Dušan (13) je otišao da kupi sok i nije se vratio kući! Slučaj koji Srbija pamti, ubili ga skinhedsi - majka mu se obesila od tuge (FOTO/VIDEO)

Tražio je tada od oca novac za "koka-kolu" koju je jako voleo, a nesrećni čovek, ni ne sluteći da će sina umesto u prodavnicu poslati pravo u smrt, detetu je dao pare. Sada, tačno 26 godine kasnije, smrt malog Dušana Jovanovića (13) ostala je nezaceljena rana zbog koje će Srbija dugo patiti.

Na današnji dan, 1997. godine, trinaestogodišnji Dušan, dečak romske nacionalnosti, preminuo je pošto su ga brutalno pretukla dvojica tinejdžera u Beogradskoj ulici u centru prestonice.

Na putu do prodavnice dečaka su presreli tinejdžeri, za koje se kasnije ispostavilo da su "skinhedsi". Ubice, tada sedamnaestogodišnjaci, prvo su mu tražili novac, a onda počeli da ga udaraju i šutiraju...

Bacili su ga na pod, a udarci su se ređali jedan za drugim - šutirali su nesrećno dete po telu i glavi čizmama koje su bile ojačane metalom, sve dok nije prestao da daje znake života. A on je sve vreme grčevito držao pare za omiljeni sok.

Sahranjen u belom kovčegu

Mali Dušan preminuo je od posledice preloma vrata, a sahranjen je u belom kovčegu dva dana kasnije uz prisustvo više stotina ljudi koji su sa raznih strana došli da se poslednji put oproste od nesrećnog deteta.

 

 

Dušanov otac, Aleksandar Jovanović, ispričao je kasnije za medije da je, videvši da se duže vreme ne vraća kući, krenuo za sinom.

- Našao sam ga da leži na stepenicama, glava mu je bila pognuta unazad. Tada sam viknuo: "Ko mi ubi sina?" Izašle su komšije, a ja nisam znao šta da radim. Utrčao sam kod komšinice, rekao joj da pozove policiju, a onda je izašla i moja žena. Rekao sam joj: "Ubili su nam sina", a ona je počela da vrišti - ispričao je davne 1997. Dušanov otac opisujući to pakleno veče, ni ne sluteći da će nekoliko godina kasnije nestati gotovo cela njegova porodica.

Tragedije su krenule jedna za drugom

Nesrećna sudbina porodice Jovanović nije se zaustavila na smrti dečaka.

Dušanova majka, nije mogla živi bez sina i više puta je, prema rečima Dušanove rođene sestre koja je rođena tri godine nakon njegove smrti, pokušala da se ubije.

- Nikada nije pokušala da oduzme sebi život dok sam bila u kući. Čak su kad sam se rodila svi govorili da je postala sasvim druga osoba. Međutim, nikada nije mogla da prihvati da njenog sina više nema. Nedelju dana pre nego što je oduzela sebi život, primetili smo da je u depresiji. I jednog dana kada sam došla kući, ja sam bila ta koja sam je prva i zatekla - ispričala je ranije za "Blic" Kristina Jovanović.

Foto: Printskin

Tog 12. jula 2015. godine, u smrt je otišla i Dušanova majka.

- Duletu je rođendan bio 1. avgusta. Tokom svih tih 18 godina pričala je kako hoće da bude sa svojim sinom za njegov rođendan. I tako je čekala i čekala. I te poslednje godine više nije mogla. Htela je da bude sa njim. I pored Dušana je i sahranjena.

Nije dobila priliku da upozna brata

- Nisu mi dali priliku da ga upoznam. Iako nikada neću znati kakav je stvarno bio, kroz priču sam stvorila jasnu sliku o njemu. Dule je bio druželjubiv, voleo je životinje, satove. Bio je veliki ljubitelj košarke, fudbala, a mnogo je voleo i da ide na pecanje - ispričala je tada Kristina.

Tada 15-godišnja devojčica, živeći pretežak život za jednu tinejdžerku, rasla je sa uspomenom na svog malog brata kog nikada nije upoznala.

- I tog poslednjeg dana njegovog života radio je baš sve što je voleo. Išao je na pecanje, igrao košarku, proveo vreme sa mamom i tatom. Mama mi je rekla da je bio veliki ljubitelj satova, ali i te koka-kole, koju je to veče hteo da kupi, ali nije uspeo...

Pored svih nedaća koje su joj se dogodile, morala je da vodi računa i o bolesnom ocu, jer su Aleksandru amputirane obe noge usled teške bolesti.

Tri godine nakon svoje supruge i preminuo je i Aleksandar, a mlada Kristina ostala je sama da se bori sa surovim životom i neizmernom tugom.

 

 

- Htela bih da se o Duletu snimi dokumentarni film, da se nikada ne zaboravi njegova tragična smrt - zaključila je tada Kristina Jovanović.

Ubice uhapšene i osuđene

Nakon što su čizmama sa metalnim ojačanjem do smrti šutirali dete, monstrumi koji su se krili iza ekstremističke ideologije, pobegli su u pravcu nekadašnje Železničke stanice na dnu Nemanjine ulice. Pošto je policija imala detaljan opis, uhapsila ih je nekoliko sati posle zločina.

Foto: Foto: Miloš Rafailović

Milan Čujić i Ištvan Fendrik iz Zemuna osuđeni su na po deset godina zatvora i poslati su na izdržavanje kazne u Kazneno popravnom zavodu za maloletnike u Valjevu. Nakon provedenih četiri godine u zatvoru, Fendrik je pristao za NIN da ispriča šta se dogodilo tog dana.

- Bio sam siguran da je ceo svet moj. Tada nisam ni razmišljao o tome da čovek ima pravo na sopstvene ideje, ideologiju, sve dok ne ugrožava druge. Taj period mog života koji je bio zaokupljen takvim zanosom, ostavlja trag. Neizbrisiv. Dosta je teško to sve totalno prevazići, ali ja se trudim da prevaziđem. Iskreno bih voleo da nemam nijedan procenat starog sebe što se toga tiče - rekao je Fendrik za medije.

Dušana više nema, a njegove ubice odavno su na slobodi.