Saks objasnio: Kako su neokonsi kroz agresivnu hegemoniju doveli i do rata u Ukrajini

SAD su savetovane ka „Maršalovom planu“ da pomognu u obnovi postsovjetske Rusije kao demokratije, ali ključni svedok kaže da Hladni rat nikada nije završen, jer nismo to želeli.

Godine 1989. sam služio kao savetnik prve postkomunističke vlade Poljske, i pomogao sam u osmišljavanju strategije finansijske stabilizacije i ekonomske transformacije. Moje preporuke iz 1989. su pozivale na veliku zapadnu finansijsku podršku poljskoj ekonomiji kako bi se sprečila nekontrolisana inflacija, omogućila konvertibilna poljska valuta po stabilnom kursu, i otvaranje trgovine i investicija sa zemljama Evropske zajednice (sada Evropska unija). Ove preporuke su poslušane od strane Vlade SAD, G7, i Međunarodnog monetarnog fonda.Na osnovu mog saveta, uspostavljen je fond stabilizacije Zlota od 1 milijarde dolara koji je služio kao podrška novo-konvertibilnoj valuti. Poljskoj je odobren zastoj na servisiranju duga iz sovjetske ere, a zatim delimično oprost tog duga. Poljska je dobila značajnu razvojnu pomoć u obliku grantova i zajmova od strane zvanične međunarodne zajednice.

Poljska naknadna ekonomska i socijalna performansa govori sama za sebe. Uprkos tome što je poljska ekonomija doživela deceniju kolapsa u 1980-ima, Poljska je započela period brzog ekonomskog rasta početkom 1990-ih. Valuta je ostala stabilna i inflacija niska. Godine 1990, BDP Poljske po glavi stanovnika (meren u terminima kupovne moći) je bio 33% od susedne Nemačke. Do 2024. je dostigao 68% nemačkog BDP-a po glavi stanovnika, nakon decenija brzog ekonomskog rasta.Na osnovu ekonomskog uspeha Poljske, 1990. me je kontaktirao g. Grigorij Javlinski, ekonomski savetnik predsednika Mihaila Gorbačova, da ponudim sličan savet Sovjetskom Savezu, i posebno da pomognem u mobilizaciji finansijske podrške za ekonomsku stabilizaciju i transformaciju Sovjetskog Saveza. Jedan ishod tog rada je bio projekat iz 1991. preduzet na Harvard Kenedi Skulu sa profesorima Grejem Alisonom, Stenli Fišerom, i Robertom Blekvilom.

Veliki dogovor

Zajedno smo predložili „Veliki Dogovor“ SAD, G7, i Sovjetskom Savezu, u kome smo zagovarali veliku finansijsku podršku od strane SAD i zemalja G7 za Gorbačovljeve tekuće ekonomske i političke reforme. Izveštaj je objavljen kao Prozor Prilike: Veliki Dogovor za Demokratiju u Sovjetskom Savezu (1. oktobar 1991).Predlog za veliku zapadnu podršku Sovjetskom Savezu je odbijen od strane Hladnoratovskih ratnika u Beloj kući. Gorbačov je došao na samit G7 u Londonu u julu 1991. tražeći finansijsku pomoć, ali je otišao praznih ruku.

Po povratku u Moskvu, bio je otet u pokušaju puča u avgustu 1991. U tom trenutku, Boris Jeljcin, predsednik Ruske Federacije, preuzeo je efektivno vođstvo krizi opterećenog Sovjetskog Saveza. Do decembra, pod težinom odluka Rusije i drugih sovjetskih republika, Sovjetski Savez je raspušten sa pojavom 15 novo-nezavisnih nacija.U septembru 1991, kontaktirao me je Jegor Gajdar, ekonomski savetnik Jeljcina, i uskoro vršilac dužnosti premijera novo-nezavisne Ruske Federacije od decembra 1991. Tražio je da dođem u Moskvu da razgovaramo o ekonomskoj krizi i načinima stabilizacije ruske ekonomije. U tom stadijumu, Rusija je bila na ivici hiperinflacije, finansijskog defolta prema Zapadu, kolapsa međunarodne trgovine sa drugim republikama i sa bivšim socijalističkim zemljama Istočne Evrope, i intenzivnih nestašica hrane u ruskim gradovima rezultatom kolapsa isporuka hrane sa farmi i pervazivnog crnog marketa hrane i drugih esencijalnih proizvoda.

