• aktuelno
Dnevne novine
SRBIJA
Informer

Izvor: Standard.rs

31.03.2022

17:30

I SUDBINA SRBIJE ZAVISI OD... ŠTA JE ZA RUSIJU POBEDA U UKRAJINI, A ŠTA PORAZ? Ako svedemo to na realpolitičku meru STVAR JE JASNA...

Reuters/Fotoilustracija

Vesti

I SUDBINA SRBIJE ZAVISI OD... ŠTA JE ZA RUSIJU POBEDA U UKRAJINI, A ŠTA PORAZ? Ako svedemo to na realpolitičku meru STVAR JE JASNA...

Podeli vest

Različiti ishodi rata u Ukrajini mogu biti predstavljeni kao pobeda od strane vlasti, a od strane njenih protivnika i dela ruske javnosti doživljeni kao poraz ili truli kompromis

Posle prve naznake, na susretu u Istanbulu, da bi pregovori između Rusije i Ukrajine mogli da vode nekoj vrsti kompromisa, reakcija dela ruske javnosti bila je takva da je jedan poznati pisac rekao da je atmosfera tada postala usijanija nego na početku rata, kao da je nečiji interes da rat što duže traje i da pogine što više ljudi. Ovo je ponovo pokrenulo pitanja i nedoumice povodom pravih ciljeva Ruske Federacije u ukrajinskom sukobu.

Rusija zaista, piše Vladimir Kolarić prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture i autor knjige „Hrišćanstvo i film“, nije ni u jednom trenutku istakla konkretne ciljeve svoje intervencije, osim uopštenih postavki kakve su denacifikacija, demilitarizacija i dekomunizacija, koje se mogu tumačiti na različite načine, pa tako i različiti ishodi mogu biti od strane vlasti predstavljeni kao pobeda, a od strane njenih protivnika u zemlji i inostranstvu i dela ruske javnosti kao poraz ili truli kompromis.

Definisanje pojmova

Ovde najpre treba razgraničiti nekoliko stvari koje izazivaju nemale nedoumice. Neki su se zapitali zašto termin „dekomunizacija" nije više korišćen, paralelno sa druga dva pomenuta, u kasnijoj propagandnoj aktivnosti tokom rata. Najpre, taj termin od početka nije imao funkciju istog reda kao termini denacifikacije i demilitarizacije, i od strane predsednika Putina lansiran je pre svega u cilju preispitivanja legitimnosti ukrajinske državnosti u ovom obliku, a samim tim i ukrajinskog identiteta, odnosno konstrukcije identiteta koji je svoj oslonac između ostalog mogao da traži u granicama i identitetskim praksama koje potiču iz sovjetskog perioda, s tim da tu situacija nije tako jednostavna kako bi nekome odavde moglo da se čini. Očekivanje nekih u Srbiji da taj termin znači raskidanje sa sovjetskom prošlošću, nasleđem komunističke ideologije i vraćenje na obnovljene temelje iz carskog perioda ili neke još drevnije, predpetrovske temelje ruske državnosti, proisticalo je iz nepoznavanja ruske političke i društvene realnosti i projekcije izvesnih predubeđenja i naših lokalnih perspektiva.

SERGEJ LAVROV JASAN, PITANJA KRIMA I DONBASA SU REŠENA! Moskva zadovoljna zbog razumevanja ukrajinske strane!

Bitan konstituent ruske imperijalne strategije je integracija sovjetskog imperijalnog nasleđa, u čemu privilegovanu ulogu ima kult Velikog otadžbinskog rata i 9. maja kao Dana pobede, što su veoima važni oslonci ruskog narativa o denacifikaciji Ukrajine kao produžetku borbe iz koje je Rusija izašla kao pobednik, ali Rusija u svom sovjetskom periodu, što nikako ne može da se prenebregne. Prvi grbovi i zastave Luganke i Donjecke Narodne Republike imali su petokrake i sovjetsko nasleđe bilo je i jeste bitan izraz njihovog institucionalnog identiteta i zvanične retorike, u šta sam se lično uverio, između ostalog i učešćem na konferenciji posvećenoj jubileju Mlade garde, pokreta otpora nacistima u Drugom svetskom ratu, čiji kult je razvijen u sovjetsko doba i koji i u današnjim interpretacijama ima dominantna obeležja sovjetske ikonografije.

