Kolumna Dragutina Matanovića: Gnusno poređenje Vučića sa Pavelićem – antisrpsko beščašće najgore vrste

Najnovija kolumna Dragutina Matanovića za Informer.

U Pekingu 3. septembra predsednik Vučić je prisustvovao vojnoj paradi moćne kineske vojne sile na trgu Tjenanmen povodom 80. godišnjice pobede Kine protiv japanskog okupatora u Drugom svetskom ratu. Tom prilikom, srpski šef države imao je odvojene susrete sa dva od tri najvažnija lidera u svetu – kineskim predsednikom Si Đinpingom i ruskim predsednikom Vladimirom Putinom.

U Njujorku 24. septembra Vučić je imao sadržajan razgovor sa državnim sekretarom SAD Markom Rubiom, koji mu je i uputio poziv za sastanak.

U Kopenhagenu 2. oktobra, na Samitu Evropske političke zajednice, predsednik Vučić je imao političke razgovore sa šefom NATO-a Ruteom, nemačkim kancelarom Mercom, italijanskom premijerkom Meloni i predsednikom Francuske Makronom. Vučić je u Kopenhagenu imao i izuzetno zapaženo izlaganje u kome je otvoreno poručio: „Niko više nikoga ne želi da čuje i da sasluša – svi se ozbiljno spremaju za sukobe i rat“.

Juče je u Beogradu boravila Ursula fon der Lajen, predsednica Evropske komisije, kada je Vučić izjavio da je za Srbiju „članstvo u EU strateško opredeljenje, i to se neće menjati do sledećih izbora, a verujem ni posle toga“.

Sve ovo se dogodilo za nepunih mesec i po dana, pri čemu su izostavljeni još mnogi Vučićevi susreti sa uglednim evropskim liderima. To očigledno pokazuje koliko su bolesno besmislene izjave antisrpske opozicije i blokadera da su Srbija i predsednik Vučić izolovani u svetu. Gebelsovska izmišljotina zgubidana koji žive u virtuelnom svetu izgrađenom na propagandističkim lažima Šolakovih medijskih platformi, u kome je planeta Zemlja ravna ploča, a oni predstavljaju većinu u srpskom narodu.

Nesporna je činjenica da predsednik Srbije predstavlja centralnu figuru jedinstva, kako građana Republike, tako i svih Srba u okruženju. Predstavlja instituciju koja objedinjuje i sabira sve građane, pogotovo u ovim kriznim vremenima. Bez obzira na naciju, na veroispovest, na političko opredeljenje. Predsednik, i u ratu ujedno vrhovni komandant, to je adresa na koju bi trebalo gledati najmanje uz lične simpatije i antipatije. Kada smo ugroženi, a sada živimo u tim danima, svi treba da smo pod jednom zastavom, pod srpskom trobojkom!

Međutim, upravo u ovim danima, drugosrbijanska kvazielita pojačava agresivne napade na predsednika Vučića. Srbomrscima, kako onima iz inostranstva i regiona, tako i onima u Srbiji, smetao bi svaki lider koji bi nastojao da doprinese resuverenizaciji zemlje koja je okupirana i ekonomski uništena nakon nasilnog prevrata 5. oktobra 2000. godine. A Aleksandar Vučić ih užasava, jer je ključna figura u unapređivanju srpske ekonomije, izgradnji infrastrukture, povećanju plata i kvaliteta života svih građana. U odbrani nezavisne i slobodarske Srbije. U vraćanju ugleda dvema institucijama koje u srpskom narodu tradicionalno uživaju najveći ugled – crkvi i vojsci. Zato su napadi na njega tako bezočni i podmukli.

Vučić – to je za hrvatske, muslimanske, albanske i montenegrinske nacionaliste sam nečastivi. Podjednako sa atacima na predsednika, svesno se unižava i čitava njegova porodica. Preci i potomci. Od toga da mu se kriminalizuju brat i deca, do toga da mu se negira otac. Pa čak i preci, do tri-četiri kolena unazad. U ratu protiv Aleksandra Vučića, svi Vučići moraju da se prikažu kao izdajnici u svojevresnom propagandističko-medijskom ratu.

Prema jednoj nedavnoj optužbi partije POKS, Vučićev deda prikazan je kao austrougarski vojnik, okupator u Srbiji 1914. godine. A Vučićev deda Anđelko bio je suviše mlad da bi učestvovao u Prvom svetskom ratu. Objektivni istoričari, a i neki opozicioni, tačno su pisali da je deda Anđelko stradao zbog srpskog opredeljenja. Ustaše su ga odvele, mučile i ubile među prvima u Bugojnu, odakle je poticao. Na zadovoljstvo i radost srpskih Šakić Gruhonjića.

Nedavno je jedan sramni sveštenik SPC iz inostranstva podigao stepen bestijalnosti u hajci na srpskog predsednika na još viši nivo. Ime sveštenika je Saša Petrović. Ovaj primitivni mrzitelj izrekao je najgnusnuju moguću stvar. On je rekao, pazite sada, da je Vučić najveći štetočina po srpski narod posle Ante Pavelića. Tako danas govori takozvani srpski sveštenik, doduše iz Amerike. Da li po nalogu ili po svojoj „pameti“, ne zna se.

Nad ovim, malo je reći monstruoznim rečima, trebalo bi se dobro zamisliti. Dokle ide mržnja protiv Aleksandra Vučića. I šta nam se to dešava u trenutku kada u regionu pod okriljem NATO-a nastaje hrvatsko-slovenačko-albansko-kosovski vojni pakt koji ima samo jedan cilj: da bude antisrpski.

Izjednačavanje Vučića i Pavelića nije samo najteža uvreda za Vučića. To je rehabilitacija Ante Pavelića. Ruganje milionu zaklanih, proteranih i pokatoličenih Srba od 1941. do 1945. godine. I ruganje mnogim pobijenim Vučićima. To je izgovorio jedan Srbin, pa još sveštenik, potomak naroda kome su ustaše klale i decu u utrobi. To je upravo antisrpsko besramlje najgore vrste, kakvo bi i sam Pavelić pozdravio.

P.S Aleksandar Vučić: „Nije Srbija šaka zobi, koju će svako da pozoba“.