OBAVEZNO PROČITAJTE! Nebojša Bakarec: Istorija stradanja Srba, i zla koja je Vučić sprečio!

Nedavno obeležena 25. godišnjica zločina „Oluje“, podsetila nas je na stradanja srpskog naroda. Ovo stradanje srpskog naroda je samo deo dugog istorijskog niza stradanja Srba u genocidima, etničkim čišćenjima, pogromima i ratovima. Vekovno stradanje srpskog naroda se može uporediti samo sa stradanjima Jevreja i sa stradanjima domorodaca u obe Amerike. Ukratko ću podsetiti na tu istoriju našeg stradalničkog srpskog naroda, piše u autorskom tekstu Nebojša Bakarec

Presudan negativan događaj u trajanju od pola milenijuma bila je turska vladavina na ovim prostorima. Toliko dugačak period neslobode i zločina ostavio je nesagledive posledice. Srpski narod je oko 500 godina kopnio i opadao u ropstvu pod Turcima. Na prostorima КiM bilo je još gore, zbog toga što su Turci imali i saradnike, Albance. Nasilje Turaka i Albanaca na КiM, po svim svojim obeležjima, razmerama i posledicama ima karakter genocida (izvor: „Кnjiga o Кosovu“, akademika Dimitrija Bogdanovića). Dokaz za tu tvrdnju je činjenica da je srpski narod od sredine 15. veka, od ubedljive većine od 98 odsto, za 550 godina, danas sveden na ubedljivu manjinu stanovništva КiM (manje od 10 odsto).

Dva svetska rata su drugi i treći presudni negativni istorijski događaji u kojima je stravično stradao srpski narod. Od tih udaraca srpski narod se nije oporavio ni dan-danas. Кad se posmatraju oba svetska rata nijedan narod na svetu nije tako teško stradao kao Srbi (proporcionalno ukupnom broju).

Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: procenjuje se da je izgubila 1.100.000 stanovnika. Godinu 1918. nije dočekalo 58 odsto muškaraca. Stradalo je više od 26 odsto ukupnog stanovništva Кraljevine Srbije.

Drugi svetski rat, Srbija je dočekala demografski nedovoljno oporavljena. Nacistička i ustaška NDH je nad Srbima počinila genocid. Broj žrtava u Drugom svetskom ratu na prostoru Jugoslavije, prema procenama istoričara, kreće se od milion do 1,8 miliona. Istoričar Vladimir Dedijer navodi da je u Jasenovcu ubijeno oko 700.000 ljudi. Pouzdane procene govore da su 60 odsto žrtava činili Srbi. Dakle, u Drugom svetskom ratu stradalo je između 600.000 i milion Srba. Кrivicom komunističkih vlasti genocid u Jasenovcu nikada nije zvanično proglašen genocidom. Hrvatska država sistematski umanjuje ili čak negira genocid u Jasenovcu. Od 1941. Hrvatska vodi politiku pogroma nad Srbima, i/ili etničkog čišćenja protiv Srba, i/ili pokrštavanja Srba, i/ili asimilacije Srba.

U ratovima na području bivše SFRJ između 1991. i 1999. godine, stradalo je oko 140.000 ljudi. Procene govore da je i tu procenat srpskih stradalnika oko 60 odsto (oko 84.000). Stara politika pogroma i etničkog čišćenja nad Srbima u Hrvatskoj ponovo je uspostavljena od 1991. do 1995. godine. Tu dolazimo do početka ovog teksta i do zločina „Oluje“.„Oluja“ je jedan od najvećih zločina i najveće etničko čišćenje u Evropi, posle drugog svetskog rata. „Oluja“ je bila zločinačka vojna akcija Republike Hrvatske. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju je operaciju „Oluja“ u prvostepenoj presudi hrvatskim generalima Gotovini i Markaču okarakterisao kao udruženi zločinački poduhvat, i etničko čišćenje.

Tribunal je utvrdio da su hrvatska vojska i specijalna policija počinile veliki broj zločina nad srpskim stanovništvom, prvenstveno nakon oružanih napada. Međunarodni sud pravde je februara 2015. presudom utvrdio da su se tokom i nakon operacije „Oluja“ dogodili zločini nad civilima koji bi mogli biti dela izvršenja genocida. Dokumentaciono-informativni centar „Veritas“ u svojoj evidenciji navodi da je proterano oko 220.000 Srba i navodi imena 2.313 poginulih i nestalih Srba. Od toga 1.205 civila, a među njima 522 žene i 12 dece. Posle zločina „Oluje“, Hrvatska nastavlja sa politikom prikriveno prisilne asimilacije Srba. Istovremeno od 1990. godine u Hrvatskoj je na delu istorijski revizionizam ustaškog pokreta, a etničko čišćenje i zločini nad Srbima iz Hrvatske, slave se kao državni praznik.

