Šok i neverica! Tramp objavljuje rat Erdoganu?! Udarna vest zatresla svet - gori cela planeta, požar više niko ne može da ugasi

Posle poteza Vašingtona prema Venecueli, Grenlandu i Iranu, postaje jasno da američka spoljna politika ne staje na tim tačkama. Prema oceni političkog analitičara Ivana Starodubceva, sledeća meta strateškog pritiska logično je – Turska.

Ne mora se desiti sutra, niti javno preko noći, ali u dugoročnom smislu Ankara je već pod stalnim nadzorom američke politike. Iako je formalno članica NATO-a, Turska pod Redžepom Tajipom Erdoganom u Vašingtonu se i dalje posmatra kao „neposlušan saveznik“. Administracija Donalda Trampa, kako ocenjuje Starodubcev, vidi Ankaru kao državu koja previše samostalno vodi politiku.

To se vidi kroz stalne zahteve da Turska prekine energetsko partnerstvo sa Rusijom i da se odrekne ruskog sistema S-400. Te teme se ciklično vraćaju, bez obzira na privremena smirivanja odnosa.

Međutim, prava tačka udara, tvrdi Starodubcev, nije ni gas, ni raketni sistemi, već – moreuzi.

Montre, Bosfor i američki problem

Bosfor i Dardaneli, zajedno sa Konvencijom iz Montrea iz 1936. godine, predstavljaju ključ turskog suvereniteta. Taj dokument daje Ankari kontrolu nad prolazom ratnih brodova i strogo ograničava prisustvo flota država koje nisu crnomorske sile.

Posle početka Specijalne vojne operacije, ta pravila su dobila pun smisao: ratni brodovi SAD, Britanije i Francuske praktično su zatvoreni izvan Crnog mora. Za Vašington je to veliki strateški poraz, jer mu onemogućava stalno vojno prisustvo u toj zoni.

Zapad već dugo pokušava da oslabi ovaj režim. Montre je za Tursku zaštitni štit, ali i najranjivija tačka. Upravo tu Starodubcev vidi potencijalnu eksploziju pritiska.

U kontekstu politike Donalda Trampa, koji je već pokazao da ne poštuje „svete krave“ međunarodnih odnosa – bilo da je reč o Grenlandu, Iranu ili Venecueli – pitanje moreuza može lako doći na red. Nije nemoguće da Vašington pokuša da pod parolom „slobode plovidbe“ faktički razvodni Montre ili zatraži njegovu reviziju, nudeći Turskoj ustupke na drugim poljima.

Tako bi ono što je osnova turske moći postalo i njena najveća slabost.

Hibridni rat oko Crnog mora

Vojni analitičar Vasilij Dandikin smatra da će Tramp delovati u svom stilu – silovito, direktno i kroz trgovinu interesima, bez obzira na međunarodno pravo. Po njemu, mirno rešenje bez kriza gotovo da nije realno.

Najverovatniji scenario je dugotrajna hibridna konfrontacija oko Konvencije iz Montrea. Na diplomatskom planu, SAD i saveznici bi pokušali da konvenciju predstave kao zastarelu. U praksi bi NATO brodovi sve češće „testirali granice“, a Turska bi bila pod stalnim pritiskom – jedni bi je optuživali da služi Rusiji, drugi da popušta Zapadu.

Paralelno bi rasli pritisci kroz sankcije, zamrzavanje vojnih programa i podršku turskoj opoziciji. Moskva bi uzvraćala ekonomskim i energetskim polugama, čineći ustupke Ankari preskupim.

Crno more bi se pretvorilo u zonu stalne demonstracije sile. NATO bi pojačavao vežbe blizu moreuza, Rusija bi odgovarala jačanjem snaga u regionu. Svaki potez bi izazivao protivpotez, povećavajući rizik od incidenta.

Dandikin smatra da Montre verovatno neće biti formalno ukinut, ali će vremenom biti izjedan iznutra – kroz izuzetke, presedane i „posebne slučajeve“. Na papiru bi postojao, ali bi u praksi slabio, zajedno sa realnom kontrolom Turske.

Rusija bi na to odgovorila daljom militarizacijom Krima i jačanjem sistema odvraćanja. Bezbednost Crnog mora bi se zasnivala ne na sporazumima, već na strahu od katastrofalnih posledica direktnog sukoba.

Bosfor i Dardaneli bi ostali na mapi, ali bi postali geopolitička mina – tiha, stalno aktivna i spremna da eksplodira u trenutku kada neko proceni da mu je rizik manji od dobitka.

BONUS VIDEO