Preporučio sam da Rusija ponovi poziv za veliku zapadnu finansijsku pomoć, uključujući trenutni zastoj na servisiranju duga, dugoročno olakšanje duga, fond stabilizacije rublje (kao za Zloti u Poljskoj), velike grantove dolara i evropskih valuta za podršku hitno potrebnim uvozima hrane i lekova i drugim esencijalnim tokovima komoditeta, i trenutno finansiranje od strane MMF-a, Svetske banke, i drugih institucija za zaštitu ruskih socijalnih usluga (zdravstvo, obrazovanje, i druge).U novembru 1991, Gajdar se sastao sa zamenicima G7 (zamenicima ministara finansija zemalja G7) i zatražio zastoj na servisiranju duga. Ovaj zahtev je odbijen. Naprotiv, rečeno mu je da ukoliko Rusija ne nastavi da servisira svaki poslednji dolar kako dospeva, hitna pomoć u hrani na otvorenom moru koja ide ka Rusiji će biti trenutno okrenuta i poslata nazad u matične luke.
Sastao sam se sa bledim Gajdarom odmah nakon sastanka zamenika G7.U decembru 1991, sastao sam se sa Jeljcinom u Kremlju da ga informišem o ruskoj finansijskoj krizi i mojoj nastavljenoj nadi i zagovaranju za hitnu zapadnu pomoć, posebno pošto je Rusija sada izlazila kao nezavisna, demokratska nacija nakon kraja Sovjetskog Saveza. Tražio je da služim kao savetnik njegovom ekonomskom timu, sa fokusom na pokušaju mobilizacije potrebne velike finansijske podrške. Prihvatio sam taj izazov i savetničku poziciju na strogo neplaćenoj osnovi.

Foto: Peđa Milosavljević

 

Usamljeni glas

Po povratku iz Moskve, otišao sam u Vašington da ponovim poziv za zastoj na dugu, fond stabilizacije valute, i hitnu finansijsku podršku. U sastanku sa g. Ričardom Erbom, zamenikom generalnog direktora MMF-a zaduženim za sveukupne odnose sa Rusijom, saznao sam da SAD ne podržavaju ovakav finansijski paket. Još jednom sam molio ekonomski i finansijski slučaj, i bio sam odlučan da promenim politiku SAD. Bilo je moje iskustvo u drugim savetničkim kontekstima da bi moglo biti potrebno nekoliko meseci da se utiče na Vašington u pogledu njegovog političkog pristupa.

Zaista, tokom 1991-94 ću neprestano ali bez uspeha zagovarati veliku zapadnu podršku za krizi opterećenu ekonomiju Rusije, i podršku za ostalih 14 novo-nezavisnih država bivšeg Sovjetskog Saveza. Činio sam ove apele u bezbrojnim govorima, sastancima, konferencijama, op-edima, i akademskim člancima. Moj je bio usamljeni glas u SAD u pozivanju na takvu podršku. Naučio sam iz ekonomske istorije - najvažnije ključne spise Džona Mejnarda Kejnsa (posebno Ekonomske Posledice Mira, 1919) - i iz sopstvenih savetničkih iskustava u Latinskoj Americi i Istočnoj Evropi, da spoljna finansijska podrška Rusiji može biti ključna za uspeh ili neuspeh ruskog hitno potrebnog napora stabilizacije.

