čini srcem ne samo grada Jerusalima, srcem ne samo Vitlejema, nego srcem i čitave planete i više od toga srcem čitavog kosmosa! Mesto na kojem je Bog došao u svet da pokaže ko je On, ali u isto vreme da pokaže i otkrije kakav je čovek, tj. kakav treba da bude, koje je njegovo naznačenje i koji je smisao i cilj Njegovog postojanja. Bog je došavši u ovaj svet pokazao i potvrdio da je u najdubljoj svojoj suštini po svemu i isključivo samo ljubav, da nije tiranin, da nije gonič ljudskih života, da nije policajac, da nije kontrolor i neprijatelj ljudskog roda koga treba umilostiviti najrazličitijim žrtvama, pa čak i ljudskim. Pokazao je da je ljubav, da mu je stalo do svakog čoveka, da je na strani ljudskog roda i da baš onda kad pomisli da je potpuno sam i ostavljen, kada oseti da je potpuno uplašen i izgubljen u ovome svetu, onda je tu Sin Božji da naslonimo glavu na Njegova prsa i da osetimo, da doživimo ne samo da nismo sami, nego da kroz Njegov zagrljaj dolazimo u zagrljaj sa čitavim svetom i da nema nikakvog traga i mesta bilo kojoj vrsti straha, jer tu je ljubav, a tamo gde je ljubav, kako veli apostol Pavle, nema straha. Ako se bojimo, ako imamo straha znači da nemamo ljubavi. Naravno, ta ljubav kojom Bog dolazi u svet i kojom nas poziva nije ljubav samo u jednom smeru, nije to samo ljubav Božja prema nama, pa nije to ni samo ljubav naša u odnosu na Njega, jer ako je tako onda to nije istinska i prava ljubav, ljubav koja se tiče nas ljudi. Naša ljubav u odnosu na Boga dobija svoj puni izraz i smisao tek onda kada nadahnuti ljubavlju Božjom, verom u Njega, volimo i svakog čoveka i ne samo to, jer ako ne volimo ljude, ako ne volimo drugog čoveka onda sigurno nema u nama ni ljubavi u odnosu na Boga. Isto tako, ako se plašimo drugih to je najbolji mogući znak da treba uvećavati ljubav prema Bogu, da nemamo dovoljno ljubavi prema Bogu, jer čim se bojimo drugog koji treba da bude naš bližnji znači da u nama nema dovoljno ljubavi prema tom bližnjem kao izraz i potvrde naše ljubavi prema Bogu. Najvidljiviji simptom kada govorimo da smo hrišćani ne živimo hrišćanski po Jevanđelju jeste strah od bližnjeg, strah od drugoga. To jeste znak da nešto nije u redu sa našim odnosom sa Jevanđelje, da nismo razumeli jevanđeljske poruke, da nismo razumeli jevanđeljske zapovesti da sistem vrednosti koji nam se nudi u Jevanđelju, a dolazi od Hrista, nije sistem vrednosti za koji smo se opredelili i kojim živimo. Mi ovde sabrani i najveći broj ljudi oko nas jesu hrišćani, pa kako onda može biti da ima straha jedni od drugih? Kako onda može biti da iščezava ljubav među nama? Kako onda može biti da smatramo pogrešnim, štaviše bolesnim, da ako je potrebno da pokažemo i projavimo da nam je drugi potreban i važniji od svega, da od njega zatražimo oproštaj i da isto tako uvek i unapred budemo spremni da mu oprostimo? Dakle, kao nekada kada je vitlejemska pećina postala srce kosmosa, čitave tvorevine, u vremenima u kojima je iščezavala ljubav, vladao strah, a o praštanju i iskanju oproštaja nije bilo ni pomena. Tako je i danas, braćo i sestre. Najskuplje reči i reči koje se najčešće pominju jesu mir, ljubav, zajednica, dijalog. Pa nemojte, molim vas, stojeći pred Hristom da obmanjujemo sebe! Ako verujemo u Hrista, verujemo u njegovu reč. Kako onda možemo govoriti da volimo jedni druge, jer hrišćani smo, na to nas Gospod poziva? Svakoga dana o tome govorimo. Kako možemo govoriti o tome kada dan za danom usavršavamo naoružanja, kako bi bila silna i moćna da nas štite od drugih? Pa zato što imamo strah od drugih i to se tiče čitavog ljudskog roda. To nije specijalitet samo naših prostora. Pa ako nam je mir cilj, istinski i pravi mir, kako onda možemo usavršavati oruđa smrti, a svoja srca oruđa ljubavi zatvarati jedni za druge, pretvarati ih u mraz, u mesto, prostor  koji je hladan, u kojem je teško i nama samima da boravimo a kamoli da primimo druge.

