Top je ispao iz igre: Dokazi su jasni, niko ga nije koristio 15. marta

Od večeri 15. marta, kada su tokom petnaestominutne tišine na protestu u Beogradu nastale scena panike i, kako se kasnije ispostavilo režirane predstave od strane blokadera, srpska javnost našla se pod lavinom medijskih tvrdnji, kategoričnih zaključaka i senzacionalnih naslova o navodnoj upotrebi takozvanog zvučnog topa.

I pre nego što je započeta bilo kakva ozbiljna istraga, u delu medija već je bila doneta presuda - država je, tvrdilo se, upotrebila sonično oružje protiv sopstvenih građana, piše eagleeyeexplore.com.

MEDIJSKA EKSPLOATACIJA RADIĆEVOG "DOKAZA"

Svemu tome su značajno doprinela brojna gostovanja samozvanih „vojnih analitičara“, koji su se u javnosti predstavljali kao neprikosnoveni autoriteti za akustično oružje, iako su njihove tvrdnje neretko bile zasnovane na ličnim procenama, a ne na materijalnim dokazima ili tehničkim ekspertizama. Umesto stručne analize, javnosti su ponuđeni unapred doneti zaključci.

Najeksponiraniji među njima bio je Aleksandar Radić, koji je već sutradan u medijima izneo tvrdnju da je upotrebljen LRAD, poznatiji kao „zvučni top“. Kao jedan od svojih glavnih argumenata naveo je nešto što je kasnije postalo jedan od najcitiranijih „dokaza“ u medijima.

„Radio sam u američkoj policiji, upoznao sam se sa funkcionisanjem zvučnog topa, sa efektima, poznajem materiju, susretao sam se s njom. U noći pred 15. mart video sam američku prodavnicu punu materijala Faradej. To je komercijalni naziv materijala koji služi za zaštitu od niskofrekventnih zvučnih talasa. 15. marta sam razgovarao sa ljudima koji su išli u Ćacilend, razgovarao sam sa njima o ratu u Ukrajini, nosili su kišobran. Besmislica je da tu ljudi na taj lepi dan nose kišobran oznake Faradej… Zašto su imali materijal koji pruža zaštitu od dejstva zvučnih talasa?" “, govorio je Radić i upravo ta okolnost, kako je naveo, navela ga je na zaključak da je zvučni top upotrebljen.

Međutim, već na samom početku postavlja se pitanje, da li je ova tvrdnja uopšte naučno i tehnički oparavdana?

FARADEJ ZA NEUPUĆENE

Prema analizi u koju smo imali uvid, a koja se zasniva na osnovnim principima fizike i akustike, ali i pre svega logike i malo zdravog razuma , odgovor je – ne.

Faradejev kavez i materijali koji se pod tim komercijalnim nazivom prodaju nemaju nikakvu sposobnost da zaustavljaju zvučne talase. Njihova funkcija je isključivo blokiranje elektromagnetnog zračenja. Upravo zbog toga koriste se za zaštitu elektronske opreme, sprečavanje prolaska radio-signala, GPS komunikacije ili očitavanja IMSI brojeva mobilnih telefona. Sa akustikom nemaju praktično nikakve veze.

Zvučni talasi su mehanički talasi koji se kroz vazduh prenose kretanjem molekula. Za njihovo zaustavljanje nije dovoljan nikakav metalizovani tekstil, već je potrebna mnogo veća masa kao što su debeli betonski zidovi, olovne ploče ili specijalno projektovani akustički paneli. Tanka tkanina kišobrana jednostavno vibrira zajedno sa vazduhom i propušta talase skoro kao da ne postoji.Tako da su Radićeve teorije u rangu pokojne Jovanke Jolić koja je isto tako tvrdila da je Ilon Mask Srbin poreklom iz Republike Srpke. Njena vizija naišla je na odjek među ljubiteljima teorija zavere, ali to je bezopasna neistina, jer ono što je iznosila Jolić, nije vodilo ka građanskom ratu.

Ovde se pojavljuje i druga tehnička kontradikcija, odnosno Radić je govorio i o „zaštiti od niskofrekventnih zvučnih talasa“, dok se u isto vreme kao oružje pominjao LRAD 450XL:

„To je komercijalni naziv materijala koji služi za zaštitu od niskofrekventnih zvučnih talasa.“

Problem je u tome što LRAD uopšte ne radi na niskim frekvencijama. I to je informacija za koju nije potrebno samozvanje „vojnog analitičara“.

