SRPSKA LITERATURA JEDNA JE OD NAJZNAČAJNIJIH NA SVETU, A NAROD BEZ PAMĆENJA I ISTORIJE ĆE NESTATI! Čuveni ruski pisac jasan!

Radujem se ponovnom dolasku u Srbiju jer imam velike simpatije i poštovanje prema vašem narodu. Boraveći u Srbiji uverio sam se koliko su Srbi otvoren i gostoprimljiv narod.

Mi smo zaista jako bliski narodi isprepletene istorije. Visoko cenim vašu kulturu i posebno književnost. Zato sam se obradovao kad sam saznao da sam dobio nagradu Instituta Ivo Andrić u Višegradu za moj roman „Brizbejn". Upravo to iznenađenje dalo mi je dopunsku emociju - rekao je u ekskluzivnom intervjuu za „Večernje novosti" Jevgenij Germanovič Vodolazkin, jedan od najcenjenijih i najčitanijih živih ruskih pisaca, čije knjige su prevedene na 34 jezika.

Velika nagrada Ivo Andrić za najbolju knjigu Vodolazkinu će biti uručena 9. januara u Andrićgradu. Pre njega laureati su bili Zahar Prilepin, Peter Handke, Guzelj Jahina…

Imate mnogobrojna međunarodna priznanja, počasni ste doktor Univerziteta u Bukureštu. U Srbiji ste ranije dobili nagradu u Novom Sadu koja nosi naziv velikog srpskog pisca Milovana Vidakovića…
- U aprilu 2015. dobio sam nagradu „Milovan Vidaković" na Festivalu proze u Novom Sadu. Izdavačka kuća „Agora" iz Zrenjanina objavila je moj roman „Solovjov i Larionov" a pre toga mi je objavljen roman „Lavr". Nova nagrada me takođe obradovala tim više što su je pre mene dobili poznati pisci.

Oba ta romana su bila nagrađena u Rusiji kao knjige godine, pa su čitaoci u Srbiji mogli da se upoznaju sa sadašnjim najcenjenijim delima ruske literature.
- Naravno da mi je drago što se moje knjige čitaju u Srbiji koju cenim i volim. Sada sam nagrađen za roman „Brizbejn" koji je štampao „Službeni glasnik". Nadam se da će čitaocima biti zanimljiv.

Nagrada koja će vam biti uručena nosi naziv Ive Andrića, jedinog našeg nobelovca. Jeste li čitali neku od njegovih knjiga?
- Čitao sam njegovu najpoznatiju knjigu „Na Drini ćuprija".Sada je ponovo iščitavam i divim se njegovoj strukturi romana i magičnom realizmu. Rado ću pročitati i druge njegove knjige ako su prevedene na ruski.

Koga još znate od srpskih pisaca?
- Kod nas je najviše prevođen Milorad Pavić i naravno da zato o njemu najviše zna ruska čitalačka publika. Čitao sam i knjige Bore Ćosića i Gorana Petrovića koje sam i upoznao. Za Petrovića čije su knjige takođe prevedene na ruski mogu da kažem da je odličan i interesantan pisac. Na mene je ostavio jako lep utisak i kao čovek. On mi je bio domaćin u Beogradu i pokazivao mi je vašu prestonicu. Bilo bi mi drago da ponovo sretnem tog otvorenog, divnog i pametnog čoveka.
Obziljno se može govoriti o bilo kojem vremenu ako postoji distanca

Čitali ste dela poznatih naših pisaca. Kako ocenjujete srpsku literaturu?
- Verujte mi da iskreno mislim kad kažem da je srpska literatura jedna od najznačajnijih na svetu. Srpski pisci razvijaju nove trendove. Što se tiče srpskih izdavača drago mi je što se kod vas objavi jako puno ne samo domaćih nego i stranih knjiga. Ljubitelji književnosti kod vas zaista imaju dobar pregled šta se događa u svetu izdavaštva i šta se čita u drugim zemljama. Sve je to vredno pažnje i poštovanja pogotovo kad se zna da je sadašnja ekonomska kriza znatno otežala posao izdavača.

Još jednu vrlo vrednu nagradu ste dobili 2019. godine koja nosi naziv nobelovca Aleksandra Solženjicina. Tu nagradu su vam dodelili za nastavak tradicije ruske literature.
- Ta mi je nagrada posebno draga. Uručila mi je Natalija Solženicina, supruga našeg velikog pisca. Ona je predivna i prepametna žena.

Imate dosta retko prezime. Zbog toga su neki mislili da vam je to pseudonim. Koji je koren vašeg prezimena?
- Moje prezime je ukrajinsko i ono je zapravo Vodolasko. Ono nema nikakve veze sa profesijom „vodolazi" - u prevodu na srpski: ronioci. Prezime je nastalo od toponima. U Harkovskoj guberniji je bilo vojno mesto Vodolaga. Nameravam da istražim svoje poreklo. Znam da mi je deda u Drugom svetskom ratu bio tenkista i poginuo je 1943. Jedan kolega mi je pronašao da su moji preci živeli u Stavropolju na jugu Rusije. Ja sam se rodio u Kijevu gde su mi živeli roditelji, tamo sam završio školu i fakultet.

