Muk u Pekingu! Amerika pronašla bolnu Sijevu tačku, udarili su silno i prete da će pojačati pritisak: Kina pred istorijskom odlukom

Američki pritisak na kinesku kupovinu iranske nafte testira stvarnu ekonomsku nezavisnost Pekinga, ocenjuje bivši šef Nativa Jakov Kedmi.

Ako Vašington uspe da natera kineske kompanije da smanje ili potpuno obustave kupovinu iranske nafte, problem za Kinu neće biti samo gubitak jednog dobavljača. Mnogo ozbiljnije pitanje biće da li SAD i dalje mogu da određuju sa kim deo kineske privrede sme da posluje.

Upravo u tome Kedmi vidi jednu od ozbiljnijih kineskih ranjivosti.

Kina je daleko najveći kupac iranske nafte, a veliki deo tog posla odvija se preko privatnih kineskih rafinerija i trgovinskih kompanija. One su istovremeno povezane sa međunarodnim bankama, osiguranjem, brodarstvom i drugim delovima globalnog finansijskog sistema na koje Vašington može da utiče.

Nije problem naći drugu naftu

Kina bez iranske nafte ne bi ostala bez energenata. Može da poveća uvoz iz Rusije, Saudijske Arabije i drugih država.

Za Peking je mnogo važnije drugo pitanje – može li Amerika da natera kineske kompanije da promene ponašanje protivno interesima kineske države.

Ako američke sankcije, pristup dolaru, bankama i međunarodnim tržištima budu dovoljne da privatne kineske kompanije odustanu od iranske nafte, Vašington bi pokazao da još raspolaže ozbiljnom polugom nad kineskom privredom.

Takav presedan ne bi morao da se završi na Iranu.

Danas je to iranska nafta, sutra bi ista metoda mogla da se primenjuje na ruske energente, tehnologiju, finansije ili trgovinu sa bilo kojom državom koju SAD žele da ekonomski izoluju.

Zbog toga Kedmi pitanje iranske nafte vidi kao test mnogo širi od same energetike.

Privatne kineske kompanije najranjivija tačka

Posebno su važne privatne kineske kompanije.

Velike državne korporacije imaju mnogo veću političku i finansijsku podršku Pekinga, dok privatne rafinerije, trgovci i prevoznici moraju da vode računa o pristupu međunarodnom tržištu.

Upravo preko njih prolazi značajan deo trgovine sa Iranom.

Američke sankcije zato ne moraju direktno da nateraju kinesku državu da promeni politiku. Dovoljno je da pojedinačnim kompanijama poslovanje sa Iranom postane toliko rizično da se same povuku.

Za Peking bi to značilo da deo njegove privrede može da bude disciplinovan odlukama druge sile.

Tu počinje strateški problem.

Kineska ekonomska snaga ne počiva samo na državnim kompanijama, već i na ogromnom privatnom sektoru koji posluje širom sveta. Ako taj sektor mora da bira između interesa Pekinga i pristupa zapadnom finansijskom sistemu, Vašington dobija ozbiljan instrument pritiska.

Kina mora da napravi sistem koji Amerika ne može da preseče

Kedmi smatra da Kina zato mora da smanjuje takvu zavisnost.

Jedan način jeste razvoj alternativnih finansijskih i trgovinskih mehanizama koji ne zavise od američkih banaka, dolara i infrastrukture koju Vašington može da kontroliše.

Drugi je mnogo širi – vezivanje što većeg broja država za kinesku ekonomiju.

Logika je jednostavna.

Što neka zemlja više izvozi u Kinu, zavisi od kineskih investicija ili koristi kinesko tržište, to joj je skuplje da se pridruži američkom pritisku protiv Pekinga.

Kina zato ne mora svaku državu da pretvori u političkog saveznika.

Dovoljno je da saradnja sa Pekingom postane toliko važna da bi njen prekid naneo ozbiljnu ekonomsku štetu i drugoj strani.

Upravo zbog toga kineske investicije, trgovinski sporazumi i veliki infrastrukturni projekti u Aziji, Africi i na Bliskom istoku imaju vrednost koja daleko prevazilazi neposrednu zaradu.

Ekonomska međuzavisnost postaje politička zaštita.

BONUS VIDEO