EKSKLUZIVNO Ispovest Snežane Đurišić

Jedna od najboljih pevačica narodne muzike kaže da smrt supruga ne može da prežali i da tu tugu ništa ne može da popuni. Priseća se početaka kada je prvi put javno zapevala u kafani sa šest godina. Otkriva da se bila povukla s pojavom turbo-folka koji naziva „muzičkom katastrofom“....

Snežana Đurišić već dugi niz godina nosi titulu kraljice narodne muzike, a nedavno je ponovo dospela u žižu javnosti pobedom na Grandovom muzičkom festivalu. Pobedničku pesmu, sa tugom u srcu, posvetila je svom pokojnom suprugu, koji je preminuo prošle godine dok je sa Snežanom boravio u Beču.

Za naš dodatak, uz opasku da je ovo poslednji put da priča o svojoj porodičnoj tragediji, osvrnula se na ovaj događaj, ali i ispričala priču o svojoj muzičkoj karijeri, počecima, pevanju za Druga Tita, jugonostalgiji, deci, porodici, muzičkom šundu....

Neizbežno je da počnemo sa lepim i tužnim događajem. Pobedili ste na Grandovom festivalu s pesmom „Niko me nije voleo kao ti“, koju ste posvetili svom pokojnom suprugu Slobodanu Gvozdenoviću. Kakav je bio osećaj izaći na binu i svojim glasom oživeti ljubav koja se „nasilno“ ugasila?

-Ostala sam bez supruga posle trideset i šest godina braka punog ljubavi, razumevanja i tolerancije. Od tog dana svaka nova pesma koju dobijem je komponovana i napisana tako da reprodukuje moje trenutno emotivno stanje. Tako se desila i ta pesma koju je komponovao Goran Eganović. Osećaj koji sam imala prilikom izvođenja numere na Grand festivalu se ne može prepričati. Napomenula bih da ljubav koju sam imala tokom zajedničkog života sa svojim suprugom nije nestala, pe se tako nije ni desilo, kako vi to kažete, oživljavanje. Slobodan je moja najveća ljubav, bio i ostaće do kraja mog života. Njegov odlazak je praznina koju ne može niko da popuni. Ovim bi završila bilo kakav dalji komentar vezan za ovaj tužni događaj.

 

Hajde da se malo vratimo na vaše početke. Počeli ste da pevate sa tri godine, kako se ljubav prema pesmi rodila u tako malom biću i sećate li se prvih stihova koje ste otpevali?

- Kada sam imala tri godine moji roditelji su primetili da sam ljubitelj muzike. Gde se čuje muzika, tu stanem i igram dok se ne završi pesma, a prvo javno pevanje se dogodilo kada sam imala šest godina,u jednoj kafani u okolini Kraljeva, tačnije u mestu Podunavci.                    

 

Priča kaže da vas je otac, inače vojno lice, u vašem rodnom Kraljevu vodio u kafanu na ćevape, a vi ste od pevačice uzimali mikrofon i zabavljali goste. Sećate li se i danas toga, možete li da u glavi oživite te trenutke?

-Kako se ne bih sećala. Pevačica Jelica Cvetković je primetila da ja pevam sa njom, uzela me pored sebe i dala mi mikrofon. Nastavila sam da pevam pesmu koju je ona započela, mislim da je bila pesma Olivere Katarine „Neću tebe“. Od tada je moj tata morao svake subote da nas vodi na ćevape, a ja bih, naravno, kasnije pevala zajedno sa Jelicom.            

 

Kuriozitet je da ste prvu ploču snimili sa osam godina, bili ste „srpska Širli Templ“, i to nakon učešća u takmičenju „Studio 6 vam pruža šansu“ gde ste osvojili prvo mesto. Pevali ste pesmu od Lepe Lukić „Udati se nikad neću“. Kakav je bio osećaj, da li ste imali tremu, koliko sigurnog koraka ste tako mali zakoračili u svet velikih?

-Tačno je tako bilo. Deca nemaju strah, pa sam tako i ja bila pošteđena treme. Jedino mi je bilo važno da pevam. Pesma je od tada pa do danas moj život. Postoji doza odgovornosti koja je jako bitna, a trema koju čovek ne može držati pod kontrolom je loš.    