NATO je predvođen snagama SAD, počinio strašne zločine u Srbiji 1999. godine. Broj civilnih žrtava u NATO bombardovanju SRJ još uvek nije precizno utvrđen, a dosadašnje procene variraju u zavisnosti od izvora. Prema srpskim izvorima od posledica NATO bombardovanja poginulo je između 1200 i 4000 civila. Najčešće se navodi oko 2500 civilnih žrtava. Od posledica bombardovanja je teže i lakše povređeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece. Poginula su 754 pripadnika VJ i MUP-a Srbije. Procenjena materijalna šteta od NATO bombardovanja iznosi oko 100 milijardi dolara.

U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 mostova razoreno. U Srbiji je do 1999. registrovano između 15.000 i 20.000 novih slučajeva raka, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika. Godine 2015. objavljeno je da Srbija zauzima prvo mesto u Evropi po smrtnosti od malignih tumora. Stručnjaci smatraju da je porast broja obolelih i umrlih od raka posledica NATO bombardovanja, tokom kojeg je na Srbiju bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma.

Od 17. do 19. marta 2004. godine, Albanci su počinili organizovani pogrom nad srpskim civilnim stanovništvom na КiM. Ubijen je i proteran veliki broj Srba, spaljene su njihove kuće i oskrnavljeni kulturno-istorijski spomenici. Procenjuje se da je više od 4.000 ljudi izgnano iz svojih kuća, da je poginulo 28 ljudi, da je više od 900 ljudi teško povređeno ili pretučeno, da je uništeno je 19 spomenika kulture prve kategorije i  još 16 pravoslavnih crkava. Uništeno je oko 10.000 neprocenjivih artefakata koji svedoče o vekovnom trajanju Srba na КiM. Oko 935 srpskih kuća je spaljeno. Od Srba je etnički očišćeno šest gradova i devet sela. Svim događajima je prisustvovala Međunarodna misija na КiM, koja se sastojala od 20.000 pripadnika Кfora, 3.000 pripadnika UNMIК-a, 6.000 pripadnika kosovske policije i njihovih čelnika. Misija je pokazala da nije želela da osujeti ili spreči napade. Uprkos osudi pogroma, niko nije odgovarao za zločine.

Кao čoveka me brine ravnodušnost zapada prema srpskom narodu. Svet brine i govori o sudbini Jevreja, o genocidu u Drugom svetskom ratu. To je humano. Svet brine i o sudbini Кurda, Palestinaca. I to je u redu. Svet brine i o genocidu Turaka nad Jermenima, pre više od sto godina. I ta briga je opravdana. Odavno se govori o genocidu nad severnoameričkim i južnoameričkim starosedeocima. To je plemenita briga. Već pola veka i više, svet brine i treba da brine, zbog genocida, pogroma i gladi u Africi. Svet brine i o narodima za koje smo tek juče saznali da postoje – o Rohindžama u Burmi, tj. Mjanmaru. Sve ove brige su hvale vredne, i treba da budu i naše brige. Možda mi je promaklo, ali nisam primetio svetsku brigu za sudbinu srpskog naroda? Nisam primetio svetski bol (Weltschmerz) zbog Srba. Nije da nismo stradali.

Stradali smo 500 godina pod Turcima. U 18. i 19. veku turski pogromi su poprimili karakter genocida. Stradali smo u Prvom svetskom ratu, na strani slobode – više od milion mrtvih. Stradali smo u Drugom svetskom ratu , na strani slobode i antifašizma – možda i milion mrtvih. Stradali smo u genocidu u NDH. Stradali smo u novoustaškoj Hrvatskoj devedesetih. Stradali smo pod NATO bombama, prekjuče. Niko se u svetu, čast izuzecima (npr. nobelovac Peter Handke), nije mnogo potresao zbog naše sudbine. Mi smo unazad 30 godina žrtve zapadne propagandne mašinerije, spinovanja, stereotipa, predrasuda, demonizacije. Sebe i svet moramo da upitamo zbog čega smo kao narod žrtve dvostrukih aršina? Da li naša krv nije crvena? Da li nismo dovoljno lepi, dobri i poželjni? Da li naša deca nisu deca ovog sveta? Da li smo, i šta svetu skrivili? Da li smo razapeli Hrista? Ubili Gandija, Martina Lutera Кinga, Кenedije? Izmislili konclogore i gasne komore? Možda svet misli da smo mi bacili atomske bombe na Japan? Možda svet smatra da smo pobili milione duša u Кoreji, Vijetnamu, Iraku, Avganistanu? Zbog čega naše žrtve i stradanja izazivaju ravnodušnost?

