Zločin u Pohorskoj i dalje izaziva jezu: Bumbar ubio majku, sina i njihovog psa zbog "glasina“!

Vera Židić (42) i njen sin Davor (13) ubijeni su u svom stanu u Pohorskoj ulici 33 u Beogradu, zajedno sa ljubimcem koker španijelom. Verin suprug Žarko i drugi sin preživeli su, jer nisu bili tu. Ovaj zločin, i posle punih 31 godinu, smatra se jednim od najsvirepijih s početka devedesetih.

Židići su likvidirani zbog glasina. Naime, Davor se jednog dana u vreme hiperinflacije u školi pojavio u novim patikama i počela je priča da je njegov otac privatni zubar. Od privatnog zubara, "postao" je vlasnik lanca ordinacija...

Na kraju je priča "narasla" dotle da imaju sef u zidu, u kome je pola miliona maraka. Kada je ta fantazija došla do ušiju ubica, Ilije Vujića Bumbara i Darka Lončarića Lončeta, sudbina Vere i Davora bila je zapečaćena.

Jedino u toj glasini je bilo istina da je Žarko Židić zubar, ali na Vojno-medicinskoj akademiji.

Kobnog 1. decembra 1993. njih dvojica su došli do stan Židića sa podlom namerom da ih opljačkaju i ne ostave nikog živim, "jer mrtva usta ne govore".

"Reci gde je novac"

Lončarić je pozvonio na vrata, a u pozadini se čuo usisivač. Vera je otvorila i on joj se ljubazno predstavio kao prijatelj njenog muža Žarka kome je doneo knjige. Kad je odjednom ugledala i Vujića sa pištoljem u ruci, shvatila je svoju kobnu grešku.

Ali, već je bilo kasno. Tada je verovatno pomislila na sina Davora u kuhinji i okrenula se ka njemu, ali je Bumbar zaustavio hicem u leđa. Usisivač je i dalje radio, pas lajao na uljeze, ali to nije smetalo Lončariću da odnese ranjenu Veru u dečiju sobu.

- Reci, gde je novac - tražio je Lončarić.

Odgovora nije bilo. Vujić je za to vreme preturao po stanu i susreo se sa dečakom. Preciznim hicem pogodio ga u srce. 

- Reci gde je, ubiću ti dete - urlao je Darko, iako je mali Davor već bio mrtav.

Nesrećna žena nije mogla da mu pruži odgovor koji je očekivao, jer nikakvog sefa nije bilo. Vujić je potom udario Veru pištoljem "bereta" po glavi i pucao joj u vrat. Sa još nekoliko metaka ubio je i psa koji ga je prethodno ugrizao. Obojica su pobegli iz stana. Bez plena.

 

Foto: Youtube/Vidimo se u čitulji

 

Beogradska policija je dala sve od sebe da pronađe surovog ubicu iz Pohorske ulice, ali bez uspeha.

Čak su nudili i "oprost dela" kriminalcima ukoliko im daju validne informacije. Onda je do jednog inspektora došla informacija da se neki tip u bilijar klubu u Zemunu hvali kako je ubio ženu i dete iz Pohorske.

Odgovor za anale

Ilija Vujić je ubrzo uhapšen, a jedan od ključnih dokaza bila je kap krvi iz stana Židića koja nije pripadala žrtvama. To je bila krv ubice, koja je kapnula nakon što ga je pas ugrizao za ruku. Tada nije bilo DNK, ali se krvna grupa slagala.

Istovremeno je uhapšen i Lončarić, kao i njihovi saučesnici u planiranju zločina i "tipovanju" stana Židića, Borislav Jakić, Vlada Nikolić, Branimir Mijović i Srđan Rodić.

Kada su Vujića u policiji pitali zašto je ubio dete, odgovor koji su iskusni istražitelji dobili zaprepastio je sve. 

- Doslovno je rekao: "Ko ga je**, trebalo je da bude u školi"! Mislim da nekoliko minuta nikom od nas nije moglo da dođe do svesti šta je izgovorio - ispričao je tadašnji inspektor za krvne i seksualne delikte Ljuba Milanović, čija se izjava o ovom zločinu pominje u kultnom filmu "Vidimo se u čitulji".

Foto: Nezavisne novine

Ubistvo Vere i njihovog psa, Bumbar je objasnio time "da nije želeo da ostavlja svedoke"!

Kasnije je tokom istrage pokušao "da ublaži" krivicu pa je izjavio da je u Davora pucao bez razmišljanja, jer mu je na vukovarskom ratištu rečeno "da prvo puca, pa onda da gleda gde je pucao".

Na suđenju je još dodao da je reagovao instinktivno, ali mu niko nije poverovao:

- Nisam imao nameru da ih ubijem, učinio sam to slučajno. Prvi metak pogodio je Veru u gužvi na vratima, a u dečaka sam pucao instinktivno.

Nije ni trepnuo

Na izricanju presude, 17. oktobra 1994., Vujić je stajao mirno u sudnici Okružnog suda u Beogradu, gledajući ispred sebe. Jedva primetnim pokretom ruke pokušavao je da razmrda zglobove sa kojih su malo pre toga skinute lisice.

- Osuđujem vas na smrt - saopštio je sudija Stojan Nikić.

Vujić, koji je tada imao 26 godina, nije ni trepnuo. Ledenim pogledom posmatrao je crveni zid i državni grb ispod koga je sedelo petočlano sudsko veće. Kao da mu je bilo svejedno to što su ti ljudi odlučili da više nema prava na život.

Dok je sudija čitao presudu kojom je Lončarić takođe osuđen na smrtnu  kaznu, Bumbar je i dalje delovao odsutno. 

Pet godina kasnije napisao je molbu ministru pravde za pomilovanje. Smrtna kazna je u to vreme u Srbiji još važila i iz zakona je izbrisana tek 2002. godine. Naveo je da ga je otac maltretirao kao dete i da je na ratištu prošao strahote.

Tvrdio je da su ga u zatvoru tukli i stražari i zatvorenici. I sud i zatvorska uprava bili su protiv Vujićevog pomilovanja, jer je ocenjeno da njegovo kajanje nije iskreno i da žali jedino što u stanu Židića nije našao novac.

Izbegao smrtnu kaznu

Smrtna kazna je, ipak, ukinuta u Srbiji pa mora da robija 40 godina, a Lončarić na 15.

U zatvoru, kako se priča, Vujića niko više ne posećuje. Samo mu je majka dolazila u početku. Ćeliju deli sa Radovanom Joksićem, kome je takođe smrtna kazna preinačena u 40 godina zatvora, jer je tokom pljačke ubio troje ljudi u Fruškogorskoj ulici u Beogradu.  

Bumbar bi na slobodu trebalo da izađe 2033. sa svojih 65 godina! Lončarić je već uveliko odslužio svoju kaznu.

Inače, da sve bude još tragičnije, Davor Židić je na dan ubistva trebalo da ima pet časova, ali sticajem okolnosti nije imao zadnja dva... Njegov mlađi brat Filip se, u vreme krvoprolića, igrao napolju. On je prvi naišao na jezive scene u stanu...