On važi za najmudrijeg pregovarača u istoriji! Hrabrom proti ubili oca, pa sa stricem krenuo u ustanak!

Prota Mateja Nenadović rođen je na današnji dan 1777. godine, a srpska istorija ga pamti kao najmudrijeg pregovarača kako sa Turcima, tako i sa Rusima.

Prota Matija Nenadović bio je vojvoda iz Prvog srpskog ustanka, prvi predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta i diplomata. Bio je sin kneza Alekse Nenadovića, pogubljenog u Seči knezova.

Sa stricem Jakovom pokrenuo Prvi srpski ustanak u valjevskoj i šabačkoj nahiji. Pregovarao je s Turskom i Rusijom i time uspostavio prve diplomatske kontakte srpskih ustanika sa stranim državama. Njegovi "Memoari", pored književne vrednosti, predstavljaju i dragocen dokument vremena.

Rani život

Rodio se 26. februara 1777. godine u selu Brankovini kod Valjeva, kao sin Alekse Nenadovića, kneza valjevske Tamnave i Posavine i majke Jovane rođ. Đelmašević iz Gvozdenovića. Njegovi preci su se iz Birca kod Nikšića krajem 17. veka doselili najpre u Osečinu u podgorskoj kneževini Valjevske nahije, a polovinom 18. veka su prešli u Brankovinu. Njegov otac Aleksa je pogubljen 1804. kao žrtva Seče knezova, koja je bila povod za podizanje Prvog srpskog ustanka.

Školovao se u mestu rođenja, kod porodičnog paroha, popa Stanoja, od koga je naučio da čita i piše. Nakon pada Kočine krajine porodica mu je izbegla u Srem, pa je nastavio školovanje u Kupinovu. Crkveno pevanje i bogosloviju učio je u Ašanji. Posle su se vratili u Brankovinu, pa je u šesnaestoj godini postao pop (1793), a brzo posle toga i prota (1795). Kao pop, u Brankovini je uvodio red u crkvene obrede, po ugledu na crkveni život u Sremu.

Prvi srpski ustanak

Otac ga je uputio u poslove oko pripremanja ustanka, a 1803. ga je slao u Sarajevo, da pregovara oko proširivanja ustanka. Posle Seče knezova 1804, kada je ubijen i njegov otac, napustio je kuću. Pošto je stigla vest o ustanku u Šumadiji, među prvima se priključio pokretu i dizao čitav valjevski kraj. Sa stricem Jakovom, bio je jedan od pokretača Prvog srpskog ustanka.

Foto: wikipedia

Počeo je da diže čitav kraj i 27. februara je na visu iznad Brankovine pobo trobojni barjak sa tri krsta. Počelo je okupljanje oko tog barjaka, pa je već za dan tu bilo okupljeno 700 ustanika. Prota je ostavio ustanike svom stricu Jakovu Nenadoviću, a sam je krenuo u Zemun po barut. Iz Zemuna je pored baruta i municije poveo i Del-Ahmeta, bimbašu i Hadži Mustafa-pašinog sina. Vezira Hadži Mustafa-pašu su dahije ubile 1801. Prota je usput lagao i podizao narod tvrdeći da sultan nije protiv Srba, nego da je Hadži-Mustafinom sinu dao da pokupi vojsku da se osveti dahijama, a Del-Ahmet je sve to potvrđivao.

Učestvovao je u oslobađanju Valjeva i Šapca (1804), Karanovca, Užica i Smedereva (1805) i Beograda. Posebno se istakao u boju na Mišaru (1806),kada je sa svojim odredom napao tursku pozadinu i izazvao među njima veliku pometnju. Kada je u junu 1807. ranjen Jakov Nenadović, zapovednik zapadne ustaničke vojske, prota ga je zamenjivao na toj dužnosti.

Za vreme ustanka je bio prvi predsednik Upravnog odbora - Praviteljstvujuščeg sovjeta, od leta 1805, do polovine 1807. Tada je sastavio kazneni zakonik za Srbiju.

Poseban talenat je pokazao u upravnim i diplomatskim poslovima, koje je stekao uz oca. Bio je i jedan od ljudi koji su najmudrije znali da pregovaraju sa Turcima. Sa Petrom Čardaklijom i Jovanom Protićem putovao je 1804. godine u Rusiju da pridobije njihovu vladu za ustanak i traži pomoć. Odatle se vratio početkom 1805.

Iz Srema je, uz pomoć svojih tamošnjih poznanika, obezbeđivao oružje i municiju za ustanike. U februaru 1806. godine sa Božom Grujovićem i Milošem Uroševićem boravio je u Beču, da bi izdejstvovali dozvolu za uvoz u Srbiju hrane i oružja, ali nisu imali velikog uspeha. U Bosni je takođe pregovarao o primirju sa tamošnjim Turcima.

Imenovan je 1811. za valjevskog vojvodu i pod svoju upravu dobio 34 sela i dve varošice, Ub i Palež.

Učestvovao je i zajedno sa Milošem Obrenovićem i Stojanom Čupićem u boju na Ravnju, kada su Srbi pružili poslednji otpor Turcima na zapadu. Među poslednjima se u jesen 1813. godine sklonio u Srem, prešavši Savu kod Kupinova. Tada se najpre sastao sa Karađorđem, u manastiru Fenek. Za vreme emigracije (1813—1815) radio na tome da zainteresuje velike sile, a naročito Rusiju za sudbinu Srbije. Za vreme Bečkog kongresa nije napuštao austrijsku prestonicu. Pregovarao je sa ruskim carom u Beču, oko pomoći ustanicima.

