Istorija se ponavlja! Kako je Zapad kršio dogovore i izdao svoje saveznike

Pre osamdeset godina počela je Teheranska konferencija

Vodile su se žučne rasprave o daljim akcijama i posleratnom ustrojstvu sveta. Čerčil je, na osnovu britanskih vojno-strateških interesa, insistirao na napredovanju u Italiji i na Balkanu, proširenju pomoći jugoslovenskim partizanima i uvlačenju Turske u sukob.

Od velikog značaja je bila Staljinova izjava da je SSSR spreman, posle nemačke kapitulacije, da uđe u rat sa Japanom, uprkos ugovoru o neutralnosti.

Glavna stvar je sigurnost

Uspesi Crvene armije 1943. označili su radikalnu prekretnicu u Velikom otadžbinskom ratu. Ovo je primoralo vlade SAD i Velike Britanije da preispitaju političku strategiju i taktiku.

Foto: youtube.com/printscreen

- Ako stvari u Rusiji nastave da idu kao sada, možda sledećeg proleća neće biti potrebe za drugim frontom - rekao je američki predsednik Frenklin Ruzvelt.

Ideju o sastanku „velike trojke“ - šefova vlada SSSR-a, SAD i Engleske - izneli su Čerčil i Ruzvelt avgusta 1943. na konferenciji u Kvebeku, u kojoj Sovjetski Savez nije učestvovao. Čerčil je predložio organizovanje pregovora u Skapa Flou na Orknijskim ostrvima. Staljin u Astrahanu ili Arhangelsku.

Angloamerikanci su, nakon konsultacija, preporučili grad Ferbanks na Aljasci. Za sovjetsku delegaciju ovo je bilo malo daleko. Ruzvelt je ukazao na severnu Afriku. Razgovarano je i o Kairu i Bagdadu. Na kraju su se dogovorili oko Teherana, pošto su tamo bila predstavništva sve tri države.

Pored toga, od septembra 1941. Crvena armija je zajedno sa britanskim trupama čuvala iranska naftna polja i puteve snabdevanja SSSR-a.

Konferencija je dobila kodni naziv "Eureka". Staljinova ruta je držana u strogoj tajnosti. Tek godinama kasnije ispostavilo se da je putovao pismonosnim vozom broj 501 Moskva – Staljingrad – Baku, a odatle je delegacija, u pratnji 27 lovaca, dvama transportnim avionima doletela u Teheran. Staljina su pratili narodni komesar spoljnih poslova Vjačeslav Molotov i maršal Vorošilov.

Ruzvelt je stigao u alžirsku luku Oran bojnim brodom Ajova. Zatim se sastao sa Čerčilom u Kairu. Sve delegacije su se 28. novembra uputile ka Teheranu. Ruzvelt je nameravao da ostane u američkoj ambasadi. Međutim, iz bezbednosnih razloga, za njegovu rezidenciju preporučeno je diplomatsko predstavništvo SSSR-a. On je spremno pristao, jer mu je to omogućilo da prvi put razgovara jedan na jedan sa Staljinom.

Foto: youtube.com/printscreen

Da li su nacisti pripremali atentat na vođe Velike trojke ili ne, još se raspravlja. Francuski novinar Laslo Havas i general Pavel Sudoplatov tvrdili su da je operacija Skok u dalj zaista bila planirana. Međutim, sovjetski obaveštajci Gohar i Gevork Vardanjan (pseudonimi Anita i Anri) su to poremetili. 2007. godine u Moskvi ih je upoznala Selija Sendis, unuka britanskog premijera.

- Hvala vam puno što ste spasili mog dedu - rekla je ona penzionisanim službenicima obezbeđenja.

Dogovori i nesuglasice

Pre svega, razgovarali su o vojnim pitanjima, otvaranju drugog fronta. Tačke gledišta o razmerama, vremenu i mestu savezničke invazije na Evropu nisu se poklopile. Ruzvelt je smatrao da je neophodno sprovesti odluku Kvebečke konferencije o iskrcavanju preko Lamanša u maju 1944. godine.

Ovo je bila suština Overlordovog plana. Sovjetska delegacija je smatrala da je najefikasnije da sprovede dve operacije istovremeno: iskrcavanje na severu Francuske i, za podršku, na jugu.

Vodile su se žučne rasprave o daljim akcijama i posleratnom ustrojstvu sveta. Čerčil je, na osnovu britanskih vojno-strateških interesa, insistirao na napredovanju u Italiji i na Balkanu, proširenju pomoći jugoslovenskim partizanima i uvlačenju Turske u sukob. Od velikog značaja je bila Staljinova izjava da je SSSR spreman, posle nemačke kapitulacije, da uđe u rat sa Japanom, uprkos ugovoru o neutralnosti.