 

Nakon ovog takmičenja odveli su vas u Trstenik kod Dušana Panića koji je komponovao dve pesme za vas, koliko brzo ste u toj situaciji morali da sazrite i shvatite kako ova specifična „industrija“ funkcioniše?

-U mom slučaju je sve išlo nekim normalnim putem. Moji roditelji su o tome vrlo vodili računa. Bili su mi velika podrška kada je pevanje u pitanju, ali uslov je bio da budem dobar đak. Danas mogu reći da sam skoro završila Fakultet muzičke umetnosti. Nažalost nisam diplomirala, ali svakako sam ponosna što imam muzičko obrazovanje iako ono nije presudno u oblasti muzike kojom se ja bavim.                                                  

 

Da li vam je ikada nedostajalo pravo detinjstvo, igranje sa lutkama, preskakanje lastiša i ostale stvari koje devojčice vašeg uzrasta rade?

-Ne. Ja sam jednostavno stizala sve. Da se igram sa vršnjacima, da treniram sport, išla sam i na folklor, u osnovnu i nižu muzičku školu uporedo... Od malih nogu smo sestra i ja naučene dobroj organizaciji i odgovornosti.

 

Vaša sestra se, ako se ne varama, takođe bavila pevanjem, da li je bilo ljubomore ili ste podržavale jedna drugu?

-Moja sestra Mira se nije bavila pevanjem. Ona je išla u muzičku školu, odsek za flautu. Lepo peva, ali se nije otisnula u estradne vode. Ljubomora je meni, hvala Bogu, nepoznat osećaj. Ja znam za rivalstvo i trud da pobedim. Naravno, volim svoju sestru i bila bih srećna da je i ona bila pevačica, nikako ljubomorna.                              

 

Prozvali su vas „čudom od deteta“, kako ste se kao maleno biće borili sa slavom koja je obojila vaš život i nastavila da vas prati kroz karijeru?

- Tada je stvarno bilo čudo da dete ima zreo glas, pa još i dobro peva. Nisam toga ni bila svesna. Samo sam bila sva važna kad primetim koliko je moj otac bio ponosan kad hvale njegovu Snežu.      

 

Koliko sam prebrojao, do sada ste snimili čak 24 albuma, nekih godina i po dva LP-a, da li je ovakav tempo rada bio normalan i koliko vas je iscrpljivao zajedno sa neprestanim nastupima?

-Jedanaest singlica, LP ploče, kasnije CD... Broj je veći od dvadeset i četiri. Ništa me nije iscrpljivalo jer sam to volela. Snimale su se ploče po potrebi. U proseku jedna godišnje. Ako nije zapažena, snima se sledeća, a ako je hit, onda prođe i godina-dve do ponovnog ulaska u studio. U mom slučaju su obe opcije bile zastupljene. Sećam se da posle pesme „Odakle si sele“ nisam snimila ploču četiri godine. Bila su to dobra i zdrava vremena za muziku i dobre pevače.                                            

 

Praktično od 2010. niste objavili novi album, zbog čega ste napravili pauzu i kako vaša karijera danas funkcioniše u ovom digitalnom dobu kada se muzika „skida“ sa interneta, a ploče više ne postoje?

-Skoro da ste pitanjem i dali odgovor. Od raspada Jugoslavije je sve doživelo sunovrat, pa tako i muzika. Pojavilo se mnogo pevača sumnjivog kvaliteta jer su takvi sticajem raznih okolnosti imali novac i mogli da plate sve vezano za snimanje i marketing albuma. Tako je došlo do hiperprodukcije pa se prosto nije imalo dovoljno vremena za reklamiranje pesama, jer su pristizale nove. Shvatila sam da treba malo usporiti dok ne prođe određeni vremenski period. Znala sam da taj neki turbo- folk, kako su ga nazvali, ne može opstati jer nije bio stvaran - bio je to period muzičke katastrofe. Hvala Bogu nije dugo trajalo. Polako je dolazilo i još uvek dolazi sve na svoje mesto. Dobru pesmu nasleđuju generacije, a manje dobra pesma traje onoliko koliko je reklamiraš. Došlo je i to digitalno doba, kako vi to rekoste, pa sam došla do zaključka da apsolutno nema potrebe zalud trošiti novac za ceo album koji iziskuje i puno para, puno vremena,t ruda i energije. Kad dobijem pesmu koja mi se dopadne snimim je, lepo je predstavim publici i problema nema.

