Pismo jednog NAPUŠTENOG PSA: Gotovo smo UMRLI OD GLADI, ima li za nas mesta u vašim srcima?

Naši su životi počeli divno. Bilo nas je četvoro, pa smo se svi gurali kod maminog stomaka. Ipak, ni ona nije znala da će se uskoro sve tako tragično promeniti...

Naši pseći životi su počeli divno. Mama nas je mnogo volela, bilo nas je četvoro, pa smo se svi gurali i grejali kod njenog stomaka. Bili su tu i neki ljudi kojima smo u početku bili slatki, ali smo brzo shvatili da oni vole samo našu mamu. Čim smo napunili dva meseca, ona nam je objasnila da samo sad veliki i da ne može više da nas hrani, ali ni mama nije znala da će se naši životi uskoro tako tragično promeniti.

Foto: J.P/Privatna arhiva

Ti zli ljudi jednog su nas dana koji nikada neću zaboraviti, stavili u kola i odvezli u šumu. Ostavili su nas tamo da plačemo i molimo i preklinjemo. Pokušavali smo da im objasnimo da smo suviše mali da se snađemo sami, da ne možemo bez mame... Oni nisu hteli da se sažale na naše vapaje. Ostali smo nas četvoro, mali i napušteni.

Foto: J.P/Privatna arhiva

Ja ne mogu više jasno ni da se setim tih prvih mesec dana. I ne znam kako smo preživeli. Hrabrili smo jedni druge, moja sestrica i moja dva brata. Prvih dana nas je strašno boleo stomak, cvileli smo jer danima nismo baš ništa jeli, gledao sam kako nam se pojavljuju rebra i sve koskice. Ta glad, to vam je nešto što ja ne umem da opišem. Ne želim da ikada saznate. Postali smo samo kost i koža, a na svu muku, napali su nas one krvopije buve i krpelji, koji su veliki neprijatelji nas pasa.

Foto: J.P/Privatna arhiva

U jednom ttrenutku smo se već pomirili sa sudbinom. Znali smo da ćemo umreti, iako nam niko nije objasnio šta je to smrt. Ali osećali smo, jer već više nismo ni grama mesa na sebi, svu su nam krv isisali, nismo jeli nedeljama, polako smo počeli da gubimo razum. Sve smo više spavali i prosto, slutili smo da smo na ovaj svet stigli da bismo iz njega veoma brzo u velikim mukama i otišli.

Foto: J.P/Privatna arhiva

Ali, sudbina je za nas ipak imala druge planove. Kad već više nismo mogli ni da stojimo na nogama, saznali smo da nisu svi ljudi zli. Sučajno je na nas naleteo jedan dobri pčelar. Nije nas mazio, samo nam je doneo hleba i mleka i mi smo prvi put posle mesec dana jeli. On ima vikendicu tu na Kosmaju gde su nas izbacili i mi smo ga pratili, pa da vam kažem istinu, prosto smo mu se uvalili. Nije nas oterao i hranio nas je svaki dan, pa ja sad svaki dan molim Boga da mu vrati tu dobrotu i donese mu sreću. Jer je on bio naša sreća. Otkad smo se doselili kod njega, naš život je konačno postao lepši, a onda smo upoznali Natašu i Jelenu, prenosi Blic. 

Foto: J.P/Privatna arhiva

One su bile mnogo tužne kad su videle da smo kost i koža. Ma stvarno smo bili grozni, rane od buva, puni krpelja, pravi skeleti, katastrofa! Jelena nam je rekla da smo i takvi pravi slatkiši i da bi nas ona rado uzela da budemo njeni, ali da već ima tri psa i da zato ne može. Ma mi nismo uopšte pravili pitanje, čoveče donosila nam je da jedemo ujutro i uveče, neke granule, sa sosovima, jogurtom, pilećom supom... Da vam ne pričam da smo otkrili šta je to meso, što vam je mnogo ukusno. Pa nam je stavila neku stvar na vrat, zbog čega smo protestovali, ali smo shvatili da posle toga više nismo imali nijednog krpelja! Ej, a imali smo ih po 200! Pa smo prestali da se češemo, počele su rane da zarastaju, dobijali smo neke vitamine svaki dan i naš svet je postao divan.

Foto: J.P/Privatna arhiva

Onda su nam Nataša i Jelena jedan dan strpale u kola i mi smo premrli. Mislili smo da ćemo opet u neku šumu, u glad, u smrt... Ali ispostavilo se da smo išli kod nekog finog doktora koji nam je merio temperaturu i slušao nam pluća, sve je bilo jako čudno, još nas je na kraju uboo nekim iglama. Bili smo hrabri jer su nam objasnili da smo dobili vakcinu da budemo zdravi. I ispostavilo se da smo sasvim zdravi i da smo odjednom, bre, neki lepotani!

Nisam imao pojma da ličimo na izvesne ridžbeke, pojma nemam šta je to, ali to su vam neki goniči lavova, rodezijski psi, ni to ne znam gde je, ali izgleda je nešto super. Sve smo isti ti, samo nam fali ona štrafta na leđima, pa nas Jelena zeza da smo ridžbeci sa greškom. Uglavnom smo neka lovačka vrsta. E da, sad smo dobili još jednog prijatelja i njegovu devojku koji žive tu blizu našeg pčelara pa smo siti toliko da oćemo da puknemo jer nas svi hrane.

Nego nama nikad dosta, jer ne možemo da zaboravimo onu strašnu glad, pa jedemo ko da sutra ne postoji. Samo jedna stvar sad ima tu koja nam kvari sreću. Bićemo veliki, nećemo moći ovde da ostanemo kad porastemo jer će nas se ljudi plašiti, a i voleli bismo da nas neko stalno mazi i pazi i da dobijemo taj neki mekani krevet i samo svoje ljude koje ćemo zauvek voleti. A niko nije zahvalniji od psa koji je spasen sigurne smrti, to vam ja potpisujem.

Foto: J.P/Privatna arhiva

Nego, ja tek sad shvatam da vam se nisam ni predstavio. Dakle, ja sam Gaja, imam braću Raju i Vlaju i sestru Patu. Dobro, nemamo ujka Paju, ali tako je Jeleni bilo najlakše da nas nazove da bi nas razlikovala. Vi ćete nam, nadam se, dati neka ozbiljnija imena. E sad, Pata i ja imamo zelene oči, a Raja i Vlaja braon, inače smo u svemu ostalom skoro identični. Pata, nažalost, ne ide u svoj novi divni dom, kao što smo mislili, te ostajemo u punom sastavu. Ko hoće da bude naš najbolji drug mora da zna da će morati sve da nas uči i najvažnije od svega, moraće mnogo da nas voli.

Jelena kaže da ne dolaze u obzir boksovi i katanci jer je lanac samo za bicikl, da bi bilo super da imamo dvorište, mada to nije obavezno, ali da svakako moramo da živimo kao ravnopravni članovi porodice. Ona će da nas doveze gde god treba, ali samo ako ste stvarno dobri ljudi. Jer nama je život počeo u mukama koje niko ne zaslužuje, i sad tražimo sreću do kraja života. Molim vas da se javite Jeleni na 065 20 20 188 jer ja nemam telefon, ali vas željno, svim svojim velikim srcem, čekam sa svojom braćom i sestrom. Hvala što ste pročitali moje pismo.

 

 

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.