Naprotiv, ceo princip rada ovog sistema zasniva se na visokofrekventnom, veoma usmerenom akustičnom signalu čiji je cilj da izazove bol i nelagodnost u predelu sluha. Zbog toga je u stručnoj literaturi poznat kao usmereni akustični komunikacioni sistem, a ne kao uređaj koji koristi infrazvuk ili niske frekvencije.

Radić je dakle u jednoj izjavi spojio dve različite fizičke pojave koje nemaju suštinski ali ni tehnički nikakve veze. Drugim rečima, ukoliko bi neko zaista očekivao upotrebu LRAD-a, nikakva Faradejeva tkanina mu ne bi pomogla.

Jedina realna zaštita bili bi profesionalni antifoni, specijalni čepovi za uši industrijskog kvaliteta ili taktički šlemovi koji u potpunosti pokrivaju ušnu školjku, dakle stvari koje Radić nijednog momenta nije spomenuo. Ali, imajući u vidu dejstvo zvučnog topa, ništa od pomenutih štitova ne bi bilo dovoljno da se neko zaštiti.

Još jedno pitanje koje se nameće jeste, ako je Faradejev materijal beskoristan protiv zvučnih talasa, čemu onda može da služi?

Prema istoj analizi takav materijal može da spreči očitavanje radio-signala, GPS lokacije ili identifikacionih brojeva SIM kartica. Odnono, ukoliko bi neko želeo da onemogući elektronsko praćenje telefona, Faradejeva zaštita imala bi smisla. Ali povezivati je sa zaštitom od zvučnog topa predstavlja tvrdnju koja, prema tehničkoj analizi nema fizičko utemeljenje.

Čak i kada bi se prihvatila pretpostavka da je LRAD tog dana zaista upotrebljen, postavlja se daleko ozbiljnije pitanje, gde su posledice takve upotrebe?

ŠTA BI SE ZAISTA DOGODILO DA JE UPOTREBLJEN LRAD?

Da bi se razumelo zbog čega je teza o upotrebi zvučnog topa izazvala toliko polemika, neophodno je odvojiti političke interpretacije od tehničkih činjenica i dešavanja sa terena od te večeri. Svaki sistem ima svoje fizičke karakteristike, ograničenja i predvidive posledice. To je i jedan od osnovnih razloga zbog čega se upotreba bilo kog sredstva prinude ne utvrđuje na osnovu utiska, već na osnovu tragova koje ono ostavlja.

Naime, kada bi policijski sistem LRAD 450XL bio upotrebljen u svom najjačem režimu, posledice bi bile dramatično drugačije od onoga što je javnost videla 15. marta. Reč je o sistemu koji na udaljenosti od pedeset do sedamdeset pet metara može da proizvede nivo zvuka veći od 130, pa čak i 140 decibela u uskom usmerenom snopu.

Da bi razumeli, tu se više ne govori o nekakvom neprijatnom zvuku, već doslovno o takozvanoj „akustičnoj traumi“.

Ljudi koji bi se našli u neposrednoj osi dejstva imali bi ozbiljne probleme sa sluhom, pucanje bubnih opni, trajno oštećen sluh, teške povrede unutrašnjeg uva, nagli gubitak ravnoteže, mučninu, vrtoglavicu i potpunu dezorijentaciju.

I to je jedan od razloga zašto se u analizi navodi da bi u slučaju stvarne upotrebe ovog oružja prve posledice bile vidljive ne na društvenim mrežama, već u urgentnim centrima i ORL klinikama širom Beograda.

Umesto toga, 15. marta, nakon tvrdnji u upotrebi ovog oružja na hiljade ljudi koje su bile prisutne nastavili su protest kao da se ništa nije desilo, nastavili su da snimaju, razgovaraju i šire teorije na blokaderskim propagandnim platformama.

Ali medicinski aspekt predstavlja samo jedan deo problema. Ništa manje bitni su i digitalni dokazi. Savremeni mobilni telefoni imaju mikrofone koji imaju svoje fizičke granice. Kada se izlože ekstremnom zvučnom pritisku, dolazi do takozvanog „audio clipping“-a, odnosno potpunog zasićenja mikrofona. Umesto razgovora, povika i okolnih zvukova, jedino što bi bilo snimljeno jeste snažno krčanje i konstantan šum što predstavlja posledicu fizičkog ograničenja samog mikrofona.