Dekomunizacija kao ratni cilj bila bi kontraproduktivna za Rusiju, jer bi, pored narušavanja važnih ideoloških temelja dve donbaske republike, bila u suprotnosti sa činjenicom da je u Ukrajini zabranjen rad Komunističke partije, dok je Komunistička partija Ruske Federacije u Dumi podnosila rezoluciju kojom je pozivala na priznanje LNR i DNR, u vreme kad je delovalo da vlast i „partija vlasti" takvu ideju ni ne razmatraju. Da ne govorimo da mnoge javne ličnosti koje pripadaju ovoj partiji daju nesumnjivu podršku ruskoj intervenciji, u proseku veću nego predstavnici nekih od nominalno konzervativnih opcija, pri čemu ne mislim na prozapadne faktore nego na zastupnike relativno širokog spektra opredeljenja koje bismo mogli podvesti pod ruski izolacionizam, zasnovan na ideji Rusije kao ostrva, kao jednom od mogućih čitanja pretpostavke o ruskoj civilizacijskoj specifičnosti.

Foto: AP/Reuters/Fotoilustracija

Moglo bi se sa izvesnom tačnošću reći da treba razlikovati komunističku ideologiju od sovjetskog imperijalnog nasleđa, zbog čega se danas insistira da je SSSR ipak i u osnovi bila ruska država i, bez obzira na ideološki predznak, nastavak ruske imperijalne tradicije. Ipak, reskije odvajanje SSSR-a od komunističke ideologije ne može da bude sasvim uverljivo, tim pre što ruski narativ o državi i društvu koje žele da grade umnogome podseća na (neo)sovjetski, i u retoričkom i u vrednosnom smislu, gde ideja socijalne pravde ima važno mesto, dok se način njenog regulisanja nipošto ne projektuje kao povratak na nekakve tradicionalne modele (čitaj: feudalne ili neonomadske) nego na model centralizovane administrativne regulacije masovnog društva. Jednom rečju, Rusija budućnosti ne bi trebalo da liči toliko na košmarne neofeudalne vizije iz romana Vladimira Sorokina ili vlažne snove Eduarda Limonova o slobodnim mikrozajednicama i herojskim anarsima, koliko na Sovjetski Savez.

Zbog toga na ono što izgleda kao propagandno potiskivanje dekomunizacije u odnosu na druge proklamovane ciljeve ne treba gledati kao na ustupak relativno snažnoj Komunističkoj partiji RF i njenim biračima, nego kao na potez dosledan toku ruske ideologije u poslednje dve decenije. Ako dekomunizacija ima funkciju dovođenja u pitanje ukrajinske državnosti i identiteta i samim tim legitimisanje njihovog prekrajanja od strane Rusije, denacifikacija se može posmatrati kao neposredan ratni cilj. Međutim, ni ona sama po sebi ne prejudicira ruske namere kada je teritorijalni i institucionalni ishod intervencije u pitanju, odnosno daje mogućnost da taj cilj bude ostvaren ili se proglasi ostvarenim u različitim ishodima tekućeg sukoba, od potpune okupacije Ukrajine, njene veće ili manje teritorijalne i institucionalne (državne) dezintegracije, do modela marionetske vlade ili relativno nezavisne i celovite, ali „neutralne" države.

Pod denacifikacijom se ima u vidu čišćenje ukrajinskih državnih i bezbednosnih struktura od nesumnjivo značajnog uticaja otvorenih neonacističkih elemenata, koji se direktno nadovezuju na ideje i prakse ukrajinskih kolaboracionista iz Drugog svetskog rata, kao i promenu društvene klime koja podstiče razvoj ovakvih pojava. Drugo, denacifikacija je usmerena ne samo protiv otvorenog nacizma, nego i protiv radikalnijeg ukrajinskog nacionalizma. Ovde treba pomenuti ono što mnoge kod nas buni, činjenicu da ruski mediji i političari često govore prosto o „ukrajinskom nacionalizmu", bez potrebe da ga odrede kao ekstreman, radikalan i slično, odnosno što ga ponekad koriste kao de fakto sinonim za fašizam i nacizam. Neki to opet vide kao ustupak kominističkom nasleđu ili KPRF, što nije (sasvim) tačno, već pre ima veze sa ruskim sagledavanjem sebe kao civilizacije i imperije, koja je nadnacionana i transnacionalna tvorevina, i koja se s nepoverenjem odnosi prema nacionalizmima kao mogućem uzroku secesionističkih i konfliktnih težnji, sa potencijalom ugrožavanja bezbednosti i teritorijalne celovitosti države. Uostalom, knjiga Benedikta Andersona o nacijama kao konstruktima neka je vrsta biblije na ruskim fakultetima, posebno onim koji školuju kadrove za potrebe diplomatije, medija ili državne administracije.