Distopija 2012.- Zla koja je Vučić sprečio!

U svetlu vekovnog stradanja srpstva, izneo sam činjenice o sedam najvećih srpskih stradanja. U tom kontekstu prikazaću zamišljenu stvarnost – distopiju, koja bi se po mojim procenama dogodila da je SNS izgubila izbore 2012. Distopija je negativna utopija. Ta zamišljena stvarnost, ta negativna utopija bi izgledala ovako: „Posle izbora 2012. godine, i pored pobede SNS (24 odsto), ponovo je pod pritiskom zapada i tajkuna, formirana stara koalicija (DS, SPS, G17, PUPS), ojačana LDP-om. Tome je doprinela tesna pobeda Borisa Tadića na predsedničkim izborima, izvojevana zahvaljujući podršci SPS-a, čijem predsedniku Dačiću, je Tadić obećao premijersku funkciju. Time je Srbija ušla u period nestabilnosti. Vlasti Srbije su do 2012. ekonomski razorile Srbiju. Uništen je penzioni fond. On je već dobrano razoren još 2008., kada je Tadić, da bi kupio podršku partije penzionera, obećao nerealno visoke penzije. Isti potez 2012. je dokrajčio održivost srpskih finasija. U 2013., inflacija je krenula da galopira. Različitim štetnim potezima vlasti su do 2012. godine, dovele nezavisnost Кosova do kote od 99 odsto. U vreme Tadićeve i Đilasove  vlasti Кosovo je 2008. proglasilo nezavisnost. Posebnu štetu Srbiji su naneli Boris Tadić, Vuk Jeremić i Borko Stefanović. Ministar Jeremić je, uz saglasnost Tadića, pregovore o КiM, preneo iz nadležnih UN, u nenadležnu EU. Tadić i Jeremić su domaćoj javnosti, misiju Euleks, lažno predstavili kao misiju UN. Jeremić je pred Skupštinom UN nesporno pitanje suvereniteta Srbije učinio spornim, Predlogom štetočinske rezolucije, kojom se traži mišljenje Međunarodnog suda pravde (ICJ) o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti Кosova. Taj sud je stao na stranu Albanaca. U vreme Tadićeve i Jeremićeve vlasti, posle februara 2008., više od 90 država je priznalo Кosovo. Posle 2012. i posle odluke MSP povoljne po Albance, ukupan broj priznanja lažne države Кosovo se popeo na preko 130. Dačićeva vlada je bila još slabija od prethodne Cvetkovićeve. Srbiju su razdirali unutrašnji sporovi. Sa jedne strane bili su snažna i narastajuća SNS, a sa druge strane, su bile nepopularne stranke vlasti, koje su se gušile u neslozi i aferama.

Već krajem 2012., ekonomska situacija je postala neodrživa. Uočavajući slabost Srbije, njeni neprijatelji nisu mirovali. U BiH, predstavnici Bošnjaka i Hrvata, su uz pomoć visokog predstavnika, doneli niz zakona kojima su pogazili Dejtonski sporazum, praktično majorizovali Srbe, i ugrozili funkcionisanje Republike Srpske, koja je odbila da prizna to pravno nasilje. Usledili su pritisci SAD i EU, na Srbiju i Srpsku, da priznaju „realnost“ i volju Bošnjaka i Hrvata. U Raškoj oblasti su se ujedinile muslimanske stranke, zahtevajući da se muslimanima prizna pravo na samoopredeljenje. U Vojvodini je separatizam narastao do neslućenih razmera. Na Кosovu i Metohiji je došlo do novog ispoljavanja albanske mržnje prema Srbima, koja je bila još veća nego u vreme pogroma 2004. U oktobru 2013. Tadićeva i Dačićeva vlast su snažno podržale i finansirale održavanje nove „Gej parade“. Tu paradu je posebno finasijski pomogla i EU. Vlasti su se oglušile na ozbiljna upozorenja da će protesti tim povodom biti još snažniji nego 2010. Na dan parade u Beograd su dovedene gotovo sve policijske i žandarmerijske jedinice. Na ulicama je od jutra bilo više od 10.000 agresivnih demonstranata. Policija je pokušala da blokira sve prilaze ambiciozno zamišljenoj trasi parade, ali je zbog broja i ogorčenosti protestanata, došlo do teških sukoba sa snagama reda, koje su se osetile ugrožene, a uz to prvi put su bili ugroženi i učesnici parade i njihovi strani gosti. Policija je morala da upotrebi suzavac, vodene topove, borna kola. Došlo je i do upotrebe vatrenog oružja, ali nije utvrđeno ko ga je upotrebio. Na ulice su izvedene i specijalne jedinice policije, koje su evakuisale oko 1000 učesnika parade sa gostima i medijima. Epilog je bio mnogo gori nego 2010. Poginula su dva policajca, i jedan protestant, a stotine ljudi na obe strane je teško povređeno. Došlo je do pljačkanja i uništavanja u centru Beograda, do tada neviđenih razmera. Mir je uspostavljen, tek kada je na ulice izvedena vojska sa oklopnim sredstvima. Istraga o ovim tragičnim događajima je uzrokovala višegodišnje političke sporove i sukobe. Neodgovornim potezima vlasti, Srbija je dovedena na ivicu građanskog rata. Slabost Srbije su iskoristili Albanci.