Foto: wikipedia

Drugi srpski ustanak Po izbijanju Drugog srpskog ustanka, od 1815, nastojao je da pokaže stranim silama novi pokret, kao delo krajnjeg protesta unesrećenog naroda, a zatim je ponovo prešao u Srbiju da pomogne knezu Milošu, isto kao što je pomagao i Karađorđu.

Oslobođena Srbija

Pošto se najpre dobro slagao sa knezom, dobijao je mnoge važne i poverljive poslove, a nastavio je da radi i kada njihovi odnosi više nisu bili tako dobri. U oslobođenoj Srbiji bio je obor-knez Valjevske nahije i zasedao je u Narodnoj kancelariji u Beogradu. Ali kako mu sa knezom nije uvek išlo lako, u nekoliko navrata je padao u nemilost, pa je onda opet pozivan. Optužen je 1817. za zaveru protiv kneza Miloša i smenjen sa kneževske dužnosti, ali je na nju vraćen već iduće godine. U periodu 1821—24. živeo je povučeno u Brankovini, uz ograničenje da se ne meša u politiku. Zatim je u novembru 1827. počeo da radi na administraciji Posavske knežine, pa se ponovo povukao decembra 1831. godine.

Foto: wikipedia

Jedan od zadnjih poslova bio je u Valjevskom sudu, na koji je sam dao ostavku, posle čega se povukao, dobivši penziju, uz oslobađanje od plaćanja danka i kuluka.

Od 1832. do 1838. živeo je povučeno u Brankovini, podučavajući svoju decu i pišući memoare, započete najverovatnije još 1826. Tada je sagradio školu i novu crkvu. Kao penzioner je otvorenije prišao opoziciji protiv kneza, tražeći da se ograniči njegova lična samovolja. Kada je 1838. osnovan državni savet, postao je jedan od uglednih ustavobranitelja i pristalica rusofilske politike. Bio je član komisije, koja je spremala Ustav za Srbiju, a 1839. postao je član Državnog saveta.

Sa Tomom Vučićem Perišićem i Avramom Petronijevićem je prognan iz Srbije 1840. Morao je da traži zaštitu u Carigradu, što ga je stavilo u veoma težak položaj. Nezadovoljan i sa neprijatnim iskustvima, zatim se vratio u Srbiju, ponovo kao penzioner. Po obaranju dinastije Obrenovića, 1842. ponovo je postao državni savetnik. Knezu Aleksandru je učinio veliku uslugu gušeći sa svojim ljudima Katansku bunu 1844.

Član Društva srpske slovesnosti je postao 10/22. februara 1845. godine.

Učestvovao je u Majskoj skupštini 1848. godine u Sremskim Karlovcima i kraće vreme bio član vojnog i narodnog odbora. Povukao se 1852. godine, kada je zatražio penziju i otišao u Valjevo. Preminuo je 29. novembra/11. decembra 1854. godine u Valjevu, a svečano je sahranjen u Brankovini, u porodičnoj grobnici. Na grudi mu je položeno Malo jevanđelje, koje je dobio na poklon u Rusiji, na koje su se zakleli članovi prvog srpskog Sovjeta. Tu je ostalo do pogreba protinog sina Ljubomira Nenadovića 1895.

Porodica

Ženio se dva puta. U prvom braku, sa Mirjanom Hadžić, sestrom Koje Ivanovića iz Svileuve imao je desetoro dece, koja su sva rano umrla, a 1808. ostao je udovac. Po kneževom odobrenju i pored toga što je bio prota, oženio se drugi put verovatno 1816, sa udovicom Jovankom ili Jovanom - Jokom Milićević iz Railovića. Iz drugog braka je imao ćerku Mariju - Maru (1817—1908), udatu za Jeremiju Stanojevića, Svetozara, državnog činovnika, Aleksandra (1820—1842), Ljubomira, književnika i Mihaila. Nasleđe

Izgled Bio je umerenog rasta, kosmat, pod starost ćelav, lepe brade. Jako je uvažavao sveštenički čin, a svešteničko odelo je nosio do smrti.

Spomenik

U Valjevu je podignut spomenik vajara Milomira Jevtića (1984), a Milovan Danojlić je u stihovima izneo svoje viđenje njegovih diplomatskih akcija u Rusiji i Beču.

Foto: wikipedia

Napisao je knjigu svojih sećanja „Memoari“. Njegovi „Memoari“, pored književne vrednosti, predstavljaju dragocen dokument vremena.

U više gradova postoje ulice koje nose njegovo ime, kao i osnovna škola u rodnoj Brankovini.

Odlikovan je turskim Ordenom slave.

Čuven je jedan njegov citat:

”Nađemo jednoga seljaka, te nam otesa i načini od lipovine astal i dve klupe; namestimo u jednu sobicu; prostremo jednu maramu na astal, metnemo sveto evanđelije i manastirski krst, i oko toga činimo zasedanije" - prota Matija Nenadović, o prvom zasedanju Praviteljstvujuščeg sovjeta, održanom u manastiru Voljavča.