AMERIČKI GENERAL OTKRIO, HTELI SMO ZELENSKOG DA IZVEDEMO IZ UKRAJINE! Ruse smo pogrešno procenili, ANALIZE RATA TEK SLEDE!

Što se demilitarizacije tiče, ona je unutar ruskog narativa kojim se obrazlaže nužnost intervencije u Ukrajini najočigledniji koncept, kojim se Rusija obraća najpre ukrajinskim NATO saveznicima da prestanu da od ove države prave poligon za ugrožavanje Rusije, što su oni, ne obazirući se na uglavnom sasvim razumna ruska upozorenja i predloge, i te kako činili. Ukrajina je relativno velika država, geografski pozicionirana tako da može ozbiljno da ugrozi bezbednost Ruske Federacije. Argument demilitarizacije za Rusiju predstavlja pokušaj da Ukrajini i onima čija je ona ili bi u budućnosti mogla da bude produžena ruka vojno ugrozi Rusiju, dok je element denacifikacije usmeren ka promeni „u glavama", odnosno uklanjanju idejnih pretpostavki koje bi mogle da nadahnu, osmisle i podstaknu vitalno ugrožavanje krupnijeg suseda.

Propagandna strana rata

Rusija je, dakle, svoju vojnu intervenciju započela tvrdnjom o vitalnoj ugroženosti od strane Ukrajine, koja bi vremenom samo narastala i koju je bilo teško izvodljivo sprečiti drugačije nego u osnovi preventivnim ratom, kao i odbranom stanovniptva Donbasa ruskog identiteta, kojima se, prema ruskim tvrdnjama, spremalo etničko čišćenje slično onom koje smo mi iskusili u akcijama Bljesak i Oluja. Ruska država je pri tome insistirala na tvrdnjama o narodu Ukrajine kao u osnovi bliskom i prijateljskom, ali sa manjim brojem ekstremista kojima je ukrajinska politička i ekonomska elita, korumpirana i u službi zapadnih sila pre nego sopstvenog naroda, dala nesrazmeran uticaj.

Relativno tvrda pregovaračka pozicija Rusije razumevana je u ključu njene odlučnosti da ovaj put trajno eliminiše opasnost od ovakve Ukrajine, projektovane da bude anti-Rusija u službi zapadnjačkih interesa, i da više ne dopusti izvrdavanje i kupovinu vremena koje ukrajinska elita obezbeđivala pregovorima u Minsku, dok je sve vreme praktično otvoreno radila na povećanju sopstvenih sposobnosti za, ako ne direktno ugrožavanje Rusije, onda svakako povratak Donbasa (i eventualno, kratkoročno manje realno, Krima) pod kontrolu režima u Kijevu. Bitan deo ruske propagandne retorike bio je i da ovo nije sukob sa Ukrajinom i njenim narodom nego sa mentorima njene elite na Zapadu, odnosno državnim i nedržavnim nosiocima moći u SAD i Evropi.

ZAGRMELI "ISKANDERI", TRESLO UZDUŽ I POPREKO! Rusi preciznim pogotkom sravnili ključna skladišta Ukrajinaca! (Video)

Kao što nije otvoreno predočila ratne ciljeve, što je, uostalom, sasvim razumljivo, Ruska Federacija je intervenciju započela intenzivno, povećavajući apetite ruskih i rusofilnih militanata i dajući jasno upozorenje protivniku (dakle, ne samo Ukrajini), dok je kasniji tok napretka, koji je kod dela javnosti izazvao utisak usporenosti i brzog zamora, obrazlagala unapred pripremljenom taktikom, čiji su glavni ciljevi bili očuvanje života civila i zaštita civilne infrastrukture.

Foto: Reuters/Fotoilustracija

Pored početnog poleta, zasnovanog jednim delom i na frustraciji velikog broja Rusa zbog tretmana kojim su od strane trujumfalnog Zapada bili podvrgnuti posle sloma Sovjetskog Saveza, sukob je dobio implikacije koje su mnogo šire od jednog regionalnog rata, i to ne samo zbog, blago rečeno, zainteresovanosti i angažmana velikih sila u tom sukobu ili zbog opasnosti od nuklearnog istrebljenja. Rat širokog spektra, do sada neviđen, korišćenjem svih resursa osim neposrednog vojnog angažmana, koji je Zapad na početku započeo protiv Rusije, sukobu je dao karakter univerzalnosti i totalnosti.