 

 

Iako ste kasnije dobili epitet „kraljice narodne muzike“, priča kaže da ste kao mladi jako voleli džez pevačicu Zdenku Vučković i njenu pesmu „Kolinda“, kao i da je ona bila vaš uzor. Da li ste ikada razmišljali da se okušate u nekom drugom žanru?

-Na prvom takmičenje u Kraljevu prijavila sam dve numere – „Kolindu“ Zdenke Vučković i „Mama mama“ Lole Novaković. Tadašnji muzički urednik Radio Beograda Radmila Trifunović me je posavetovala da pevam neku narodnu pesmu. Volela sam i volim i danas Lepu Lukić, pa sam pevala pesmu „Udati se nikad neću“. Pobedila sam i stekla pravo da snimim ploču. Inače rado pevam i druge žanrove i znam da i to dobro radim, ali nekako se najbolje snalazim u mojim narodnjacima. Hvala za ono „kraljica narodne muzike“, ali mislim da taj epitet pripada jedinoj i neponovljivoj Lepoj Lukić.                

 

Jedna od najzanimljivih anegdota iz vaše karijere datira iz 1971. godine kada ste pevali Drugu Titu. Pročitao sam da je zahvaljujući Titovim simpatijama prema vama vaš otac konačno dobio željenu prekomandu u Beograd, gde se kasnije preselila cela vaša porodica. Možete li da malo evocirate uspomene na to vreme?

- Već sam mnogo puta o tome pričala. Desilo se to 1971. godine kada sam sa jedanaest godina pevala predsedniku Titu. Kada me je pitao šta učim, rekla sam muzičku školu, ali ne mogu da je nastavim jer u Kraljevu tada nije postojala srednja muzička, a tati vojska ne dozvoljava prekomandu. Ubrzo je moj otac dobio prekomandu za Beograd.                    

 

Da li ste jugonostalgični s obzirom da ste najlepše dane svoje karijere doživeli upravo u vreme SFRJ?

- Nisam. Rado se sećam tog perioda i žao mi je što su današnji mladi talenti uskraćeni za razvojni pevacki put koji je, čini mi se, jako važan kad je u pitanju prava i zdrava karijera.Reč je o turnejama, odnosno nastupima u različitim gradovima, a usput i druženja koja su jako važna za uspostavljanje zdravog mentalno-duhovnog stanja. Govorim isključivo o svojoj profesiji. Imam utisak da čovek kroz nastupe vidi i ko je, i kakav je, i kakav ne treba da bude. Pevački se nadgrađuješ, stičeš iskustvo, a živis period kog' ćeš se rado sećati baš kao što to čini generacija koja je sve to doživela, a kojoj, hvala Bogu, pripadam.    

 

Sa Vokijem Kostićem sarađivali ste na muzici za predstavu „Mrešćenje šarana“, a pamte vas i po pesmi „Oj, joj, kaluđeru moj“ iz „Kamiondžija“. Koliko su vam značili ovakvi izleti u sferu pozorišta odnosno filma?

-Pripadam sloju ljudi koji voli i odlazi u pozorište.Takođe sam ljubitelj filmova. Za mene je to bilo i iskustvo i privilegija. Ponosna sam što sam imala priliku da upoznam i ljude iz sveta glume, i na neki način i sama budem deo te divne priče.      

 

Rano ste se udali, već sa osamnaest, a sa devetnaest ste već postali majka. Jednom ste rekli da žene ne treba puno da rađaju jer je teško biti i dobra majka i izgraditi karijeru. Da li ste se ikad pokajali zbog svojih odluka?

- Retko se kajem jer smatram da sve što se desi, moralo je da se desi. Po sistemu "nista nije slučajno". Udala sam se mlada i samim tim mlada rodila svoju decu. Naravno da se ne kajem, samo smatram da je bolje kad se deca dobiju u nekom zrelijem dobu. Dobra majka ili jesi ili nisi. Karijera nema sa tim nikakve veze. Radi se o tome da se čovek ne organizuje kako treba pa mu neke stvari promaknu. Svakako da su prioritet deca i porodica.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.