Takođe, veliki broj građana danas na svojim telefonima koristi aplikacije za merenje buke, neki čak i nesvesni da ih poseduju kao sistematske aplikacije. Da je zvučni pritisak u pojedinim delovima ulice zaista dostigao vrednosti koje se pripisuju LRAD sistemu u režimu odvraćanja, na tim telefonima, pod uslovom da softveri „prežive“, bili bi zabeleženi ekstremni nivoi decibela, i to bi bio nepobitan materijalni dokaz koji bi mogao nezavisno da se proveri.

Najbolji primer kako na građane deluje upotreba zvučnog topa, dolazi iz Njujorka. Nakon protesta 2014. godine, na desetine učesnika tužilo je njujoršku policiju, tvrdeći da su nakon izlaganja takozvanom „alert“ režimu LRAD-a pretrpeli ozbiljne zdravstvene posledice. U sudskim spisima navedeni su simptomi kao što su jak bol u ušima, migrene, tinitus (neprekidno zujanje u ušima), vrtoglavica, oštećenje sluha, pa čak i oštećenje živaca koje je zahtevalo medicinsko lečenje. Navedene povrede protestanti su prijavili odmah, ne po savetu advokata, nego iz nužde i potrebe za hitnom medicinskom intervencijom.

UPOTREBA-NEISPLATIVA I TAKTIČKI POGREŠNA

Takođe, kao još jedan bitan momenat u svemu, treba dodati i da je nekoliko dana nakon protesta 15. marta, proizvođač ovih sistema američka kompanija Genasys demantovala tvrdnje NVO CRTA da je bilo upotrebe ovih sistema na skupu.

Zvaničan odgovor kompanije je glasio:

„Video i audio dokazi koje smo do sada videli i čuli ne podržavaju tvrdnje o upotrebi LRAD-a tokom incidenta 15. marta u Beogradu. Na osnovu dostupnih podataka, ne postoje dokazi da je u tom događaju korišćen bilo koji Genasys LRAD uređaj. Genasys u ovom trenutku nema dalje komentare.“

LRAD je sistem projektovan za upotrebu nad manjim grupama demonstranata!

Na osnovu vojno-tehnočkih analiza, stručnjaka koji su se zaista bavili hipersoničnim i zvučnim oružjima, sistem nije projektovan kao sredstvo za kontrolu masovnih okupljanja koja broje više desetina hiljada ljudi, već kao „visokousmereni akustički sistem čija je efikasnost ograničena na relativno uske prostore i manje grupe“

U izveštaju se navodi da „upotreba takvog sistema protiv mase veće od 100.000 ljudi nije samo operativno problematična, već i taktički neisplativa.“

Razlog zašto je to tako leži u nauci, odnosno u zakonima fizike koji govore o načinu širenja zvuka. Za razliku od popularne predstave koju su priredili blokaderi u javnosti Srbije, kako zvučni top „pokriva sve ispred sebe“, „LRAD emituje relativno uzak zvučni snop, najčešće širine od 15 do 30 stepeni. To praktično znači da se njegov efekat koncentriše na veoma ograničen prostor. U uslovima masovnog skupa koji zauzima čitave ulice i trgove, takav snop može da zahvati samo mali procenat okupljenih, dok ogromna većina ostaje van zone direktnog dejstva. Pored geometrijskog ograničenja, analiza ukazuje i na fenomen koji se u stručnoj literaturi opisuje kao „akustički štit“.

LRAD NIJE NEVIDLJIVO ORUŽJE

Zvučni talas je mehanički talas. On svoju energiju prenosi kroz vazduh, ali se istovremeno deo te energije apsorbuje prilikom sudara sa preprekama. U uslovima gusto zbijene mase, prvi redovi ljudi postaju svojevrsni apsorberi zvučne energije. Upravo zato značajan deo energije gubi se već na samom početku, dok intenzitet talasa naglo opada prema dubini mase. To dovodi do još jednog problema.