Rusija je predstvavljena kao apsolutni neprijatelj, čija pobeda bi duboko i trajno ugrozila čitavo čovečanstvo. Očito dobro i unapred pripremljena propagandna retorika kao pokriće za razrađen sistem subverzivnih aktivnosti do sada neviđeno širokog spektra otvoreno je usmerena ne prema vrednovanju i diskvalifikaciji sadašnjeg ruskog rukovodstva ili čak poretka, nego prema celokupnom kulturnom, civilizacijskom i institucionalnom nasleđu i utemeljenosti Rusije, sve to u skladu sa viševekovnom tradicijom rusofbije, koja je, kako sam više puta pokazao, jedan od važnih konstitutivnih činilaca same ideje političkog i civilizacijskog Zapada.

Karakter totalne i odsudne bitke sukobu u i oko Ukrajine dala je i ruska propaganda, predstavljajući ovaj rat, na različite načine, kao bitku dobra i zla, bitku protiv svetskog zla, odlučujuću bitku za slobodu ljudskog roda, aktivirajući širok spektar argumenata, od borbe protiv obnovljenog i viralnog nacizma, fašizma, imperijalizma, preko različitih konspiroloških pretpostavki o skrivenim namerama svetske oligarhije, sve do (pseudo)apokaliptičkih postavki o svetskoj vladi kao preteči Antihrista ili Rusiji kao Katehonu.

U takvom ozračju, razumljivo je da se i u Rusiji i na Zapadu, na kompromis, realpolitičku retoriku ravnoteže snaga i potrebu za izlaznom strategijom, često gleda kao na poraz, izdaju ili nedoslednost, prljavu i eventualno unapred pripremljenu igru, gde se velikaši uvek dogovore oko raspodele kolača, a preko leđa običnog naroda. To je unekoliko tačno, jer politika jeste prljava stvar, ali prljava stvar je i rat, a njim se retko postižu aposutnim merilima odredivi rezultati, odnosno rat retko stvara preobražaj po meri ideologa i vizionara gde ćemo, ako pobedimo neprijatelja, živeti u jednom potpuno drugačijem i našem srcu bližem svetu.

Na Zapadu je ljudima sugerisano da će pobeda nad Rusijom konačno ukloniti poslednju prepreku ka stvaranju jednog slobodnog, otvorenog i, što je najvažnije, udobnog sveta, konačno stupanje na teren obećanog kraja istorije, koji ničim ne bi remetio miran san i čistu savest prosečog (malo)građanina. S druge strane, Rusima i drugim „poniženim i uvređenim" narodima sugerisano je da je ovo bitka za to da, u manje radikalnim čitanjima, konačno budu svoji na svome, šta god to značilo ili, u nešto radikalnijim vizijama, za preobražaj čovečanstva ka jednom drugačijem obliku postojanja ili makar radikalno drugačijem načinu života.

Neophodnost kompromisa

Da li je intervencija bila nužna i neophodna, nemoguće je odgovoriti, tim pre što ne znamo i ne možemo znati koje je procene na stolu imalo rusko rukovodstvo kada se odlučilo na ovaj potez. Zapad je, s druge strane, radikalnošću svoje reakcije, koja je očigledno bila unapred pripremljena i osmišljena, ponovo pokazao da je njegov cilj, makar i dugoročni, teritorijalno i institucionalno rasparčavanje Rusije, uklanjanje ove zemlje kao strateškog konkurenta (ekonomskog, vojnog, političkog, civilizacijskog) i pristup eksploataciji njenih resursa. Rusija je radikalne mere poput preventivne intervencije i krupne promene sopstvenog institucionalnog sistema preduzela u cilju dugoročnije projektovane samozaštite, što je, bez obzira na vreme i način obustave intenzivnih ratnih dejstava, projekat koji nosi veliku meru neizvesnosti.

Greške ruske države u proceni bezbednosnih pretnji po ruske interese u Ukrajini, koje su omogućile Majdan, potonje izuzetno surove i haotične sukobe i nesmetano antiruski usmereno delovanje u Ukrajini svih ovih godina, tako se mogu predstaviti kao sistemski neuspesi, koji u drugačije oblikovanom i ustrojenom društvu neće biti mogući. Naravno, na tome se neće insistirati, osim ako neko baš ne pita, posebno ne ovim rečima, ako sadašnja ruska vladajuća garnitura želi da očuva vlast, dugoročno i bez preteranih turbulencija i viška državne represije.