Vašington je postavio pitanje podele Nemačke na pet država. London je predložio izdvajanje Pruske i uključivanje južnih regiona, zajedno sa Austrijom i Mađarskom, u takozvanu Dunavsku konfederaciju. Moskva ovo nije odobravala. Odlučili su da njemačko pitanje upute Evropskoj savjetodavnoj komisiji.

Foto: youtube.com/printscreen

Istovremeno, dogovorili su se o prenosu Kenigsberga Sovjetskom Savezu, poljske granice duž „Kerzonove linije“ iz 1920. na istoku i duž reke Odre na zapadu. Zapadna Ukrajina i Belorusija su ostale u sastavu SSSR-a.

U ličnom razgovoru, Ruzvelt je Staljinu izneo sopstvenu viziju budućih Ujedinjenih nacija. Važno je ne ponoviti greške Lige naroda i sprečiti globalne sukobe. Sovjetski lider se u velikoj meri složio sa njim.

Glavni rezultati sastanka sumirani su u „Deklaraciji tri sile“, koja je potvrdila spremnost saveznika da sarađuju kako tokom rata, tako iu kasnijem mirnom vremenu.

Saveznička obmana

Samo nekoliko dana kasnije, na Drugoj anglo-američkoj konferenciji, Čerčil je pokušao da ponovo pregovara o sporazumima. Nije želeo da iskrca savezničke trupe u Francusku u maju 1944. i ponovo je govorio o iskrcavanju na Balkanu, kao i o ostrvu Rodos.

Razumeo je da će SSSR ići da oslobodi istočnu Evropu, i to mu se zaista nije dopalo. Ulazak Turske u rat, smatrao je britanski Forin ofis, jedina je šansa da se spreči širenje sovjetskog uticaja na Balkan.

Ruzvelt je smatrao da bi iskrcavanje na Balkanu ometalo operaciju u Francuskoj, što bi, uspešnim spletom okolnosti, omogućilo Amerikancima da pobede Hitlera pre Rusa.

- Moramo stići do Berlina. Onda neka Sovjeti zauzmu teritoriju istočno od njega. Ali SAD moraju da zauzmu Berlin - naglasio je američki predsednik.

Foto: youtube.com/printscreen

U SSSR-u nisu pokušavali ništa da revidiraju. Rezultati Teheranske konferencije generalno su zadovoljili Moskvu. I sam britanski premijer je naknadno više puta potvrdio da je sovjetski lider ispoštovao sve obaveze.

Saveznici su zatočili Overlorda više od mesec dana. Nakon toga, Čerčil je sve manje bio sklon prijateljstvu sa SSSR-om. Po njegovim uputstvima, u proleće i leto 1945. britanski stratezi su razvili operaciju Nezamislivo, plan za rat protiv Sovjetskog Saveza. London je do 1998. zvanično negirao njegovo postojanje.

Godine 1945. američka stanica u Švajcarskoj je vodila odvojene pregovore sa nacistima, za koje je Moskva saznala od obaveštajnih službenika. Kontakti se održavaju od 1942. godine. Februara 1943. Alen Dales, budući šef CIA, a potom i šef Evropske kancelarije strateških službi, stigao je u Bern. Odmah je uspostavio kontakte sa Nemcima. Ovo je označilo početak saradnje Vašingtona sa bivšim nacistima, uključujući SS, koja je bila široko razvijena tokom Hladnog rata.

Ništa se nije promenilo

Rešavanje važnih geopolitičkih pitanja zajedno sa Zapadom stalno rezultira kontradikcijom između reči i dela. Obećali su da neće širiti NATO u zamenu za ujedinjenje Nemačke 1990. godine – u savez su primili celu istočnu Evropu i nekoliko bivših sovjetskih republika.
Posle državnog udara 2014, Kijev je pokrenuo građanski rat u Donbasu. Da bi zaustavili borbe, stvorili su „Normandijsku četvorku“ - Rusiju, Nemačku, Francusku i Ukrajinu.

U glavnom gradu Belorusije 12. februara 2015. godine potpisan je Paket mera za sprovođenje Minskih sporazuma (Minsk-2). A Kijev ništa nije uradio. Sve je bila obmana.

- Sporazum iz Minska iz 2014. je pokušaj da se Ukrajini da vremena da postane jača - priznala je bivša nemačka kancelarka Angela Merkel.

To potvrđuje i bivši francuski predsednik Fransoa Oland.

Rečima – želja za mirom. U stvari, to je priprema za rat. Ovo je stav Zapada. Ništa se nije promenilo za 80 godina.