Strah danas vlada, braćo i sestre. Ne treba to dan nas čudi, jer vitlejemska pećina je daleko od naših srca, a često na našim usnama, često deo naših propovedi. Prolazimo u poslednje vreme jedno od najvećih iskušenja i sigurno to nije kazna Božja. Bog, ako je ljubav kako smo rekli, a On to sam o sebi govori danas, nikada ne kažnjava, ali može biti da kao vaspitač pun ljubavi ponekad popusti i dozvoli da uberemo plodove semena koje smo posejali. Mi ljudi kidišemo jedni na druge, a volimo drugoga kao samoga sebe, veli Jevanđelje. I mi to ponavljamo. Svoje biće svoju ličnost degradiramo na svaki način. Poredak koji je Bog dao tvorevini narušavamo. Mi jedini tu Tvorevinu remetimo. Uzimamo od nje više nego što nam treba. Otimamo više nego što može da nam da. Isto tako, kakve sve intervencije ne vršimo na ljudskom biću, na ljudskoj prirodi, hoteći da je popravimo kao da nije proistekla, proizašla na najbolji mogući način iz Božjih ruku. Za sve što je stvorio, Gospod pogledavši je rekao: `I vide Bog da je dobro`. Pa kako onda možemo da očekujemo da ono što treba da bude povod za radost, ono što je sazdano da treba da bude miroljubivo naše stanište i ono što smo u sebi dobili treba da bude dar koji umnožavamo. Sve suprotno činimo, a govorimo često ispravno. Pa naravno da će pre ili kasnije ono što je narušeni božanski poredak, ono što nam je dato da bude naše harmonično savršeno stanište i mi u njemu savršeni, da će pre ili kasnije to da nam uzvrati na adekvatan način. Ni to ne treba da nas uplaši toliko da izgubimo nadu i snagu, naprotiv treba da nas otrezni i da nas probudi da razumemo da smo jedni drugima potrebni, da jedni bez drugih ne možemo i da kad se borimo za jedinstvo i za zajednicu, da je onda sigurno tu Bog među nama.

Foto: www.spc.rs

I solidarnost je sada postala važna. Zar nije ona bila važna i pre dve, tri, pet i deset godina. Pomenuh da usavršavamo oruđa smrti govoreći o životu. Koliko je samo dece i kad nije bilo epidemija i pandemija odlazilo u najranijoj mladosti sa ovoga sveta. Gde smo bili tada i gde su bili svi sada koje prorok Isaija poziva, a i nas sa njima: Istopite koplja i mačeve i pretopite u plugove?

Dakle, braćo i sestre, ako bismo pustili misao da teče tokom logike odvojene od pećine vitlejemske ne bi nam bilo nade i izlaza. Onda bi zaista istinita, brutalno istinita, postala izreka čovek je čoveku vuk - zver, a stvoren je svaki od nas kao čovek da bude čoveku brat. Podsećam vas - a to novorođeni Mladenac, Bogomladenac, govori čitavim sviim bićem - da smo jedan rod, rođaci, jedna familija, jedna porodica i zato sam siguran da je to večeras uoči Božića, braćo i sestre, osnovno osećanje svakoga od nas. Dovoljno je samo da pomislimo na vitlejemsku pećinu i Bogomladenca Hrista i da osetimo mir, radost i ljubav, snagu, hrabrost i spremnost da ispravljamo sebe, da ispravljajući sebe poklanjamo sebe svakoga dana svakome sa kim dolazimo u susret ne pitajući se odakle dolazi, koje mu je ime i prezime. Ime mu je dete Božje, a prezime crpi iz činjenice da je stvoren za Carstvo Nebesko. Svaki čovek! To je ono na šta nas poziva današnji dan, ali to je i smisao i temelj bez kojeg jesmo tužni sirak koji nema nikakav koren i onda najblaži povetarac može da ga sruši, jer u njemu nema od onoga što nam Gospod daruje, a to je ljubav njegova. Ko ljubavi ima čvrsto je vezan za Hrista. Ko ljubavi ima stoji čvrsto, širokim srcem grli svakoga čoveka i svaku tvar. Ko ljubav ima taj straha nema.

Radujem se, braćo i sestre, što sam večeras ovde sa vama. Posle mnogo godina prvi put sutra ovde neću služiti Liturgiju, ali će služiti Njegovo Preosveštenstvo Episkop marčanski gospodin Sava - tako da ćete imati arhijerejsku Liturgiju - koji je vikar naše malenkosti. Evo, Bog je hteo, a sigurno nije bez promisla, da nosi titulu episkopa sa ovih prostora. Ja vam želim srećne božićne praznike i Svaki blagoslov. Od Boga da imate mir, da se ne plašite ni vidljivih niti nevidljivih protivnika. Vi nikome nemojte biti protivnik osim svom egoizmu, samoljublju, mržnji. Verujem da je nema, ali ako se pojavi i najmanji tračak budite neprijatelj svakom zlu koje prepoznate u sebi. Molite Boga. On će dati da se razvije vrlina i ljubav u vašim srcima koji će onda postati vitlejemska pećina, ista ona pećina u Vitlejemu u kojoj se pre toliko vekova rodio Gospod, ispunjena toplotom i milinom. Kad tako bude i vaši domovi, i vaše porodice, i vaše komšije, i vaši sugrađani, svi ljudi koji žive u ovom gradu i u ovoj zemlji biće vaši prijatelji. Ja se molim da vam Gospod da tu snagu da budete hrišćani. Isto tako, molim i vas da se molite za sve ljude, pa i za moju malenkost na kraju, da zajedno kao jedno telo, kao jedan organizam idemo ka Hristu, Gospodu našem koji evo dolazi među nas. Srećan praznik! Mir Božji! Hristos se rodi!