Sadašnji sukob svakako se neće završiti bez krupnih globalnih posledica i povratak na staro ni za koga više neće biti moguć. Za Zapad je važno da sačuva za svoje građane prihvatljiv nivo ekonomske, energetske i bezbednosne stabilnosti, dok je za rusku vlast važno da intervenciju u Ukrajini predstavi kao svrsishodnu i uspešnu, takvu da može da inicira poredak u nastanku i novu realnost u koju su Rusi ušli a da toga još nisu sasvim svesni, i čije posledice teško mogu da sagledaju. Ta realnost i neizvesnost koju ona nosi mnogima neće biti bliski i to ne samo onima koje bismo lako mogli otpisati kao zapadnjačke marionete, petu kolonu i odrođene izdajnike. Ljudi se još sećaju Sovjetskog Savaza, i to ne samo onih stvari poput mira, stabilnosti, bezbednosti, ekonomske stabilnosti, nego i onih drugih, ne tako lepih, a koje nisu samo zapadna propaganda, kako neki vole da tvrde, nego su i te kako bile realnost.

Foto: Printskrin/AP photo/Fotoilustracija

Nadajmo se da će ruska država posle svega krenuti sopstvenim putem, manje zavisnim od Zapada (ili bilo koga drugog, uostalom), ali takvim koji će buditi energiju njenih najboljih sinova i kćeri, a ne zatomljivati je na račun inertnih poslušnika. To naravno podrazumeva da će budućnosti ipak biti, da nećemo nestati u nuklearnom holokaustu i da ovo ipak nije vreme blizu onog dana i časa kom se apokaliptičari tako sladostrasno nadaju. Ako nije i ako budućnosti bude, u ovom svetu svakako neće biti nekog konačnog i apsolutnog rešenja, ni totalne pobede nad zlom, u kom god obliku mi hteli da ga vidimo, i zato svakako mora biti kompromisa, trule realpolitike i efikasnih izlaznih strategija.

IMATE DOKAZE, PA ŠTO NISAM U ZATVORU?! Dodik nakon drugog saslušanja u Tužilaštvu BiH!

Ako svedemo to na realpolitičku meru, za Rusiju bi to značilo neodricanje ni po koju cenu od efektivne kontrole nad Donbasom i Krimom, kao vitalnim bezbednosnim i energetskim resursima, uz očuvanje podrazumevajuće dominacije na Crnom moru, i brigu da se nestabilnost ne prenese na Kavkaz i Centralnu Aziju i održavanje pozicije energetske sile sa značajnim učešćem u svetskom tržištu, makar se ono značajno razlikovalo od današnjeg. Što se Zapada tiče, on će morati da se navikava na novu realnost, koju neće obeležiti toliko proklamovana Četvrta tehnološko-industrijska revolucija koliko zamiranje globalizacije u dosadašnjem vidu i sledstvena promena institucionalnih mehanizama u odgovoru na predstojeće izazove, uz još veće ograničavanje slobode pojedinaca i alternativnih grupa. Za zapadne zemlje bilo bi dobro da izađu iz začaranog kruga ideološke dekadencije i kolonijalističke nadmenosti, a da to opet ne rezultira preusmeravanjem energije u razaranje umesto u stvaranje nečega drugačijeg od ovog sada, a za šta deluje da i većina njihovog stanovništva misli da je neodrživo.

Gde smo tu mi? Pa, tamo gde smo oduvek i bili - između svetova i unutra u sebi, večno očekujući buđenje, u svetlosti, usnuli u ovozemaljskoj rutini i stalno osluškujući zvuk novog kome se nadamo, a za koje negde unutra slutimo da nije ili makar nije u potpunosti moguće na ovom svetu. Ukratko, mi smo tamo gde smo oduvek i bili - u i na Kosovu.

 

Postovani čitaoci, možete nas pratiti i na platformama: Facebook, Instagram, Youtube, Viber.

Pridružite se i saznajte prvi najnovije informacije.

Naše aplikacije možete skinuti na:


Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.

sledeća vest

Politika

TV

Hronika

JOŠ Hronika VESTI

Društvo

Sport

Zabava

JOŠ Zabava VESTI

Magazin

Džet set