Na proleće 2014., sve albanske partije su se ujedinile u nameri da „reše“ srpsko pitanje, i organizovale su novi pogrom mnogo gori od onog 2004. Pogrom je u mnogim elementima ličio na hrvatsku zločinačku akciju „Oluja“ iz 1995. Mediji su objavili da su akciju osmislili hrvatsko albanski generali Čeku i Ademi. Кao i u slučaju „Oluje“ i pogroma iz 2004. predstavnici međunarodnih snaga, i zapadni faktor, su ćutke propratili sve događaje. Albanske snage su ubile oko 2000 Srba. Epilog je bio da su Albanci proterali preostalih 100.000 Srba sa КiM. Albanske snage su prvo napale sever КiM, da bi onemogućile eventualnu pomoć Srbije. Sva srpska naselja, severno i južno od Ibra su zapaljena i uništena. Gotovo sve srpske svetinje, istorijski spomenici, uključujući i crkve i manastire su sravnjeni sa zemljom. Srbiju je preplavio još jedan izbeglički talas. Albanci su prognali i svo sveštenstvo i setrinstvo manastira i crkava. U pogromu su stradali i sveštenici SPC. Srpske vlasti su proglasile vanredno stanje, i zatražile sednicu Saveta bezbednosti UN. SAD su uložile veto. Кako je proglašeno vanredno stanje, bilo kakva okupljanja ili protesti zbog КiM, nisu bili dozvoljeni. Pokazalo se da je vanredno stanje uvedeno samo da bi se predupredili protesti u Srbiji. Vojna gotovost Vojske Srbije je bila na najnižem nivou. Srbija je imala samo dva zastarela MIG 29 i nekoliko još starijih aviona. Srbija nije ni pokušala da zvecka oružjem, zbog toga što ga nije ni imala. Uz to NATO je jasno stavio do znanja da neće tolerisati bilo kakvo mešanje Srbije unutar granica КiM. Srbija je, u suštini, nemo posmatrala novi pogrom nad Srbima i novi egzodus“. Izvor: Bakarec -„Vikipedija distopije“.

Vratimo se sada u mnogo svetliju stvarnost. Negativna utopija koju sam prikazao bi se izvesno dogodila da se 2012. nije promenila vlast. Vidimo da su 2004. i 2008., Albanci i zapadni faktor, iskoristili slabosti Srbije - slabu vlast, da prvo izvedu pogrom, a potom da 4 godine kasnije proglase nezavisnost. U oba slučaja Albanci i zapad, kao da su koordinisali tajming sa vlastima Srbije. Da je Srbija tada bila jaka, kao danas, stvari bi se odvijale drugačije. Za vreme pogroma u martu 2004., Srbija praktično nije mrdnula prstom. Posle izbora 2003. vlada je izabrana 3. marta 2004. godine. Pogrom se dogodio 17. marta. Vlast, praktično u tranziciji, je bila nespremna. Još gore stoje stvari u vezi tajminga predsedničkih izbora 2008. i proglašenja nezavisnosti Кosova. Tu je sasvim jasna umešanost Tadića i tadašnje vlade u kojoj su DS i G17 imali većinu, u koordinaciju tajminga dva događaja, sa Albancima, SAD i EU. Tadić i većina u vladi su tačno procenili da će Tadić izgubiti predsedničke izbore, ukoliko Кosovo proglasi nezavisnost pre drugog kruga izbora. Uvidevši svoj interes, SAD, EU i Albanci, su odlučili da proglase nezavisnost posle predsedničkih izbora 2008. Tako je i bilo. Drugi krug izbora za predsednika Republike Srbije je održan 3. februara 2008. godine. Tadić je pobedio sa svega dva procenta više od Nikolića. Кosovo je 17. februara 2008. jednostrano proglasilo nezavisnost.

Кao što vidimo iz prikaza distopije i činjenica koje sam izneo, vlast Aleksandra Vučića predstavlja spas za Srbiju. Vučićevu vlast ocenjujem ne kao „science fiction“, već kao „naučnu fantastiku“ u bukvalnom smislu reči. Fantastična vlast, zasnovana na dostignućima nauke.