MILO SE PREIGRAO! Srpska crkva ima PRAVO, ALI I NAČIN DA NA SUDU brani svoju imovinu!

Povodom pitanja da li se pravo svojine može "eh lege" utvrđivati u upravnom postupku, ili pak isključivo pred sudom – postavljenog u vezi sa novodonetim crnogorskim Zakonom o slobodi veroispovesti, (dalje zakon) – nekoliko opštih napomena:

Prvo – zaštita prava svojine, u sklopu zaštite prava na imovinu, kao građanskog prava i vekovne civilizacijske tekovine - utvrđena je u novije doba, pored ostalog i Protokolom 1 iz 1952. rodine (u njegovom članu jedan) uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima n osnovnim slobodama (Konvencija, 1950. godnne).

A, načelo o pravu na pravično suđenje (član 6 konvencije) nalaže da svako – i fizičko i pravno lice – tokom odlučivanja (i) o njegovim građanskim pravima, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Dakle, sud je uvek dostupan, sudski put ne može ni zakonski bilo kome da bude ikada uskraćen! Ni prema opštim međunarodnim, ali ni na osnovu temeljnih nacionalnih pravnih pravila.

Drugo – pravo svojine nadležni organ javne uprave sme – ali nije dužan – da utvrđuje u upravnom postupku, ali redovno samo kao prethodno pravno pitanje iskrslo tokom rešavanja neke upravne stvari. On je tada ovlašćen da to osetljivo, često složeno jurističko klupko sam raspetljava, ali to može prepustiti i nadležnom sudu, zastajući sa upravnim postupkom. Inače, rešeno sporno pitanje svojine od strane jednog organa uprave u rangu prethodnog, vredi samo u glavnom postupku kao deo relevantne činjenične podloge za donošenje upravnog akta. Ta i takva prethodna upravna odluka o pravu svojine ne može steći pravosnažnost – te i ne sme da bude pravni osnov upisa u merodavne javne knjige.

Jer, ona je tužbom napadana pred nadležnim građanskmm sudom, radi definivnog i respektabilnog presuđenja o pravnom svojinskom titularu u svakom konkretnom slučaju.

Treće – kada je to posebnim zakonom donetim u određenoj oblasti propisano, o pravu svojine kao glavnom (a ne prethodnom!) pitanju može se – ali samo izuzetno rešavati baš u upravnom postupku, recimo o konstituisanju svojine ranijih vlasnika na određenim stvarima u postupku restitucije. Ali, i tada je pravna zaštita/ kontrola dvostruka: i upravna, po žalbi, a zatim i sudska. Uzgred, kod restitucije dolazi u obzir legalno i legitmno izjašnjavanje dve vrste sudstva, i upravnog u pogledu donetog pravnog akta povodom tražene restitucije određenih dobara, i parničnog, u pogledu spornog prava svojine „trećeg lica“ koje se poziva, recimo, na u međuvremenu izvršenu privatizaciju iste imovine.

Četvrto – u svojim „prelaznim i završnim odredbama“, zakon je nesumnjivo izvršio „tiho“ podržavljenje „verskih objekata i zemljišta koje koriste verske zajednice na teritoriji Crne Gore koji u izgrađenn, odnono pribavljeni iz javnih prihoda države ili su bili u državnoj svojini do 1. decembra 1918. godine, i za koje ne postoje dokazi o pravu svojine verskix zajednica.. „(član 62). A sudski put utvrđivanja i/ili zaštite svojine, odnosno sudske zaštite crkvene imovnne o kojoj je u zvkonu reč – nije izričito pomenut.

Međutim, do sticanja ,,pravnosnažnosti odluke kojom se vrši upis prava državne svojine u katastar nepokretiosti“ (u smislu člana 64. zakona) može da dođe tek kada bude sudski odbijena tužba o njenom osporavanju.

S druge strane, upravna/ administrativna procedura pred „orgakom uprave nadležnim za poslove imovine“ – utvrđivanje činjenica, tj. „vjerskih objekata i zemljišta koji su u smislu člana 62 ovog zakona državna svojina“, popis te imovne i zahtev za upis u katastar (v. član 63. zakona) – ne može da bude zamena za sudski parnični/gpađanski postupak čiji bi predmet bila aktuelna crnogorska svojinska zavrzlama.

Notorno je da je sudsko procesuiranje radi ustanovljavanja istine i dostizanja pravde redovno sporije, formalizovanije, ali i najpouzdanije i najsigurnije. Klasično sudovanje zbog, pretpostaljene nezavisnosti, nepristrasnosti i stručnosti, nezamenljivo kako za ostvarenje objektivne zakonitosti, tako i za garantovanje, očuvanje, utvrđivanje i zaštitu subjektivnih prava, i procesnih i supstancijalnih, obuhvatajući i ona svojinska građana i organizacija, pa tako i verskih zajednica.

Peto, predlažem da – pre obraćanja crnogorskom Ustavnom sudu i međunarodnim pravosudnim institucijama radi vojevanja protiv zakona – verske zajednice čija imovina ex lege potencijalno prelazi u državnu svojinu, odmah podnesu tužbu tamošnjem nadležiom građanskom sudu za utvrđenje njihovih prava na dotičnim dobrima.

Sve o događajima u Crnoj Gori posle usvajanja sramnog Zakona o slobodi verosipovesti pratite OVDE.