Užas! Poznato ko će izvesti prve taktičke nuklearne udare: Sukob tri velike sile počinje razaranjem jezivih razmera

Sjedinjene Američke Države mogle bi u eventualnom ratu sa Rusijom ili Kinom mnogo ranije nego što se pretpostavlja da posegnu za taktičkim nuklearnim oružjem, jer više nemaju dovoljno konvencionalne municije za dugotrajan sukob sa ravnopravnim protivnikom, tvrdi bivši američki obaveštajac i inspektor UN Skot Riter.

Riter je u novom video-snimku, u kojem je učestvovao i ekonomista Rik Volf, izneo procenu da je iscrpljivanje američkih zaliha dalekometnog preciznog naoružanja i protivraketnih presretača napravilo mnogo opasniju situaciju nego što se na prvi pogled čini.

Po njegovom tumačenju, problem više nije samo pitanje koliko dugo bi SAD mogle da vode veliki konvencionalni rat. Mnogo ozbiljnije je to što bi, kada konvencionalna sredstva počnu da nestaju, nuklearno oružje moglo da bude pomereno sa poslednje na jednu od prvih stepenica eskalacije.

- To je najveća opasnost - suština je Riterovog upozorenja.

Nedelju dana velikog rata, pa šta onda?

Riter tvrdi da je američka vojna nadmoć godinama počivala na ideji da Vašington ima dovoljno preciznih projektila dugog dometa i sistema protivraketne odbrane da protivnika poput Rusije ili Kine može da porazi konvencionalnim sredstvima, bez potrebe da prvi posegne za nuklearnim arsenalom.

Prema njegovoj proceni, iskustvo sukoba sa Iranom pokazalo je da ta računica više ne funkcioniše.

On tvrdi da su iranske balističke rakete primorale američku stranu da troši veliki broj skupih presretača, dok rezultati američkog naoružanja i sistema za izbor ciljeva nisu odgovarali očekivanjima.

Foto: EPA

Posebno kritikuje prebacivanje dela poslova identifikovanja ciljeva na modele zasnovane na veštačkoj inteligenciji. Riter smatra da je time oslabljen proces koji su ranije vodili posebno obučeni vojni stručnjaci.

Prema njegovim tvrdnjama, 39-dnevni sukob završen je i zato što više nije bilo dovoljno sredstava za nastavak operacija.

Zalihe su potom, kako navodi, dopunjavane prebacivanjem municije iz Južne Koreje, Japana i Evrope, dok je deo naoružanja prethodno namenjenog Ukrajini preusmeren ka Bliskom istoku.

Riter tvrdi da se posezalo čak i za strateškim rezervama na koje računaju američke komande zadužene za evropsko i pacifičko ratište.

Njegov zaključak je posebno alarmantan: SAD trenutno, prema njegovoj proceni, imaju dovoljno dalekometnog konvencionalnog naoružanja za svega približno nedelju dana intenzivnog rata sa Kinom, dok je veliki deo najkvalitetnijih presretača PAC-3 već potrošen.

Baltik, Kalinjingrad, Tajvan - ista opasna računica

Riter tvrdi da isti problem postoji i u Evropi.

Kao primer navodi raniju izjavu američkog generala Krisa Donahjua, koji je govorio o Kalinjingradu i sposobnosti američkih snaga da precizno unište ključne ciljeve na toj teritoriji zahvaljujući dugogodišnjem planiranju.

Donahju je tada ukazivao na malu širinu Kalinjingradske oblasti i tvrdio da su SAD i saveznici razvili sposobnosti da je neutrališu.

Riter, međutim, smatra da takav plan danas nailazi na jednostavan problem - nema dovoljno municije da bi se dugo sprovodio, dok bi mogućnost odbrane od ruskog odgovora istovremeno bila veoma ograničena.

Iz toga izvodi svoj najteži zaključak.

U mogućem sukobu sa Rusijom oko Baltika ili Kalinjingrada, kao i u ratu sa Kinom zbog Tajvana, američka vojska bi, prema Riteru, mogla da odluči da umesto velikog broja konvencionalnih projektila mnogo ranije upotrebi taktičko nuklearno oružje.

Time bi se potpuno promenila dosadašnja logika eskalacije.

Nuklearno oružje više ne bi bilo sredstvo koje se razmatra tek kada sve drugo propadne, već bi moglo da bude upotrebljeno već u ranoj fazi velikog sukoba.

Riter tvrdi da je upravo tu najveća opasnost.

Prema njegovim rečima, Pentagon tokom ratnih simulacija nikada nije uspeo da pokaže scenario u kojem početna upotreba taktičkog nuklearnog oružja ostaje ograničena i ne prelazi veoma brzo u širu nuklearnu razmenu.

Zbog toga odbacuje ideju da bi nekoliko „malih“ nuklearnih udara moglo da ostane izolovano, dok bi strateški arsenali Rusije, Kine i SAD ostali po strani.

Kina videla šta se sprema i odgovorila

Dodatni problem za Vašington, prema Riteru, predstavlja ogromna promena kineskih nuklearnih sposobnosti.

On podseća da je Kina tokom pregovora o sporazumu Novi START 2009. i 2010. godine imala svega nekoliko stotina nuklearnih bojevih glava i da je njen arsenal u Vašingtonu tada smatran pre svega odbrambenim.

Peking je imao politiku da neće prvi upotrebiti nuklearno oružje, dok kineski sistemi nisu smatrani ravnopravnim američkim.

Riter tvrdi da je upravo takav odnos snaga stvorio preveliko samopouzdanje u SAD.

Prema njegovim rečima, u američkim raspravama o mogućoj intervenciji zbog Tajvana postojala je i ideja da bi, ukoliko kineske konvencionalne snage počnu da ugrožavaju američku operaciju, mogao da bude razmatran preventivni nuklearni udar.

Peking je, tvrdi Riter, na to odgovorio ubrzanom modernizacijom svog arsenala.

Kao posebno važan sistem izdvaja kinesku interkontinentalnu balističku raketu DF-41 na čvrsto gorivo.

Istovremeno ukazuje na probleme američkog programa Sentinel, koji bi trebalo da zameni stare interkontinentalne rakete Minutmen III, navodeći da je program izuzetno skup i suočen sa ozbiljnim teškoćama.

Kina je, prema njegovim navodima, u pustinjskim oblastima na zapadu zemlje izgradila oko 300 silosa, dok je približno 100 raketa raspoređeno tako da potencijalni protivnik ne može pouzdano da zna u kojem se silosu nalazi projektil.

Za američko nuklearno planiranje to pravi ogroman problem.

Ako Vašington ne zna gde se tačno nalaze kineske rakete, eventualni prvi udar morao bi da obuhvati daleko veći broj ciljeva.

BONUS VIDEO