Ukoliko bi prvi redovi zaista osetili najjače dejstvo i pokušali da se povuku, iza njih bi se i dalje nalazile desetine hiljada ljudi koje nastavljaju da se kreću napred ili jednostavno nemaju prostor za povlačenje. Takva situacija ne bi predstavljala uspešnu kontrolu mase, već bi mogla da proizvede efekat kontra-stampeda, odnosno opasnog gnječenja ljudi u prvim redovima.“

Upravo zbog toga autori izveštaja ocenjuju da bi upotreba LRAD-a u tako gustoj masi predstavljala taktički neuspeh, a ne sredstvo kontrole. Ništa manje značajan nije ni uticaj same mase na akustične uslove:

„Desetine hiljada ljudi koji razgovaraju, skandiraju ili se kreću proizvode visok nivo pozadinske buke. Ta prirodna akustična sredina dodatno umanjuje efikasnost usmerenog zvučnog signala. Drugim rečima, što je masa brojnija, to je teže postići jasan i ravnomerno raspoređen akustički efekat na velikoj površini.“

U analizi se posebno naglašava i jedan logistički aspekt koji se u javnim raspravama gotovo nikada nije pominjao.

„Sistem LRAD nije nevidljivo oružje, on mora biti postavljen na određenu poziciju, usmeren ka cilju i njime mora upravljati obučeno lice. To znači da operateri i vozilo na kome je sistem montiran postaju statična tačka na terenu. U uslovima velikog skupa, ta pozicija relativno lako može biti uočena, zaobiđena ili izložena pritisku mase. Upravo zbog toga se u izveštaju zaključuje da ovakvi sistemi imaju mnogo veću primenu u uskim prolazima, lukama, kontrolnim punktovima ili prilikom obezbeđenja manjih objekata nego na urbanim prostorima ispunjenim desetinama hiljada ljudi.“

SUNOVRAT TEORIJE O SIGURNOM UTOČIŠTU

Posebnu pažnju autori posvećuju i tvrdnjama koje su se nakon protesta pojavile u vezi sa takozvanim „Ćacilendom“.

Na društvenim mrežama i pojedinim medijima plasirana je teza da su se upravo u tom delu Pionirskog parka nalazile osobe koje su, zahvaljujući specijalnoj opremi, bile zaštićene od dejstva zvučnog topa.

Međutim, vojno-tehnička analiza ukazuje na više fizičkih i geografskih razloga zbog kojih je takva tvrdnja sporna.

Pre svega, kamp se nalazio u prostoru okruženom gustim drvećem i visokim objektima. Vegetacija, naročito krošnje drveća, deluje kao prirodni rasipač i apsorber visokofrekventnih zvučnih talasa. Istovremeno, okolne zgrade, betonske prepreke i sam raspored terena stvaraju takozvane akustične senke, odnosno zone u kojima intenzitet zvuka značajno opada.

Ali najvažniji argument odnosi se na sam smer delovanja.

Ukoliko bi LRAD bio postavljen tako da deluje prema masi demonstranata u ulici Kralja Milana, prostor Pionirskog parka nalazio bi se van glavne ose zvučnog snopa ili čak iza njega. Upravo zato se u analizi zaključuje da bi to, sa akustičkog stanovišta, bila jedna od najbezbednijih zona u odnosu na primarni talas.

Iz tog razloga autori izveštaja postavljaju još jedno pitanje koje do sada nije dobilo odgovor:

„Ako je neko tvrdio da su se ljudi u „Ćacilendu“ štitili od dejstva zvučnog topa, kako je to bilo moguće ako se, prema geometriji delovanja samog sistema, nisu ni nalazili u primarnoj zoni njegovog akustičkog snopa?“

Da je tog dana zaista došlo do upotrebe zvučnog topa u režimu koji mu se pripisuje u javnosti, politička rasprava ne bi bila glavna tema. Glavna tema bili bi stotine povređenih ljudi, ogroman broj medicinskih izveštaja i neosporni tehnički tragovi koje takva upotreba neizbežno ostavlja. Sa druge strane jedini dokaz koji je javnosti ponuđen jeste opšta histerija i agresivna kampanja. Osim toga, niz pitanja koja proizilaze, ne iz potrebe da se odbrani režim, nego iz zdravog razuma – kome je bila potrebna takva tvrdnja?

Unutar zemlje došlo bi do dodatne radikalizacije protesta, gubitka podrške neutralnih birača i možda čak i ozbiljnijih unutrašnjih nereda. Istovremeno, međunarodna reakcija na eventualnu upotrebu sredstva koje može da izazove trajno oštećenje sluha kod civila bila bi gotovo izvesna. Takve reakcije, ili kako su očekivali blokaderi – „masnog odgovora iz Brisela“, ipak nije bilo.