Vredi ovde citirati na dužinu iz mog članka u Vašington Postu u novembru 1991 da predstavim suštinu mog argumenta u to vreme:Ovo je treći put u ovom veku da Zapad mora da se obrati poraženima. Kada su se nemačko i habzburško carstvo srušili nakon Prvog svetskog rata, rezultat je bio finansijski haos i socijalna dislokacija. Kejns je predvideo 1919. da ovaj potpuni kolaps u Nemačkoj i Austriji, kombinovan sa nedostatkom vizije od strane pobednika, će spojiti da proizvede besnu reakciju ka vojnoj diktaturi u Centralnoj Evropi. Čak i briljantan ministar finansija kao Jozef Šumpeter u Austriji nije mogao zaustaviti bujicu ka hiperinflaciji i hiper-nacionalizmu, i SAD su se spustile u izolacionizam 1920-ih pod „vođstvom“ Vorena G. Hardinga i senatora Henrija Kabota Lodža.

Nakon Drugog svetskog rata, pobednici su bili pametniji. Hari Truman je pozvao na američku finansijsku podršku Nemačkoj i Japanu, kao i ostatku Zapadne Evrope. Sumi uključene u Maršalov plan, jednake nekoliko procenata BNP-a primajućih zemalja, nisu bile dovoljne da zapravo obnove Evropu. Ali, to je bio politički spas za vizionarske graditelje demokratskog kapitalizma u posleratnoj Evropi.Sada Hladni rat i kolaps komunizma su ostavili Rusiju prostrtom, uplašenom i nestabilnom kao što je bila Nemačka nakon Prvog i Drugog svetskog rata. Unutar Rusije, zapadna pomoć bi imala galvanizirajući psihološki i politički efekat koji je Maršalov plan imao za Zapadnu Evropu.

Savet za SSSR

Rusku psihu je mučila 1.000 godina brutalnih invazija, od Džingis Kana do Napoleona i Hitlera.Čerčil je sudio da je Maršalov plan „najnesebičniji čin istorije“, i njegov pogled je delio milione Evropljana za koje je pomoć bila prvi zrak nade u srušenom svetu. U srušenom Sovjetskom Savezu, imamo izuzetnu priliku da podignemo nade ruskog naroda kroz čin međunarodnog razumevanja. Zapad sada može inspirisati ruski narod još jednim neselfišnim činom.
Ovaj savet nije poslušan, ali to me nije odvratilo od nastavka mog zagovaranja. Početkom 1992. sam bio pozvan da iznesem slučaj na PBS vesti šouu Meknil-Lerer Report. Bio sam u eteru sa vršiocem dužnosti državnog sekretara Lorensom Iglbargerom. Nakon emisije, tražio je da se vozim sa njim od PBS studija u Arlingtonu, Virdžinija nazad u Vašington, D.C. Naš razgovor je bio sledeći. „Džefri, molim te dozvoli mi da ti objasnim da tvoj zahtev za veliku pomoć neće se desiti. Čak i pretpostavljajući da se slažem sa tvojim argumentima - i poljski ministar finansija [Lešek Balcerovič] mi je izneo iste tačke samo prošle nedelje - neće se desiti. Da li znaš zašto? Znaš li koja je ovo godina?“ „1992,“ odgovorio sam. „Znaš li šta to znači?“ „Godina izbora?“ odgovorio sam. „Da, ovo je godina izbora. Neće se desiti.“

Rusijska ekonomska kriza se brzo pogoršala 1992. Gajdar je ukinuo kontrole cena na početku 1992, ne kao neko čudotvorno lečenje već zato što su sovjetske ere zvanične fiksne cene bile irelevantne pod pritiscima crnih tržišta, potisnute inflacije (tj. brze inflacije u crno-tržišnim cenama i stoga rastućeg jaza sa zvaničnim cenama), potpunog raspada sovjetskog ere mehanizma planiranja, i masivne korupcije izazvane nekoliko dobara koja su još uvek razmenjivana po zvaničnim cenama daleko ispod crno-tržišnih cena.
Rusija je hitno trebala stabilizacioni plan kakvog je Poljska preduzela, ali takav plan je bio van domašaja finansijski (zbog nedostatka spoljne podrške) i politički (zato što nedostatak spoljne podrške takođe značio nedostatak bilo kakvog internog konsenzusa o tome šta da se uradi). Kriza je bila pogoršana kolapsom trgovine među novo-nezavisnim postsovjetskim nacijama i kolapsom trgovine između bivšeg Sovjetskog Saveza i njegovih bivših satelitskih nacija u Centralnoj i Istočnoj Evropi, koje su sada primale zapadnu pomoć i preorijentisale trgovinu ka Zapadnoj Evropi i daleko od bivšeg Sovjetskog Saveza.

