Suze same naviru na oči! Ovu je pesmu neutešna majka posvetila sinu ubijenom u masakru u Duboni!

"Prošla su dva meseca, ali 4. maj nije... I nikada neće proći, ovako nešto ne može da se zaboravi, sa ovim čovek mora da nauči da živi, ali onako samo kako on zna... Tuga, suze i bol nisu prestali, samo su se povećali jer želja da ga vidimo i zagrlimo je sve jača."

Ovim rečima započinje svoju potresnu ispovest Suzana Ranković, sestra Dalibora Todorovića koji je ubijen u masakru u Duboni, kod Mladenovca.

Dalibor Todorović (24) je jedna od devet žrtava masakra, kada je Uroš Blažić (20) uzeo kalašnjikov i u noći 4. maja krenuo u svoj krvavi pohod u selima u okolini Mladenovca.

"Majčine suze i posle 60 dana ne prestaju"

- Životi su se promenili svim porodicama, pa i meštanima, više ništa nije kao pre, niti će biti... Skoro svakodnevno sam kod mojih ili ako nisam, u kontaktu smo, ali više ni razgovori nisu kao pre, svu svoju tugu ispoljavam kroz pesme koje noću, kad ostanem sama, pišem i posvećujem njemu, ali ni ta tuga ne izlazi u količini koju imam.... Majčine suze i posle 60 dana ne prestaju, niti su se smanjile, što znači da vreme ne leči ništa, kao ni očev bol i pogled koji je ostao od tog događaja - priča Suzana, sestra ubijenog Dalibora, koja se već dva meseca budi sa bolom zbog gubitka svoj brata.

Dalibor bi 1. jula napunio 25 godina, ali njegov mladi život, pun planova za budućnost, je prekinut tog kobnog 4. maja. Njegova sestra o njemu priča kao uvek veselom, posebnom i mladiću punom ljubavi.

- Mnogo ljudi je od tada prošlo kroz našu kuću, ali niko nije izašao, a da nije bar suzu pustio. U kući vlada tišina i velika praznina, samo se čuje jecaj majke koja sedi istovremeno gledajući kroz prozor kada će Dača naići odnekud, kao što ga je osmeh njen čekao sa posla, njegove stvari koje su ostale nepomerene, ostavivši onako kako je on ostavio, i miris koji oseća kad uđe u sobu, kao da je još uvek tu... on je bio poseban, pozitivan i pun pozitivne energije, i bio je moj, voleo je da pomogne svima, voleo je život, radovao se svakom danu, voleo je iznenađenja i često ih je priređivao dragim osobama, kao i oni njemu.

Uvek je bio nasmejan i pun šale, na njega čovek nikada nije mogao da se naljuti. Bio je brat, prijatelj, drug, bio je samo za poželeti, to se i sada vidi koliko sveća zateknemo nedogorelih na grobu i koje se pale dok smo mi tamo... sa njim su uzeli sve, upropastili nam život. Verujem da je u svakoj porodici tako, koje su izgubile decu, kao što je u mojoj - priča Suzana.

"Šta se plašiš kad imaš brata"

Suzana se priseća njihovih poslednjih poruka i ističe koliko je njen Dača bio voljen.

- Sećam se poruka poslednjih, gde sam mu ja rekla kako se plašim nečega, a da bi mi na to rekao "Šta se plašiš kad ti imaš brata", a kad bi znao da je strah nadvladala tuga i da se više ničega ne plašim, bio bi ponosan... Voleo je i bio je voljan... Ostavio je veliku uspomenu za sobom, ostavio je ime (njega) posebnim kao primer drugoj deci.... Žao mi je za sve povređene, svi se znamo da je sreće da je i moj brat među njima povređen, a živ - priča ona.

Foto: Zoran Sinko

 

O Urošu Blažiću ne želi da priča, ne spominje mu ni ime, ali kaže da "takav monstrum treba zauvek da ostane u zatvoru", kao i da je važno da se ispita njegova porodica.

"Ne treba da vidi svetlost dana"

- Kad kažu da od goreg ima gore, ja mislim da od ovoga nema ni na ovakav način... žao mi je što smo rođeni u ovakvom vremenu, što je veliki proces čekanja, suđenja i brige šta će biti na kraju. Taj monstrum ne treba da vidi svetlo dana kad je on te noći sam sebi presudio takvim delom. I svi koji su znali iz porodice za tu količinu oružja, svi da budu kažnjeni jer "iver ne pada daleko od klade", da se kazne i ostanu zauvek u zatvoru. Kad bi bio takav jedan primer kazne, takav zakon, mi više ne bismo imali ni lopova, a kamoli monstruma, i ne bismo viđali svakodnevno roditelje, babe, dede od ubica koji se šetaju slobodno - kaže Suzana.

Krvavi pir počeo u Malom Orašju

Podsetimo, u 4. maja Blažić je prvo otišao do susednog sela Malo Orašje i tamo je ubio pet osoba. On je, kako se sumnja, iz automatske puške i pištolja ubio Marka M. (18), Aleksandra M. (18), N.M. (15), Lazara M. (20), Nemanju S. (21) i Petra M. (20) koji je kasnije podlegao povredama.

Zatim se uputio ka Duboni gde je ubio još tri osobe. U Duboni je u školskom dvorištu sedelo društvo, među kojima su žrtve krvavog pira - policajac Milan i njegova sestra Kristina Panić, kao i Dalibor Todorović.

Danas, na mestu zločina u Duboni, na zidu škole je osvanuo mural posvećen Milanu, Kristini i Daliboru. Na klupicama na kojima je društvo te večeri sedelo sada je cveće.

- Mnoge kuće su ugašene, porodice zavijene u crno, mnoga deca pobijena, kao u Duboni tako i u Orašju. Tuga je velika za sve, to je jedna družina koja se poznavala, družila i, nažalost, na takav način nestala... Naše selo je prikupilo novac za mural koji je naslikan na školi, kako bi u znak sećanja na Daču, Milana i Kiku trajao, da se takva deca nikada ne zaborave i hvala im na tome - ispričala je Suzana Ranković za "Blic".

Foto: Informer

 

"Anđelu mom"

Suzana nam je poslala pesmu koju je njena majka napisala i posvetila sinu kojeg je izgubila te večeri u Duboni, a zove se "Anđelu mom". Prenosimo je u celosti:

Sunce moje, radosti majkina,

Što mi ode i nestade u najlepšim godinama.

Što si me ostavio da patim nad grobom tvojim,

tuga, bol, svakim danom sve me jace steže.

Svaki dan mi je sve teže i teže.

Duša i srce sve me za tobom boli,

dok je majka živa imaće ko da te se seća i voli.

Slomljenog srca, i ranjene duše,

Boga molim da mi te čuva.

Nek ti podari RAJSKU LEPOTU

Jer si ti sine zaslužio u svom životu.

Nisam sine kao što sam bila,

Suze su konstantne od kad sam tebe izgubila.

Imati te za sina bila je sreća,

A izgubiti te tuga je najveća. Anđele moj.