POTRESNA ISPOVEST JELENE BEBE BALAŠEVIĆ: Pored ovakvog oca, ja sam dozvolila sa me PARTNER ZLOSTAVLJA!

Jelena Beba Balašević, prvi put javno je progovorila govori o tome kako je prohodala posle teške saobraćajne nesreće u kojoj je slomila vrat i kako se izborila sa maltretiranjem čoveka koga je volela

 

- Bila sam oduzeta od brade do stopala. Bez ikakvog osećaja u celom telu. Lekari su mi rekli da imam samo jedan odsto šanse da ponovo stanem na noge, a ja sam ipak prohodala - počinje svoju priču Jelena  Balašević (34), ćerka Đorđa Balaševića, koja je pre 17 godina preživela tešku saobraćajnu nesreću o kojoj sada prvi put javno i govori.

- Sve do detalja napisaću u knjizi koja bi trebalo da izađe na jesen - kaže Jelena.

- Ovom pričom ne želim da skrenem pažnju na sebe. Dovoljno mi je što sam svaki dan, otkad sam prohodala, svojim kretanjem privlačila poglede koji su me, priznajem, pogađali...

Biće to, kaže, ispovest žene koja se borila i pobedila i služiće samo kao podrška i pokazatelj da se i najduži tuneli jednom završavaju.

Saobraćajna nesreća desila se u zimu 1998. Poledica i bahata vožnja uzeli su svoj danak. Četiri života u tom automobilu mogla su da budu ugrožena. Jelena je najviše stradala, ostalima, srećom, nije bilo ništa.
 
- Auto se prevrnuo na krov. Vratni pršljenovi su mi ispali iz kičmenog stuba. To je stvorilo otok na kičmenoj moždini i totalnu oduzetost svih udova.  

Već u kolima shvatila je šta joj se desilo. Saputnicima je rekla da je slomila vrat.
 
- Čini mi se da nikad nisam bila razumnija nego tad. Sudbina je poslala automobil u kom se nalazio momak koji je te večeri diplomirao medicinu. Čučnuo je pored mene u travu i na moje pitanje "Da li ću moći da hodam", rekao je: "Hoćeš". Od tog trenutka nisam verovala ni u jedno drugo rešenje.

Kada je stigla u bolnicu, prognoze su bile potpuno obeshrabrujuće. Pacijenti sa takvom povredom vratnog dela kičme praktično se nikad ne oporave.

- Operisao me je doktor Aleksandar Miličić, vrhunski stručnjak za kičmenu moždinu i divan čovek. Od početka je bio otvoren. Rekao mi je da je kičma ozbiljno oštećena. U bolnici, odmah posle buđenja, mama joj je rekla: "Osmog marta ćeš ići kući sa mnom na nogama." Lekari su to smatrali neodgovornim.

Ipak, desilo se čudo. Jelena je tog osmog marta 1999. kući otišla hodajući.
 
- Mama i ja smo bile same u sobi i rekla sam joj da želim da ustanem. Pridržala me je i uspela sam. Zagrlile smo se i počele da vrištimo od sreće. Nije mogla da mi pomogne neka skupa operacija ili lek. Od roditelja sam dobijala ono što mi je najviše i trebalo. Neograničene količine ljubavi.

Godinama posle oporavka osećala se loše i iskompleksirano. Njen hod više nije bio isti, ona više nije bila ista. Trebalo joj je mnogo vremena da prihvati da više nikad neće biti ista i da ne sme zbog toga da bude nesrećna.

- Zato sam toliko čekala da ispričam svoju priču. Sad već uveliko prihvatam da je to deo mene i da je to zbog nečega moralo da mi se desi.
 
Od majke Olivere je nasledila energičnost i nepokolebljivost, a od tate Đoleta ljubav prema rečima.

- Obradujem se kad mi ljudi kažu da sam kao Olja. Znam na šta misle. Na hrabru, kategoričnu lavicu koja je spremna da se bori sa najgorim osudama, lažima, spletkama, a bude najbolji drug, žena, majka. U prirodi odnosa dece i roditelja je da im deca nešto zameraju. Jelena ne zna šta bi mogla da zameri svojima.

Bili su, kaže, uvek posvećeni deci. Na svaki tatin koncert išle su i one. Uvek mu je bilo najvažnije da li su se dobro smestile, i tek onda bi počinjao. Omiljena tatina pesma joj je „Uspavanka za dečaka".
 
- Ja sam fan Đorđa Balaševića, tako da mi je teško da se odlučim, ali ova pesma je savršena alegorija odnosa roditelja i deteta. Sve je rečeno u njoj. I o dobru i o zlu. Mi smo zaista bili "svuda u njihovom svemu".

Jelena ima stariju sestru Jovanu, glumicu, i mlađeg brata Aleksu, šampiona u rvanju. Isto voljeni i vaspitavani, a potpuno različiti! Jovana je nedavno dobila drugu ćerku, a Jelena je po drugi put postala tetka.

- Nismo rasli s tetkama, pa nisam imala pojma šta to znači. Tek kad sam videla Simonu, osetila sam da je to i moje dete. Tetke su super jer te ne teraju da jedeš i spavaš, uvek imaju neku igračku u tašni i sa njima sve može - priča.

Kao da sve što je preživela nije dosta, Jelena se suočila sa još jednim problemom - bila je žrtva partnerskog nasilja. U početku je ta veza bila srećna, baš kao i sve druge. Nikada nije ni pomislila da je s nekim ko bi mogao da je povredi. Ipak...

- Počelo je kao stiskanje za ruku, guranje na zid, vređanje... Onda ide plakanje i obećavanje da se neće ponoviti. Ali ponovi se, a moja želja da verujem bila je veća od realnosti. Nikad me niko nije toliko vređao kao čovek kog sam volela. Nisam prepoznala da se to ne može popraviti. Tek kad me je ošamario, odlučila sam da odem.

Kada je izašla iz te veze, osećala se oslobođeno, ali se u isto vreme stidela od svoje porodice i prijatelja.

- Oni me nikad nisu osuđivali. Sramota dolazi od pomisli da nas roditelji nikada nisu udarili niti bili grubi prema nama. Da je moj otac dao sve od sebe da nas sačuva od haosa ovog sveta, i da sam ja onda dozvolila da me neko maltretira.
 
Žene koje trpe nasilje, kaže Jelena, moraju da znaju jednu stvar.

- Nasilje nema opravdanje. Nasilnik se nikada neće popraviti. Verujte da ima mnogo ljubavi na svetu i da vas, baš kao i mene, čeka pravi muškarac, kom ne bi palo na pamet da digne ruku na ženu.