Završili ste školu kao odlikaš sa „crvenom diplomom" a zatim ste bili dobar student. Kako ste odlučili da odete na postdiplomski u Lenjingrad na drevnu rusku literaturu.
- To je zasluga mog profesora na fakultetu koji me je zainteresovao za drevnu rusku literaturu. U Kijevu sam u 22 godini završio rusku filologiju a zatim sam otišao na postdiplomske studije u Lenjingrad. Na postdiplomskom sam upoznao devojku sa kojom sam se kasnije oženio. Sreća me je poslužila jer sam se oženio sa osobom koja me odlično razume i pomaže mi u poslu. Surpuga Tatjana je takođe filolog. Imamo ćerku Nataliju. Zahvaljujući suprugi sada brže pišem svoje knjige.Kao Dostojevski i ja sam počeo da diktiram tekst ženi koja piše i uzgred komentariše i daje mi korisne savete.

Kad ste počeli da diktirate i prestali sami da pišete?
- U vreme korone, kad smo svi radili kod kuće. Moja porodica je sve vreme bila na dači gde smo i radili. Tada sam i počeo da diktiram a supruga je pisala. Ona je po obrazovanju moja koleginica, njeni saveti su mi jako važni. Ona zna da mi kaže: „Ne ponavljaj se to si već pisao". Njene sugestije i komentari su mi jako korisni.

Britanski „Gardijan" je svrstao vaš roman „Lavr" u najboljih 10 knjiga svetske literature o Bogu. Vas novinari nazivaju piscem filozofom koga interesuje tema večnosti. Kad ste se zainteresovali za religiju?
- Kod mene se interes za religiju probudio u detinjstvu.Roditelji mi u to sovjetsko vreme nisu bili religiozni mada je u majčinoj porodici, koja je sa severa Rusije, bilo dosta sveštenika. Imao sam 14 godina kada sam sebi otkrio šta je smrt.Deca obično misle da se smrt odnosi samo na starije a ne i na njih. Nisam se bojao da umrem. O tome sam kasnije pisao u svom romanu. U 16 godini sam se krstio i od tada idem u crkvu, naravno pravoslavnu. Ja sam iz pravoslavne porodice i iz pravoslavne zemlje. Samo Bog nam određuje roditelje i kad će se ko roditi.

Volite muziku. Svirali ste u mladosti gitaru. U slobodno vreme volite da slušate Betovena i Mocarta. Zašto ste prestali da svirate gitaru?
- Znao sam da sviram ali nikada nisam bio neki veliki muzičar. Svirao sam na gitari dok sam bio mlad. Uz gitaru sam se udvarao svojoj sadašnjoj ženi. Kada sam se oženio gitara mi nije bila više potrebna ….

Vaša poslednja knjiga „Čagin" koja je nedavno objavljena bavi se zanimljivom temom čovekovog pamćenja i zaborava. U jednom intervju ste kazali da ste se pre pisanja romana konsultovali čak i sa neurofiziolozima…
- Tu knjigu sam pisao u vreme korone. Pomagala mi je i supruga. Do tada sam obično roman pisao tri do tri i po godine. „Čagina" sam napisao za dve godine jer sam ga već imao u glavi.To je za mene bio rekord. Tačno je da sam se konsultovao sa neurofiziolozima kad sam se pripremao da pišem knjigu „Čagin".Njihova objašnjenja su uticala na pisanje mog romana. Priče o pamćenju i vremenu se ponavljaju u svim mojim romanima. Istorija je sećanje o prošlim vremenima. Bez pamćenja i istorije ne postoji ni narod ni određena ličnost. Narod i ljudi koji izgube pamćenje u budućnosti ništa dobro ne mogu da očekuju.
Šta je pamćenje? To je ekstrat iz preživljenog. Ako čovek i narod ne izvlače pouke iz onog što su preživeli to je jako loše i opasno.

Vi ne pišete i javno ne komentarišete vreme u kojem živimo.Tvrdite da će o tome realnije ocene imati neki novi pisci kroz određeno vreme. Možete li to prokomentarisati?
- Kao autor sam udaljen od aktuelnosti. Ne zato što se bojim aktuelnosti. Mislim da se obziljno može govoriti o bilo kojem vremenu i događanju ako postoji distanca. To što ponekad govore o vremenu koje traje biva dosta površno. Za prave ocene je potrebna vremenska distanca. Možda postoje autori koji su sposobni da spoznaju i shvate sve što se događa u vreme u kojem živimo. To je dosta teško jer mi mnogo šta ne znamo što se otkrije tek kasnije.