ISPOVEST SRPSKOG KAMIONDŽIJE KOJI JE 12 DANA PROVEO NA UKRAJINSKOJ GRANICI! Došli su sa dugim cevima i rekli...

Goran Glišić (47), kamiondžija iz Valjeva, je dve nedelje proveo u ratom zahvaćenoj Ukrajini, od toga 12 dana na ukrajinsko-poljskoj granici na kojoj se, kako kaže nagledao haosa, bezumlja, dugih cevi, naslušao psovki

Glišić i njegov kolega Zoran Radosavljević su u predvečerje rata kamionima krenuli ka Moskvi da prevezu frižidere za rusko tržište. U Ukrajinu su ušli 23. februara preko Rumunije, na graničnom prelazu Đakovo.

- Odatle smo krenuli prema severu, ka graničnom prelazu Domanovo između Ukrajine i Belorusije. Tu smo stigli 24. u jedan sat iza ponoći. Kako nam je vožnja isticala, ostali smo da prenoćimo da bi ujutro mogli da dobijemo papire da nastavimo put ka Rusiji. Probudio sam se ujutru i video kolegu, koji je pre toga otišao da sređuje papire, kako se vraća prema meni. Nije nosio nikakva dokumena, a imao je i čudan izraz lica. Kazao je da mu je jedini od špeditera koga je zatekao rekao da je počeo rat, da mu dokumentaciju niko ne može izdati, da je tu vojska – priča za „Blic“ Goran Glišić.

Nadajući da će se nešto promeniti, on i Zoran ostali su na graničnom prelazu Domanovo na kome je bilo još mnogo kamiona koji su čekali da iz Ukrajine uđu u Belorusiju. Za to vreme, kaže on, građevinske mašine su u međuzonu dovlačile betonske barijere.

- U prodavnici nismo mogli ništa da kupimo jer je, tako nam je rečeno, pao platni sistem. Video sam kako ukrajinski vojnici sprovode dva kamiona-hladnjače sa srpskim tablicama u prostor gde se obavlja pregled vozila i okreću ih bočno da bi sebi napravili zaklon. Tada sam shvatio da se ipak dešava nešto ozbiljno. Kasnije je uspostavljen platni promet pa smo u prodavnici mogli da se snabdemo neophodnim – kaže Valjevac.

Kako se nije dešavalo ništa što bi nagovestilo da bi u skorije vreme mogli izaći iz Ukrajine, on i kolega su rešili da još jednu noć provedu na granici pa da ujutru krenu nazad.

- Bilo je jezivo. Nijedno svetlo nije gorelo. Ljudi su se tukli, vikali jedni na druge, vladala je panika, uznemirenost, anarhija. Sa Domanova se nisu čula nikakva ratna dejstva. Ujutru smo se odlučili, kako nam je i vojska naložila, da preko grada Kovelja krenemo ka Jagodinu, prelaz između Ukrajine i Poljske koji je od nas bio 136 kilometara. Dvojica naših kolega kojima su kamioni bili zaplenjeni i služili kao zakloni su ostali u svojim vozilima, dobro su se osećali, rekli su nam da im ne treba naša pomoć u tom trenutku – nastavlja Glišić.

Prioritet

Dvojici kamiondžija prioritet je bio nasuti gorivo jer su im rezervoari bili skoro pa prazni. Idući ka Kovelju nailazili su na barikade u vidu betonskih barijera i džakova sa peskom koje su zaobilazili vožnjom u cik-cak.

- U susret su nam došla četiri kamiona. Blicali su Zoranu koji je išao iza mene i rekli mu da se napred ne može, jer vojska sve kamione vraća nazad. Odlučili smo da ipak nastavimo dalje, pa kud puklo da puklo jer nazad znači vratiti se u ratnu zonu. Gledali smo ukopane tenkove i mitraljeska gnezda. Došli smo do jednog mosta na kome su bile barikade, vojnik koji je tu stajao nije pokušao da nas spreči da se „slalomom“ provučemo na drugu stranu. Nedaleko odatle čekala nas je druga barikada, vojnici sa puškama su istrčali ispred nas – prenosi Glišić.

Kaže da je reagovao prisebno, odmah stavio do znanja da nema loše namere, otvorio vrata i krenuo prema njima pokazujući dokumenta. Vojnik je počeo da viče, ali je najednom postao kulturniji kada je kamiondžija progovorio na engleskom. Ušao je u kamion, pogledao kilometražu, posle čega su dvojicu Srba pustili da nastave dalje. U prvom selu Valjevaci su, na dve pumpe, uspeli da naspu po 80 litara nafte.

- Odatle više nismo nailazili na barikade kroz sela, ali ih je bilo na raskrsnicama. Na parkinzima smo zaticali mnogo kamiona, ali nijedan na putu. Deset kilometara ispred graničnog prelaza uleteli smo u saobraćajni kolaps. Ukrajinci koji su hteli da beže iz svoje zemlje vozili su zaustavnom trakom, pa i zelenom površinom pored autoputa, formirali četiri kolone samo da se dokopaju Poljske. Izbeglice su se tukle, svađale, vladao je haos, a mi smo se odlučili da kontrastranom, u zabranjenom smeru, nastavimo put ka terminalu na Jagodinu. Prešli smo preko bankine i krenuli, nismo bili jedini, već se u toj levoj strani autoputa odvijavo dvosmeran saobraćaj. Po dolasku na punkt smo videli kako vojnici u kamione ubacuju izbeglice – pešake da bi prešli u Poljsku. Meni su u kamion uveli baku, majku i dvoje dece. Muškarac sa kojim su se pozdravili verovatno je bio muž te žene i otac te dece – u jednom dahu priča Goran Glišić.

