Sebi nahrane dušu, kada gladnima daju obrok! Ovo je priča o volonterima iz crkvene kuhinje VDS

Svetski dan hrane mnogi ljudi u svetu dočekuju i ove godine gladni, najčešće zbog siromaštva. Međutim, postoje oni koji se trude da pomognu kako bismo svi imali obrok i bili siti.

Neki od njih su volonteri u Verskom dobrotvornom starateljstvu Srpske pravoslavne crkve. U Francuskoj 31, u Beogradu, zatičemo jednu grupu volontera kako žurno postavlja stolove za stotinak ljudi u dvorištu organizacije. 

Salata je spremna, hleb je rasporođen, tu je i čokoladno mleko da se zaslade a dok pričamo sa njima stiže i glavno jelo - pasulj.  Uskoro ulaze i korisnici i sedaju. Pre ručka zajednička molitva i onda svi sedaju za sto, a obrok počinje.

Ima tu raznih ljudi, raznih životnih priča, a čini se da je većina njih imala manje sreće ili su im se desile neke teške stvari koje su ih primorale da ovde dođu po svoj dnevni obrok. 

Ipak, atmosfera nije turobna kako bi neko očekivao. Naprotiv. Čuje se graja, neki od njih prilaze volonterima VDS-a i pozdravljaju se, neki ćaskaju jedni s drugima. Nekako, barem za trenutak, na ovom mestu u centru Beograda svi postaju porodica. Možda ne porodica po krvi, već porodica u Hristu.

Foto: Shutterstock

 

Volontiranje kao produžetak liturgije

Ivana Draganić Lekić je volonterka u kuhinji Verskog dobrotvornog starateljstva (VDS) skoro godinu dana i kaže za 24sedam da je na ideju da počne da volontira došla tako što živi u blizini ove humanitarne ustanove.

- Znala sam da je tu crkvena kuhinja ali nisam imala svest o tome na koliko polja VDS funkcioniše. Prošle godine sam sa kumom razgovarala šta bismo mi to mogle da doprinesemo zajednici i ona je rekla zašto ne bismo došle do VDS-a... zajedno smo došle sa idejom da nešto doprinesemo, ali već posle drugog-trećeg dolaska i onoga što smo doživele shvatile smo da je nama ovo potrebnije nego korisnicima. I da je taj ručak koji mi ovde poslužujemo samo možda povod za mnogo  veću razmenu i mnogo veće darove time što volontiramo - priča sagovornica.

Ivana se prisetila i svog prvog dolaska u VDS i da obično volonteri dolaze sa predrasudama i predubeđenjima o ljudima koje služe.

- Ali posle drugog-trećeg dolaska sam ovo lično doživela kao neki produžetak liturgije. Kao neka najsavršenija i najveća molitva koju ja mogu da osetim, doživim... ja dolazim sredom i imam utisak kada izađete odavde kao da ste potpuno "resetovani"... ma to čovek prosto mora da doživi. Ja to ne mogu da vam verbalizujem. Mislite da od ovoga ne može bolje i više da se dobije. To je sada već potreba i ne možete bez VDS-a i bez dolaska. Sada već svake nedelje imate barem jednu razmenu i jedan razgovor sa nekim od korisnika koji vam otvaraju sasvim nove horizonte - priča sagovornica.

- Ja ovo osećam kao svoj dom i kada dolazim, kao da dolazim kući. Mislim da svi, korisnici i volonteri, prosto sa tim osećajem zajedništva ovde borave. To mora da se doživi! Mogu ja to vama da pričam, ali vi to morate da osetite! - objašnjava ona.

Ivana je stekla i mnoge prijatelje u starateljstvu a opisala je i šta priča sa korisnicima.

- Njima je stvarno važnije od tog ručka lepa reč. To su ljudi od kojih su ne samo svi digli ruke, nego svi okreću glavu. Kada se vi bilo kom čovek obratite ljudski, naiđete na povratnu reakciju. Mislim da je to ono što korisnicima, između ostalog, najdragocenije - kaže ona.

Ivana ima i poruku za sve one koji bi hteli da pomognu ovim ljudima u nevolji.

- Prosto bi trebalo da daju šansu sebi da kvalitativno promene svoj život, bez obzira da li su verujući ili neverujući, jer ovo je polje ljubavi. Ovde se čuda na dnevnom nivou dešavaju tako da volonteri su uvek dobrodošli i uvek nam trebaju. Neka daju šansu sebi jednim dolaskom od sat vremena, ne mora više. A onda će se sve već otvarati... - poručila je Ivana.

Energija kojoj se vraćaju

Milan Milićević je za VDS čuo u okruženju, iz crkve, kao za mesto gde ljudima može da se pomogne i to mu se učinilo kao dobra ideja.

- Pored toga pogledao sam neke priloge koji potvrđuju iskustva korisnika i odlučio sam se da probam i vidim kako je to. Kada sam otišao prvi put, bilo mi je odlično iskustvo. Ima ponekad dosta da se radi, ali ta jedna energija u kome smo mi kao jedna grupa, jedan tim koji pomaže ljudima kojima je pomoć najpotrebnija, to pruža jedno veliko zadovoljstvo. To je neka energija kojoj se mi vraćamo jer znamo da radimo nešto izuzetno korisno pored naših svakodnevnih obaveza - kaže naš sagovornik.

Foto: Informer

 

Objašnjava da mu se korisnici najčešće žale na razne stvari koje ih muče.

- Ljudi kao ljudi imaju svoje probleme... to su pitanja materijalna, socijalne stvari... Tu i VDS ima načina da pomogne kao što je pravna pomoć, zdravstvena... ali generalno to su ljudi koji su dosta dobri. A ljudi imaju predrasude da su oni nasilni, da su neprijatni... generalno ako ih mi tretiramo dobro, ako se trudimo da ih čujemo i razumemo, oni će biti slični drugima - priča Milan.

Kroz VDS prođe nekoliko stotina ljudi dnevno, a naš sagovornik svedoči da se razne stvari dešavaju pa tako i neke specifične.

- Bio je jedan čovek koji nema obe ruke, nije u stanju da jede. Pomoći takvim ljudima je jedan lep osećaj. Tako da te neke priče koje se čuju na dnevnom nivou su jako nesvakidašnje pa i filmske - dodaje Milan.

Sagovornik smatra da je ovim ljudima, koje često možemo sresti i na ulici, najbolje pomoći kroz institucije kao što je VDS.

- Direktno prići ljudima nekada oni nisu spremni da pristanu da im se pomogne, zbog ponosa i svega... ali treba se pridružiti nekoj ovakvog instituciji. Nekada to ne mora da bude samo vremenski, može da bude doniranjem odeće, nekih sredstava ili nešto drugo. Ali ako neko ima vremena, pomoć u kuhinji je uvek potrebna - rekao je on.