LUPAO SAM I JA U ŠERPE, ALI SAM ZNAO ZAŠTO TO RADIM! Obavezno pročitajte novu kolumnu Ivana Radovanovića!

Lupao sam u šerpe. Tamo, 1996. godine, dakle dvadeset četiri ih je prošlo, i dobro sam znao zašto to radim, piše u svom autorskom tekstu kolumnista Informera Ivan Radovanović

Video sam kako rat zaista izgleda (nekoliko njih), osetio sam sankcije, radio za dvadeset maraka, stajao u redovima na čijem kraju nije bilo ničega, bežao od policije koja je lomila leđa velikim pendrecima, izbori su bili pokradeni, izbeglice stizale u stotinama hiljada...

 

I razumem protest, svaku pobunu, nezadovoljstvo, ali nikako ne razumem, niti ću, histeriju koja nastaje iz simulacije, one u kojoj, po Bodrijaru, svaka istina, referencija i objektivni uzrok, ne postoje.

 

A ova histerija je nastala jer je neko, ljudi koji se bave ovom epidemijom, tražio da ne izlazimo na ulice u petak, subotu i nedelju (u četvrtak uveče svakako ne izlazimo).

 

Nastala je kao simulacija devedesetih, kao imitacija otpora stvarnom zlu, kao negiranje istine o tome i šta nas je snašlo i, još više o tome, kako je bilo moguće na to odgovoriti.

 

Nastala je kao bes i frustracija, i da sve bude još gore, u situaciji u kojoj smo svi i besni i frustriranii u kojoj odgovor na takvu frustraciju može da bude samo još veći bes i još veća, a veštačka, polarizacija društva, jer je i tema veštačka (niko neće, koliko god bio protiv, da krši mere na način koji bi ga lično ugrozio).

 

I sve to se dešava, ne zato što nas je neki diktator strpao u kuće, nego zato što nam je to uradio virus.

 

Isti onaj koji je zatvorio i Italijane, Špance (pre dva dana su deca u Španiji prvi put izašla iz kuća posle četrdeset i nešto dana), Engleze, Nemce, Indijce, Ruse i sve druge.

 

Isti onaj zbog kojeg su (dovoljno je da pogledaš vesti, bilo koje, od CNN-a, do BBC-ija i RAI-ja da bi to video), ulice Pariza, Londona, Milana, Madrida, Moskve... sablasno prazne, svaki dan. Tamo je, naime, bilo dozvoljeno samo da se ode do prodavnice, ili apoteke, i to je važilo više od dva meseca.

 

I svako ko to zna, i ima zrno soli u glavi, zna i odakle ovo simuliranje, koje je od lupanja napravilo lupetanje i histeriju.

 

Prvo, od one politčke opcije koja je ovaj užas koji nas je snašao, doživela kao šansu:

Da krene sa pričama o diktaturi, tamnici, hiljadama uhapšenih, najgorim rezultatima u borbi protiv korone (a sva diktatura je bila u sedenju u kući, ne u branjenu bilo kome da priča, piše, saopštava šta god hoće, i dovoljno je pogledati medije, pa je to sasvim jasno);

Da izigriva pametnije od tima lekara koji jeste propisivao mere, pa i onu da penzioneri ostanu u kućama (koliko su bili upravu, koliko je ovo za penzionere bilo opasno, jasno je i kada se pogleda šta se dešava kada se mere ne poštuju, na primer u onom domu u Nišu);

Da sve vreme tvrdi da je neko u kampanji, a da, pri tom, sama iz kampanje ne izlazi (pa nije Vučić svaki dan pričao da je Đilas lud, nego je bilo obrnuto, Đilas je to, dnevno, pričao za Vučića. I nikoga iz opozicije Vučić nije pomenuo, oni nisu usta otvarali, a da im on iz njih ne izleti. Takođe, nisu samo “provladini mediji” pisali o opoziciji, isto, a često i više su oni koji se zovu nezavisnim, a jesu proopozicioni, pisali o vlasti, pokušavajući da dokažu da je loša.).