Tokom 1992 sam nastavio bez ikakvog uspeha da pokušavam da mobilišem veliku zapadnu finansiranje koju sam verovao da je sve hitnija. Položio sam nade na novo-izabrano predsedništvo Bila Klintona. Ove nade su brzo uništene. Klintonov ključni savetnik za Rusiju, profesor Džons Hopkins Majkl Mandelbaum, rekao mi je privatno u novembru 1992 da dolazeći Klintonov tim odbija koncept velike pomoći za Rusiju. Mandelbaum je uskoro javno objavio da neće služiti u novoj administraciji.

Sastao sam se sa Klintonovim novim savetnikom za Rusiju, Strobom Talbotom, ali otkrio da je uglavnom nesvestan pritiskajućih ekonomskih realnosti. Tražio je da mu pošaljem neke materijale o hiperinflacijama, što sam i učinio.Na kraju 1992, nakon jedne godine pokušaja da pomognem Rusiji, rekao sam Gajdaru da ću se povući jer moje preporuke nisu poslušane u Vašingtonu ili evropskim prestonicama. Ipak oko Božića sam primio poziv od ruskog dolazećeg ministra finansija, g. Borisa Fjodorova. Tražio je da se sastanemo u Vašingtonu u prvim danima 1993. Sastali smo se u Svetskoj banci. Fjodorov, džentlmen i visoko inteligentan ekspert koji je tragično umro mlad nekoliko godina kasnije, molio me je da ostanem kao savetnik njemu tokom 1993. Saglasio sam se, i proveo još jednu godinu pokušavajući da pomognem Rusiji da implementira stabilizacioni plan. Podneo sam ostavku u decembru 1993, i javno objavio moje odlazak kao savetnika u prvim danima 1994.

Klinton

Moj nastavak zagovaranja u Vašingtonu još jednom pao na gluve uši u prvoj godini Klintonove administracije, i moje sopstvene predosećanja su postala veća. Neprestano sam pozivao upozorenja istorije u mojim javnim govorima i pisanjima, kao u ovom komadu u Nju Repbliku u januaru 1994, uskoro nakon što sam se povukao iz savetničke uloge.

Pre svega, Klinton ne bi trebalo da se teši mišlju da ništa previše ozbiljno ne može da se desi u Rusiji. Mnogi zapadni političari su uvereno predviđali da ako reformatori sada odu, oni će se vratiti za godinu dana, nakon što komunisti još jednom dokažu da nisu sposobni da vladaju. Ovo bi moglo da se desi, ali šanse su da neće. Istorija je verovatno dala Klintonovoj administraciji jednu šansu da vrati Rusiju sa ivice; i ona otkriva alarmantno jednostavan obrazac. Umereni Žirondisti nisu pratili Robespjera nazad na vlast. Sa galopirajućom inflacijom, socijalnim haosom i padom životnog standarda, revolucionarna Francuska je izabrala Napoleona umesto toga. U revolucionarnoj Rusiji, Aleksandar Kerenski se nije vratio na vlast nakon što su Lenjinove politike i građanski rat doveli do hiperinflacije. Haos ranih 1920-ih otvorio je put za Staljinov uspon na vlast. Ni Bruningova vlada nije dobila još jednu šansu u Nemačkoj nakon što je Hitler došao na vlast 1933.

