Zabetoniran, sakriven u kutiji, bačen u kanalizaciju! Mislili su da ih niko neće naći, ali...

Od zazidanih zidova i kartonskih kutija do kanalizacionih cevi i betonskih buradi, istorija kriminalistike beleži slučajeve u kojima su počinioci verovali da su pronašli savršeno mesto da sakriju telo svoje žrtve.

Neki od najpoznatijih slučajeva iz Srbije i sveta upravo su ostali upamćeni po mestima na kojima su tela pronađena, a koja su u prvi mah delovala gotovo neverovatno.

Zabetoniran u bure

Jedan od najupečatljivijih primera skrivanja tela u regionu zabeležen je u slučaju Aleksandra Nešovića.

Foto: Društvene mreže

Nakon što je njegov nestanak prijavljen u maju 2026. godine, usledila je opsežna potraga u kojoj su učestvovali pripadnici policije, Žandarmerije i druge službe.

Dani potrage završeni su jezivim otkrićem u okolini Inđije, gde je u zemlju bilo zakopano bure sa telom za koje je naknadnom DNK analizom potvrđeno da pripada Aleksandru Nešoviću.

Prema saopštenju Višeg javnog tužilaštva, telo je pronađeno u buretu koje je bilo ispunjeno betonom, zbog čega je njegovo izvlačenje zahtevalo prisustvo forenzičara i tužilaca na licu mesta.

Posmrtni ostaci potom su prevezeni na Institut za sudsku medicinu radi obdukcije i identifikacije, dok je DNK veštačenjem potvrđen identitet žrtve.

"Dečak iz kutije"

Jedan od najpoznatijih nerešenih slučajeva u istoriji američke kriminalistike počeo je 25. februara 1957. godine, kada je u šumovitom predelu četvrti Foks Čejs u Filadelfiji pronađeno telo dečaka starog između 4 i 6 godina, koje se nalazilo u kartonskoj kutiji namenjenoj za dečji krevetac, zbog čega je slučaj ubrzo dobio naziv "Boy in the Box" ili "Dečak iz kutije".

Dečak je pronađen umotan u ćebe i sa brojnim povredama po telu. Obdukcija je pokazala da je bio neuhranjen i da je pre smrti duže vreme trpeo fizičko zlostavljanje.

Na telu su uočeni brojni ožiljci, među kojima i oni za koje se verovalo da su nastali nakon hirurških zahvata, što je istražiteljima davalo nadu da će preko medicinske dokumentacije uspeti da otkriju njegov identitet. Uzrok smrti bio je jak udarac tupim predmetom u glavu.

Foto: youtube pritscreen

Slučaj je izazvao ogromnu pažnju javnosti. Policija je podelila stotine hiljada letaka sa fotografijama dečaka, proveravala prijave nestale dece, obilazila sirotišta, hraniteljske porodice i bolnice, ali niko nije uspeo da kaže ko je mališan niti zašto je završio mrtav u kartonskoj kutiji pored puta. 

Foto: youtube pritscreen

Istragu su godinama pratile brojne teorije. Jedna žena tvrdila je da je njena majka kupila dečaka od trgovaca decom i da ga je godinama zlostavljala, ali njena priča nikada nije potvrđena.

Pojavljivale su se i druge dojave, međutim nijedna nije dovela do identifikacije žrtve niti do otkrivanja ubice.

Foto: youtube pritscreen

Tek 2022. godine, zahvaljujući napretku forenzičke genetike i genetičke genealogije, istražitelji su uspeli da utvrde da je dečak bio Džozef Augustus Zareli, rođen 13. januara 1953. godine.

Foto: youtube pritscreen

Iako je posle 65 godina konačno dobio ime, najveća misterija ostala je nerešena. Do danas nije utvrđeno ko je odgovoran za njegovo ubistvo, a slučaj se i dalje vodi kao otvorena istraga.

Foto: youtube pritscreen

Kanalizacija zapušena ostacima ubijenih muškaraca

Jedan od najpoznatijih britanskih serijskih ubica, Denis Nilsen, godinama je uspevao da krije zločine iza vrata svog stana u severnom Londonu. Između 1978. i 1983. godine namamio je najmanje 15 mladića i muškaraca, uglavnom beskućnika ili osoba koje je upoznavao u pabovima.

Foto: profimedia

Nakon što bi ih zadavio, tela nije odmah uklanjao. Kupao ih je, oblačio i danima, pa čak i nedeljama ili mesecima, držao u svom stanu pre nego što bi ih raskomadao i pokušao da se reši ostataka.

Dok je živeo u stanu u Melrouz aveniji, tela je skrivao ispod drvenog poda, a kada je neprijatan miris postao nepodnošljiv, raskomadao je posmrtne ostatke i spalio ih na lomači koju je napravio iza zgrade.

Foto: profimedia

Preseljenjem u novi stan u Krenli Gardensu više nije imao prostor ispod poda, pa je delove tela čuvao u ormaru, ispod kade i u drvenom sanduku u dnevnoj sobi. Manje delove tela, unutrašnje organe i komade mesa pokušavao je da uništi puštajući ih kroz WC šolju, verujući da će ih kanalizacija odneti zauvek.

Početkom februara 1983. stanari zgrade počeli su da se žale na uporno zapušene odvode, zbog čega je pozvana služba za odgušavanje kanalizacije. Kada je radnik otvorio šaht, među naslagama otpada ugledao je sitne kosti i komade tkiva za koje je odmah posumnjao da pripadaju čoveku.

Sledećeg dana, nakon detaljnijeg pregleda cevi, pronađeni su delovi ljudske šake i drugi ostaci, zbog čega je obaveštena policija. Patolog je ubrzo potvrdio da se radi o ljudskim ostacima.

Istražitelji su pratili odvodnu cev do Nilsenovog stana. Kada su mu saopštili da su u kanalizaciji pronađeni ljudski ostaci, isprva je odglumio iznenađenje, ali je ubrzo priznao da se ostatak tela nalazi u plastičnim kesama u ormaru.

U stanu su zatim pronađeni raskomadani posmrtni ostaci najmanje tri žrtve, dok je Nilsen tokom ispitivanja šokirao istražitelje priznanjem da je ubio preko 15 muškaraca.

Naknadnim iskopavanjima na njegovoj prethodnoj adresi pronađeni su spaljeni i zakopani ostaci drugih žrtava, čime je razotkriven jedan od najmonstruoznijih serijskih ubica u istoriji Velike Britanije.

Foto: profimedia

Na suđenju održanom iste godine, Dennis Nilsen proglašen je krivim za šest ubistava i dva pokušaja ubistva, iako je tokom ispitivanja priznao da je usmrtio najmanje 15 muškaraca između 1978. i 1983. godine.

Osuđen je na kaznu doživotnog zatvora, uz preporuku suda da nikada ne bude pušten na slobodu. Ostatak života proveo je iza rešetaka, gde je preminuo 2018. godine u 72. godini.

 

Iako su počinioci u ovim slučajevima pokušali da uklone svaki trag zločina, vreme je pokazalo da savršeno skrovište praktično ne postoji. Zahvaljujući razvoju forenzičkih metoda, DNK analizama, upornosti istražitelja i često sasvim neočekivanim okolnostima, tela su pronađena, a istrage dobile novi tok.

Upravo zato mnogi od ovakvih slučajeva i danas predstavljaju važne primere u kriminalističkoj praksi, pokazujući da mesto na kojem je telo sakriveno neretko postaje jedan od najvažnijih dokaza u rasvetljavanju zločina.

BONUS VIDEO