Kada prestanu suze, čuje se vapaj! Potresna ispovest porodice devojčice stradale u Ribnikaru: Vreme ne leči ovakve rane!

Porodica stradale Angeline A. u masakru, koji se dogodio 3.maja ove godine u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" na Vračaru, prvi put za javnost otvoreno je govorila o ovom tragičnom događaju.

Tri mlada drveta fotinije, i drugo rastinje, oko tri nadgrobne ploče pažljivo posuta crvena kora borovine. Već je padao mrak kada su Aćimovići završili uređivanje aleje na Lešću. Tu, gotovo jedno pored drugog spavaju Angelina A. (14), mali pijanista Andrija Č. (13) i školski čuvar Dragan Vlahović (53).

- Noćas, kao nagrada, Gina mi je došla u san, kao sasvim mala devojčica. Samo je prošla pored mene dok sam nešto radio. Voleo bih da porazgovaramo. Nadam se... doći će mi opet - rekao je Angelinin otac Anđelko.

U tom trenutku suze mu prekidaju reči, a kad otac plače za detetom - zanemite. Aćimovići prvi put javno govore, sedam meseci posle tragedije u "Ribnikaru". 

Metak zločinca, vršnjaka iz odeljenja, Angelinu je pogodio u glavu tog 3. maja u đačkoj klupi, u razredu 7/2 u OŠ "Vladislav Ribnikar" u Beogradu. Tada je sve stalo, i Angelinin zvonki smeh, i misao, i treptaj, samo je srce na aparatima još kucalo. Otišla je posle 12 dana koje je provela u komi, u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj, bez ikakve šanse da se vrati.

Foto: printscreen

Za njenog oca Anđelka, majku Nataliju i sestre Jelenu i Mariju, ti dani su bili - nagrada, kao neki poseban Božji dar, istovremeno i nepodnošljivo iskušenje u toj strašnoj situaciji. Mogli su da budu pored Gine, da se oproste, da je maze, pričaju, mole se... iako, sve je bilo jasno. Čim su prvi put ušli u "Tiršovu" lekari su im rekli da su šanse skoro nikakve i dozvolili da budu pored devojčice dok na aparatima njeno srce još kuca.

- Mi imamo jedan život, do 3. maja, a drugi posle. Kada vidite svoje dete demolirano, otečeno, u zavojima i već ste pripremljeni da je to kraj... to je očaj iz kojeg ne znate kako dalje. I to pitanje kako živeti dalje, kako naći smisao, verovatno muči sve roditelje ubijene dece. Mi Srbi, uopšte pravoslavci, stalno postavljamo pitanje - zašto da živimo? Odgovor tražimo u veri, kroz razgovore, posebno sa roditeljima koji su izgubili decu, sa njima nalazimo najveću utehu. Velik je to bol, ali shvatate da niste jedini, da je i njima teško, i onda, dan po dan, pokušavamo da život posvetimo porodici, i očuvanju sećanja na Angelinu, da kroz naša dela ona živi - rekao je Anđelko.

Ne rasprodaju Aćimovići ni sad javno svoju tugu. Oni samo žele da se čuva sećanje na žrtve masakra: osam devojčica, jednog dečaka i čuvara Dragana. I da svi iz ove tragedije nešto naučimo, da se takav užas ne ponovi.

Foto: Marko Đoković

Aćimovići su živi jer veruju da je Angelina sa njima, iako nije fizički prisutna. Njene slike su na zidu, na polici među ikonama, na Marijinom radnom stolu, u sobi koju je delila sa Angelinom. Svako od njih na svoj način nosi tugu, majku Nataliju (43), Ruskinju svetlih očiju, istih kakve je imala Angelina, to breme savija kao mladu jasiku. Od Agelininog ubistva ne radi. Kaže, nema snage.

- Ne leči vreme baš ništa, ne ovakve rane. Čini mi se i da je svakim danom sve teže, Angelina sve više nedostaje. Svaki njen korak mi je u pameti, svako naše jutro, maženje, zagrljaji. I tog jutra sam je kao i uvek ispratila u školu, poljubila, zakrstila je. Jesmo izgubili nju u, tom fizičkom smislu, ali u duhovnom ona je sa nama, ona mi daje snagu da se probudim, da živim - ističe Natalija.

Priča Natalija da je Angelina bila svestrano dete, da za nju ništa nije bilo problem, sve je mogla. Bila je umetnička duša, volela da crta, piše, pleše, kreira i izrađuje modne skice, svuda je unosila neku posebnu radost i svetlo, u svakom smislu bila svoja, uvek se držala svog stava i kad je drugačiji od svih. Bila je samouverena, jaka, stamena u stavovima, dostojanstvena, nenametljiva, a prodorna, imala je anđeoski izgled ali temeljan karakter.

Natalija pokušava da ostavi utisak da je jača nego što jeste. Nekim zaleđenim osmehom pokušava da zaustavi suze, ali kad one grunu, jeca. Jelena, Anđelkova kćerka iz prvog braka, grli je.

- Kada prestanu suze, čuće se vapaj, jer nemoguće je prestati plakati. Nekad plačem do posla, pa me tamo druge misli otrgnu, a onda u povratku opet plačem. Nataliji je teže, ne može još da se vrati poslu vaspitačice, nema snage za tako odgovoran posao - rekao je Anđelko. 