Vredi pojasniti da je moja savetnička uloga u Rusiji bila ograničena na makroekonomsku stabilizaciju i međunarodno finansiranje. Nisam bio uključen u ruski program privatizacije koji je uzeo oblik tokom 1993-4, ni u raznim merama i programima (kao što je ozloglašena „akcije-za-zajmove“ šema 1996) koji su dali uspon novim ruskim oligarsima. Naprotiv, suprotstavljao sam se raznim vrstama mera koje je Rusija preduzimala, verujući da su prepune nepravde i korupcije. Rekao sam to i javno i privatno Klintonovim zvaničnicima, ali oni me nisu slušali ni po tom pitanju. Moji kolege na Harvardu su bili uključeni u rad na privatizaciji, ali su me pažljivo držali daleko od svog rada. Dvojica su kasnije optužena od strane vlade SAD za insajdersko trgovanje u aktivnostima u Rusiji za koje nisam imao apsolutno nikakvo predznanje ili uključenost bilo koje vrste. Moja jedina uloga u tom pitanju je bila da ih otpustim iz Harvard Instituta za Međunarodni Razvoj zbog kršenja internih pravila HIID-a protiv sukoba interesa u zemljama koje HIID savetuje.
Neuspeh Zapada da pruži veliku i pravovremenu finansijsku podršku Rusiji i ostalim novo-nezavisnim nacijama bivšeg Sovjetskog Saveza definitivno je pogoršao ozbiljnu ekonomsku i finansijsku krizu koja je suočila te zemlje početkom 1990-ih. Inflacija je ostala veoma visoka nekoliko godina. Trgovina i stoga ekonomski oporavak su ozbiljno ometani. Korupcija je cvetala pod politikama raspodele vrednih državnih aktiva privatnim rukama.

Sve ove dislokacije su ozbiljno oslabile javno poverenje u nove vlade regiona i Zapada. Ovaj kolaps u socijalnom poverenju doveo je u moj um u to vreme izreku Kejnsa iz 1919, nakon katastrofalnog Versajskog sporazuma i hiperinflacija koje su sledile: „Nema suptilnijeg, sigurnijeg sredstva za prevrtanje postojeće osnove društva nego da se debauše valuta. Proces angažuje sve skrivene sile ekonomskog zakona na strani uništenja, i to čini na način koji ne jedan čovek od milion nije u stanju da dijagnostikuje.“

Tokom burne decenije 1990-ih, ruske socijalne usluge su pale na dno. Kada je ovaj pad kombinovan sa znatno povećanim stresom na društvu, rezultat je bio oštar porast ruskih smrtnih slučajeva povezanih sa alkoholom. Dok je u Poljskoj, ekonomske reforme bile praćene porastom očekivanog životnog veka i javnog zdravlja, potpuno suprotno se desilo u krizi opterećenoj Rusiji.
Čak i sa svim ovim ekonomskim debaklima, i sa ruskim defoltom 1998, ozbiljna ekonomska kriza i nedostatak zapadne podrške nisu bili definitivni prelomni tački američko-ruskih odnosa. Godine 1999, kada je Vladimir Putin postao premijer i 2000. kada je postao predsednik, Putin je tražio prijateljske i međusobno podržavajuće međunarodne odnose između Rusije i Zapada.

Mnogi evropski lideri, na primer, Italijan Romano Prodi, su govorili opširno o Putinovoj dobroj volji i pozitivnim namerama ka jakim odnosima Rusija-EU u prvim godinama njegovog predsedništva.

Bilo je u vojnim poslovima a ne u ekonomiji da su rusko-zapadni odnosi završili raspadom u 2000-ima. Kao sa finansijama, Zapad je bio vojno dominantan u 1990-ima, i svakako imao sredstva da promoviše jake i pozitivne odnose sa Rusijom. Ipak SAD su bile daleko više zainteresovane za rusku potčinjenost NATO-u nego što su bile za stabilne odnose sa Rusijom.

U vreme nemačkog ujedinjenja, i SAD i Nemačka su više puta obećavale Gorbačovu a zatim Jeljcinu da Zapad neće iskoristiti nemačko ujedinjenje i kraj Varšavskog pakta proširenjem NATO vojnog saveza na istok. I Gorbačov i Jeljcin su ponavljali važnost ovog obećanja SAD-NATO. Ipak u roku od samo nekoliko godina, Klinton je potpuno odbio zapadnu obavezu, i započeo proces proširenja NATO-a. Vodeći američki diplomate, predvođeni velikim državnikom-učenjakom Džordžom Kenanom, upozoravali su u to vreme da će proširenje NATO-a dovesti do katastrofe: „Pogled, direktno izrečen, je da proširenje NATO-a bi bilo najsudbonosnija greška američke politike u celoj post-hladnoratovskoj eri.“ Tako se pokazalo.