 

Drugo, od gomile, gubitkom raznih sinekura, pozicija i para unesrećenih intelektualaca, koji godinama tvrde da su protiv autokratije, lidera, vođa, a sve vreme se trude da nam nađu nekog novog, baš vođu. Pa su krenuli sa Sašom Radulovićem, probali sa onim drugim Sašom, pa sa Sergejem, a završili sa Draganom Đilasom i Boškom Obradovićem, po principu sve je bolje od Vučića, pa i inženjer gubitnik i uzbuđeni fašista. Njihov program jeste da ništa ne valja, oni su u svakoj grešci, a bilo ih je, naravno, prepoznavali diktatorsku nameru, oni su sklepali termine o tamnicama, dahijama, teroru, diktaturi i pustili ih u promet, oni su, pri tom, opet izbegli svaku odgovornost, baš kao svaki put, birajući za sebe poziciju onih koji ne umeju da skuvaju supu, ali u svaku umeju da pljunu. Oni su ti koji su od Kona napravili malte ne izdajnika, od Željka Joksimovića kolaboracionistu (zato što je pevao!?), a od Ane Lalić, koja je egzamplar neprofesionalno obavljenog posla, žrtvu (uz fenomenalno objašnjenje, posle svega. Da je broj obolellih lekara u bolnicama u Beogradu, Nišu, Leskovcu, dokaz da je ona bila upravu. A ona nije pisala ni o Beogradu, ni o Čačku, ni o Valjevu, nego o Kliničkom centru u Novom Sadu, u kojem broj obolellih apsolutno demantuje njen članak. Čak su i od Kona tražili da joj se izvini, kada je rekao da smo, na početku imali problem sa maskama, ali da ih je bilo za zdravstvene ustanove, ne i za sve građane. Dakle, nikada nije rekao da u bolnicama, pa ni u Kliničkom centru Vojvodine nije bilo opreme. Za šta onda treba da joj se izvinjava?). Ali, to jeste njihov metod. Metod Mebijusove trake. Neprekidno, zlonamerno izvrtanje smisla. Bez obzira na posledice. I bez trunke odgovornosti. Uvek je tu neko drugi kriv.

 

Pod tri, od svih onih koji prosto uživaju u ovom stanju, jer su našli, ponovo, izgovor za sve što u sopstvenim životima nisu uradili. Za svaki svoj promašaj, svaku grešku, neuspeh, poslovni, porodični, za lenjost, za odsustvo hrabrosti da se suoče sa raznim ličnim izazovima, za nesposobnost da postignu ono za šta su verovali da mogu, ali im, eto, izmaklo. Ti, koji su uvek bili drugi, treći, koji nisu odlučivali, koji su izigravali žrtve čitavog života, kojima je uvek neko drugi kriv, koji su mrzeli svakoga ko je nešto uradio, e pa ti danas puštaju sirene, viču, lupaju šerpe i simuliraju vreme u kojem su još imali neke šanse. Danas ih nemaju, sve su ih propustili. I ne pada im na pamet da se sa tim suoče, da pomisle da nisu možda, ni Sloba, ni Zoran, ni Koštunica, ni Tadić, pa ni Vučić krivi za to što oni nisu uradili sve što su mogli, a mrzelo ih, pa su, shodno tome, možda i sami nešto krivi.

 

Pod četiri, od silnih medija koji urlaju da su žrtve, i tvrde da profesionalno rade svoj posao, pokušavajući da dokažu da je Vučić loš, a opozicija dobra, baš kao što su oni divni, a ovi “provladini” sve fukara i debili. To što rade posao sa unapred postavljenom tezom, što izigravaju neke kobojagi kontrolore, što otvoreno navijaju, što često mirno slažu, izvrte, spinuju, nema veze, oni su sebe proglasili nezavisnim (na sajtu N1 piše, doslovce, “tačne i nezavisne vesti”!!!???), pa im je sve dozvoljeno.  

 

I to je to. Tako je nastala simulacija i ovo lupetanje.

 

I sada je samo pitanje, kakav će odgovor na nju da bude. A ako bude mek, izazvan strahom od histerije, njenog širenja, ako se odustane od onoga što traže lekari, od razuma, od onoga što traži prava na život, koje jeste najvažnije od svih ljudskih prava, biće to najveća greška u karijeri Aleksandra Vučića.

 

I prvi put će, od kako je ovo počelo, prestati da sluša struku. Slušaće politiku, i to pogrešnu. Slušaće histeriju, onih koji nikako ne bi trebalo da ga zanimaju.