Carinska procedura

Kada je stao da završi carinsku proceduru tad je za njega počeo pakao. Dočekale su ga crne i maskirne uniforme sa dugim cevima koje njemu i kolegi Zoranu nisu dale da izađu iz Ukrajine uz objašnjenje da prevoze robu za Rusiju. Naredili su im da se vrate na parking.

- Tražio sam objašnjenje, jer mi sva dokumenta "govore" da me ništa ne ograničava da nastavim put – priča kamiondžija.

Ukrajinska vojska i carinici, objašnjava naš sagovornik, bili su veoma represivni prema svojim sugrađanima koji su pokušavali da pobegnu u Poljsku. Muškarcima imeđu 18 i 60 godina nisu dozvoljavali da izađu iz zemlje, uz pretnju dugim cevima izvodili su ljude koji su u kamionima pokušavali da se prošvercuju preko granice.

- Cinično su nam govorili da ćemo dugo živeti ovde. Tada smo shvatili da tu gde smo nema pravde i prava, civilizacijskih normi. Pronela se vest da je jedan ruski vozač pretučen. Trojici Rusa su oduzeli kamione i odveli ih govoreći da će ih ispratiti do Rusije, mada smo od kolega sa ostalih graničnih prelaza čuli da ih niko nije video. Ko zna šta je bilo sa njima. Čovek koji se pitao za sve je mog kolegu Zorana gurao i „ćuškao“ pesnicom pokušavajući da ga isprovocira. Ponižavali su nas, tražili da se kao dobrovoljci pridružimo ukrajinskoj vojsci. Teško je poverovati da tako neko može da se iživljava nad ljudima koji nemaju nikakve veze sa ratom. Inače se kaže da međunardoni vozači nemaju naciju – dalje će Glišić.

Dan za danom

Dan za danom je prolazio. Na vezi je bio sa porodicom, firmom za koju radi, našim Ministarstvom građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Udruženjem prevoznika Srbije, a kasnije i Privrednom komorom Srbije. Hrane je imao za dva – tri dana. U kantini na Jagodinu postoji kantina u kojoj su se Srbi hranili dok su imali grivni, ukrajinskih novčanica.

- Imao sam kod sebe grivni u vrednosti od 20-30 evra. Veliku zahvalnost dugujemo Viktoru, drugu našeg druga, čoveku sa naših prostora koji živi 50-ak kilometara od Jagodina. On je tri puta dolazio i donosio nam hranu, vodu i sve najneophodnije. Na granici je bilo nas četvorica Srba, dva Makedonca i 30-ak Belorusa. Iako su mnogim Belorusima kamioni bili prazni, i njih su držali zatočene. Svima ostalima su dozvoljavali da pređu granicu, samo nama ne, a od 27. februara više nikoga nisu zadržavali, svi su mogli da pređu u Poljsku – prepričava Glišić čega se sve nagledao.

Po ovlašćenju vlasnika firme nudio je Ukrajincima kamione sa robom kao humanitarnu pomoć, ali nije vredelo.

Nikakvi higijenski uslovi

Higijenski uslovi su bili nikakvi. Jedan jedini toalet su koristile i kamiondžije i stotine hiljada izbeglica koje su preko Jagodina prešle u Poljsku. Nemoguće je bilo okupati se. Mnogi se nisu ni brijali.

- Situacija je počela da se okreće u našu korist 7. februara. Taj dan smo dobili ono što su Ukrajinci tražili – potvrdu iz naše firme da će frižideri biti vraćeni nazad i dokaz da nisu plaćeni u Moskvi. Osmog februara rano ujutro nam je rečeno da možemo da izađemo iz zemlje, ali čim smo uzeli pasoše i krenuli naređeno nam je da se opet vratimo na parking. Tu smo proveli još neko vreme, shvatišvi da oni, kao i uvek, bilo da si "ispravan" ili nisi, traže mito. Dali smo im 200 evra po kamionu da nas puste – govori Goran Glišić.

On kaže da nijednog trenutka, uprkos svemu što je doživeo, nije klonuo, i napominje da su srpske kamiondžije na Jagodinu imale četiri stuba spasa.

- Prvi su naše kolege koje su pronele vest šta se dešava sa nama, pomogli su nam da nas medijski primete. Drugi stub je Udruženje „Drug na drumu“, svako od članova je svojim vezama tražio da se sazna istina. Treći stub je televiza srpske dijaspore u Ukrajini, ona je prva prenela tačnu vest, a njihov snimak mi smo nastavili da delimo. Četvrti stub je tim Marka Čadeža, predsednika Privredne komore Srbije, na čelu sa Zoranom Mićunovićem sa kojim smo bili u stalnoj vezi i koji nam je mnogo pomogao – zaključuje kamiondžija Goran Glišić.

U svoje Valjevo zajedno sa kolegom Zoranom Radosavljević stigao je 10. marta u pet ujutru.