Ovde nije mesto da ponovo pregledamo sve katastrofe spoljne politike koje su rezultat američke arogancije prema Rusiji, ali dovoljno je ovde spomenuti kratak i delimičan hronologiju ključnih događaja. Godine 1999, NATO je bombardovao Beograd 78 dana sa ciljem da razbije Srbiju i da dovede do nezavisnog Kosova, sada domaćina velike NATO baze na Balkanu.

Sve katastrofe spoljne politike

Godine 2002, SAD su unilateralno povukle iz Anti-Balističkog Misilnog Sporazuma uprkos snažnim ruskim prigovorima. Godine 2003, SAD i NATO saveznici su odbili Savet Bezbednosti UN-a išli u rat u Iraku na lažnim pretpostavkama. Godine 2004, SAD su nastavile sa proširenjem NATO-a, ovaj put do Baltičkih Država i zemalja u Crnomorskom regionu (Bugarska i Rumunija) i Balkanu. Godine 2008, uprkos hitnim i snažnim ruskim prigovorima, SAD su obećale da će proširiti NATO na Gruziju i Ukrajinu.Godine 2011, SAD su zadale CIA-u da svrgne sirijskog Bašara al-Asada, saveznika Rusije. Godine 2011, NATO je bombardovao Libiju da svrgne Moamara Gadafija. Godine 2014, SAD su se udružile sa ukrajinskim nacionalističkim snagama da svrgnu ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča. Godine 2015, SAD su počele da postavljaju Egis anti-balističke rakete u Istočnoj Evropi (Rumunija), na kratkoj udaljenosti od Rusije.
U 2016-2020, SAD su podržavale Ukrajinu u podrivanju Minskog II sporazuma, uprkos njegovoj jednoglasnoj podršci od strane Saveta Bezbednosti UN-a. Godine 2021, nova Bajdenova administracija je odbila da pregovara sa Rusijom o pitanju proširenja NATO-a na Ukrajinu.

U aprilu 2022, SAD su pozvale Ukrajinu da se povuče iz mirovnih pregovora sa Rusijom.Gledajući unazad na događaje oko 1991-93, i na događaje koji su sledili, jasno je da su SAD bile odlučne da kažu ne ruskim aspiracijama za mirnom i međusobno poštovajućom integracijom Rusije i Zapada.
Kraj sovjetskog perioda i početak Jeljcinovog predsedništva je bio povod za uspon neokonzervativaca (neokonsa) na vlast u Sjedinjenim Američkim Državama. Neokonzervativci nisu i ne žele međusobno poštovajući odnos sa Rusijom. Oni su tražili i do danas traže unipolarni svet predvođen hegemonističkim SAD, u kome će Rusija i druge nacije biti potčinjene.
U ovom svetskom poretku predvođenom SAD, neokonzervativci su zamislili da SAD i SAD same će odrediti korišćenje dolarskog bankarskog sistema, postavljanje prekomorskih američkih vojnih baza, obim članstva NATO-a, i raspoređivanje američkih raketnih sistema, bez ikakvog veta ili reči drugih zemalja, svakako uključujući Rusiju. Ta arogantna spoljna politika je dovela do nekoliko ratova i do širenja rupture odnosa između bloka nacija predvođenih SAD i ostatka sveta.
Kao savetnik Rusiji tokom dve godine, kasne 1991 do kasne 93, iskusio sam iz prve ruke rane dane neokonzervatizma primenjenog na Rusiju, iako bi trebalo mnogo godina nakon događaja da prepoznam pun obim novog i opasnog zaokreta u američkoj spoljnoj politici koji je započeo početkom 1990-ih.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.