Foto: Marko Đoković

Starija sestra Marija je student Ekonomskog fakulteta. Iako je mislio da je jaka, da može da se nosi sama, otac kaže da je često noću zatiču za radnim stolom kako plače nad Angelininom slikom.

- Naš odnos je bio baš snažan, blizak, ona se rodila kada sam počela da odrastam, želela sam svemu da je naučim, od savega zaštitim. Sve smo delile: odeću, prijatelje, uvek smo imale isto društvo. Mala lepotica je bila tu uz mene uvek. Najviše mi nedostaje njeno postojanje, to i jeste najbolniji momenat, to što nije pored mene, da spavam sa njom, da zajedno provodimo vreme. Sve to kada godinama razdeljuješ emocije, reči, uspomene prekinuto je, i više se neće ponoviti. Ja nju osećam, i Jelena i ja, sve radimo tako da to bude Angelini od nas - istakla je Marija.

Sa Natalijom i Anđelkom umesto Angeline sada spava Zoja, pas lagoto rase. Anđelku je drago što je posle tri godine ubeđivanja popustio i dozvolio Angelini da uzme kućnog ljubimca. Prvih meseci skoro svakog dana Anđelko je išao do "Ribnikara", brinuo o cveću, brisao slike ubijenih:

- Tuga ne prolazi, mi znamo da je ona na mestu koje zaslužuju samo anđeli i zato joj se i molim za nas. Pokušavamo da nešto učinimo da se tragedija kakvu smo mi doživeli nikad ne ponovi. Na svaki sastanak, u Vladu, u Tužilaštvo, idem pun želje da uspemo, a vraćam se sa velikom prazninom. Ne zato što nam nešto nije udovoljeno, nego s pitanjem - šta sam ja postigao... dete niko ne može da mi vrati, zašto se lomim, batrgam, mislim da radim dobro, ali nje i nema - kazao je Angelinin otac.

Posle tog 15. maja, kada su izgubili Angelinu, Aćimovići, a kažu verovatno i druge porodice ubijene dece, najteže su podnosile medijske priloge o zločincu:

- Objavljivanje njegovih fotografija i to što on, navodno, radi tamo gde je smešten, za nas je nepojmljivo, to je težak udarac na našu dušu i sve što osećamo. Ponašanje njegovog oca i majke je takvo da ne pokazuju nikakvu odgovornost, žaljenje i kajanje za to šta su uradili oni i njihov sin. Zloupotebe je bilo i biće, mi smo u prvih 40 dana od Angelininog ubistva, koji za pravoslavne ljude imaju poseban smisao, gledali i kako neko u ime naše tragedije promoviše svoje ideje, mislim na političke proteste, za koje se ispostavilo da nemaju nikakve veze sa našim bolom, nego sa njihovim interesima - ističe Anđelko.

Foto: Marko Đoković

U Anđelkovim sećanjima još intenzivno je živ pakao koji je preživeo tog prolećnog jutra ispred "Ribnikara". U jednom trenutku tu su ostali samo novinari i porodice za koje će se kasnije ispostaviti da su izgubile decu:

- Govorili su nam da se unutra još nešto radi, da su deca u podrumu, da postoji neki eksploziv, meni su rekli da Angelina nije među povređenima. Policija je čuvala zgradu, a možda je tebalo da zbrine nas, da nas odvede tamo gde su nam deca. Supruga je ostala tu u dvorištu, a ja sam sa starijom kćerkom Jelenom otišao peške u "Tiršovu" i tu mi je policajac rekao da je Angelina primljena. Doktorka koja nas je dočekala bila je dobra, odmah je rekla istinu, da je naša Angelina toliko teško povređena da je ovo kraj. Molila me je da uzmem neku tabletu, odbio sam. Ni tad, ni sada, nisam osećao mržnju. Za nas je teška spoznaja da zločinac ne može krivično da odgovara, a tako je. Nas nijedna kazna ne može da zadovolji, bilo da je godinu, pet ili 25, oni su zaslužili doživotnu robiju - rekao je on.

Teško povređenu Angelinu tog jutra prva je videla 24 godine starija sestra Jelena. Ona je išla "na prepoznavanje" žrtve.

- Tu sliku nosim sve ovo vreme, svaki dan i kad otvorim oči poželim da je sve bio san, i to je nešto sa čim ću ja otići, sigurno, za mene u životu ne postoji ništa teže od toga. Tih dana živeli smo za posete, prvo ujutru na liturgiju, pa u bolnicu, verovali smo u Boga, da će da je spase u svakom smislu. Bilo nam je jasno čim smo je videli koliko je teško, to se ne može ni opisati, ali nada se ni tad ne gubi - kazala je najstarija sestra Jelena.

Hiljadu puta je dosad Jelena, kaže, razmišljala da li je bilo teže njima da gledaju bespomoćnu Ginu u bolničkom krevetu ili ljudima koji su prepoznavali svoju decu u kapeli.

- Jedina uteha je što sam znala da je ništa ne boli. Ali, ovo koliko mi nedostaje, ona sa kojom se svaki susret završavao njenim rečima "volim te", ovo nikad neće proći - rekla je Jelena, pišu Novosti.