Satelit isključen 1967. ponovo proradio i počeo da emituje signal: Naučnici u šoku, ko ga je, kako i zašto popravio

Astronomi u Australiji su sredinom juna otkrili neobičan radio signal, izveštava CNN. U početku su istraživači mislili da su otkrili nešto izvanredno.

Bili smo toliko uzbuđeni da smo mislili da smo otkrili nepoznati objekat blizu Zemlje, rekao je Klensi Džejms, vanredni profesor na Institutu za radio-astronomiju Kertin na Univerzitetu Kertin u Zapadnoj Australiji. 

Podaci koje su Džejms i njegov tim proučavali potiču sa radio-teleskopa ASKAP - niza od 36 antena visokih oko tri sprata, koji se nalaze na teritoriji naroda Vadžari Jamadži. Teleskop se obično koristi za traženje takozvanih „brzih radio-eksplozija" (FRB) - energetskih talasa koji dolaze iz udaljenih galaksija.

- Ovo su neverovatno snažni radio-talasi koji traju oko milisekundu, Naučnici veruju da takvi bljeskovi mogu poticati od magnetara - izuzetno gustih ostataka mrtvih zvezda sa jakim magnetnim poljima. Magnetari su apsolutno ludi - rekao je Džejms i dodao  da su to najekstremnije stvari koje postoje u univerzumu pre nego što nešto postane crna rupa."

Ali signal koji su zabeležili došao je veoma blizu Zemlje - toliko blizu da nije mogao biti astronomski objekat. „Uspeli smo da izračunamo da je stigao sa udaljenosti od oko 4.500 kilometara. I savršeno se poklapao sa lokacijom starog satelita pod nazivom Relay 2. Postoje baze podataka gde možete proveriti gde se satelit nalazi, a nijedan drugi satelit nije bio u blizini", objasnio je Džejms.

Kratak spoj posle decenije tišine

NASA je 1964. godine lansirala Relej 2, eksperimentalni komunikacioni satelit. Bio je to poboljšani model u poređenju sa Relejem 1, koji je korišćen za prenos signala između SAD i Evrope i za emitovanje Olimpijskih igara 1964. u Tokiju.

Tri godine nakon lansiranja, Relay 2 je završio svoju misiju - oba njegova glavna instrumenta su otkazala i od tada besciljno kruži oko Zemlje poput svemirskog smeća. Ali 13. juna 2025. godine, Džejms i njegov tim su povezali taj stari satelit sa čudnim signalom koji su detektovali.

Da li bi „mrtvi" satelit mogao iznenada da oživi nakon više od pola veka tišine?

Da bi pokušali da odgovore na to pitanje, astronomi su napisali naučni rad koji će biti objavljen u časopisu „The Astrophysical Journal Letters". Shvatili su da izvor nije neka galaktička anomalija kada su primetili da je slika koju je generisao teleskop mutna.

- Razlog zašto smo dobili zamućenu sliku je taj što se izvor nalazio u bliskom polju antene - na udaljenosti od desetina hiljada kilometara. Kada je izvor toliko blizu, signalu je potrebno malo više vremena da stigne do spoljnih antena i stvara zakrivljeni talasni front, za razliku od pravolinijskog talasa kada dolazi iz daljine rekao je Džejms. 

Da bi izoštrili sliku, naučnici su isključili podatke sa spoljašnjih antena i analizirali samo unutrašnji deo teleskopa.

- U početku je signal izgledao prilično slabo. Ali kako smo zumirali, postajao je sve jači i jači. Čitav signal je trajao oko 30 nanosekundi, a najjači deo je bio samo tri nanosekunde, što je tačno na granici onoga što naš instrument može da snimi - objasnio je Džejms i dodao kako je signal  bio oko 2.000 do 3.000 puta jači od svega drugog što smo detektovali - najsjajnije stvari na nebu."

Iskra u svemiru

Naučnici veruju da je najverovatniji uzrok bljeska nakupljanje statičkog elektriciteta na metalnoj površini satelita koji se iznenada ispraznio. „Elektroni se nakupljaju na površini letelice. Polako se nakuplja električno naelektrisanje dok ne dođe do kratkog spoja, a zatim dolazi do iznenadne varnice", objasnio je Džejms.

Druga, manje verovatna mogućnost je da je mikrometeorit - svemirska stena prečnika samo jednog milimetra - udario u satelit.

- Ako mikrometeorit udari u svemirsku letelicu brzinom od 20 kilometara u sekundi, nastali ostaci mogu se pretvoriti u plazmu - gust, vruć gas. A ta plazma može emitovati kratak radio-talas, rekao je Džejms. „."

Ali da bi se takav scenario dogodio, moralo bi da se poklopi nekoliko faktora. „Znamo da elektrostatička pražnjenja zapravo mogu biti prilično česta", rekao je Džejms. „Ona nisu opasna za ljude, ali mogu oštetiti svemirske letelice."

Nova pretnja posmatranjima iz svemira

Pošto je takve fenomene teško otkriti, Džejms veruje da ovaj događaj pokazuje kako radio-teleskopi mogu da otkriju neobične kvarove na satelitima - i to uz pomoć mnogo jeftinijih uređaja nego veliki nizovi antena poput ASKAP-a. On takođe pretpostavlja da stariji sateliti poput Relay 2 mogu biti napravljeni od materijala sklonijih nakupljanju statičkog naelektrisanja.

Ali činjenica da sateliti mogu da proizvedu radio-talase koji ometaju astronomska posmatranja predstavlja ozbiljan izazov - i dodatno komplikuje problem svemirskog otpada. Od početka svemirskog doba, skoro 22.000 satelita je lansirano u orbitu, a nešto više od polovine njih je i dalje funkcionalno.

Mnogo neuspešnih satelita se srušilo tokom godina, stvarajući oblake otpadaka koji putuju brzinom do 29.000 km/h. „Pokušavamo da detektujemo nanosekundne bljeskove iz svemira, a ako sateliti mogu da ih proizvedu, onda ćemo morati biti veoma oprezni", rekao je Džejms. „Kako se sve više satelita stavlja u orbitu, ovakve vrste eksperimenata će biti sve teže i teže."