Kolumna Dragutina Matanovića: Zločini bez kazne nad srpskim narodom u Podrinju

Kolumna Dragutina Matanovića o zločinu nad Srbima u Podrinju.

O srpskim žrtvama u građanskom ratu devedesetih godina 20. veka nema emisije na bošnjačkim televizijama. Nema tekstova u bošnjačkim medijima. Nema komemorativnih skupova i NVO performansa. Nema ničega. Samo tišina i mrak.

Tokom 1992. i 1993. godine muslimanske snage, pod komandom Nasera Orića, izvršile su brojne napade na srpska sela u okolini Srebrenice i Bratunca. U napadu na Zalazje na Petrovdan 1992. ubijeno je 69 srpskih civila i vojnika. U Bjelovcu i Sikiriću 14. decembra 1992. više od 60 osoba, uključujući žene i decu. Prema podacima istraživačkih centara i udruženja žrtava, u napadima na srpska sela u srednjem Podrinju ubijeno je najmanje 3267 ljudi. Hiljade porodica su izbegle, a njihova imovina je uništena i opljačkana.

Najkrvaviji je bio napad na selo Kravice kraj Bratunca 7. januara 1993, dok su se porodice pripremale da obeleže Božić. Umesto mira i radosti dočekali su strah, vatru i smrt. U ranim jutarnjim časovima snage tzv. Armije BiH iz Srebrenice upale su u Kravicu, Ježesticu i Šiljkoviće. Ubili su 49 ljudi, među kojima su bili civili, starci, žene i četvorogodišnji Vladimir Gajić. Najstarija žrtva bila je Mara Božić (89). Ostala je pustoš.

Svedočenja preživelih i nalazi nakon povratka srpskih snaga u selo opisivali su veliko stradanje. Mnoge žrtve ubijene su hladnim oružjem, tupim predmetima ili iz neposredne blizine. Na telima su zabeleženi tragovi mučenja, odsecanja udova i glave. Jedan od najbrutalnijih primera zverstva muslimanskih vojnika je slučaj braće Radomira i Miladina Nikolića, koji su ubijeni ispred svoje kuće, a njihova tela unakažena i delimično raskomadana.

Anđelku Mlađenoviću su odsekli glavu, a zatim, prema svedočenjima, odneli u Srebrenicu kao „trofej“. U nekim kućama stradalo je više generacija istovremeno. Nakon Božića 1993. na širem području Kravice čak 101 dete je ostalo bez jednog ili oba roditelja.

Stotine meštana koji su preživeli prvi nalet zločinaca, jedini spas su videli u begu kroz duboki sneg prema Bratuncu i Drini. Prema Srbiji. Svedoci preživelih kažu: „Decu smo nosili na rukama. Ko god je zaostao ili bio star da hoda, ostao je tamo i ubijen je.“

Za porodice stradalih, Kravica nije samo ratni događaj u istorijskim knjigama. Ona je ime oca koji se nije vratio, majke koja je čekala uzalud, deteta koje nije stiglo da odraste.

Stalno nam se govori kako sve žrtve zaslužuju pravdu i kako nijedan zločin ne sme ostati nekažnjen, ali izgleda da to ne važi jedino za srpske žrtve. Gospodar života i smrti u regionu Srebrenice u to vreme, komandant ozloglašene 28. divizije tzv. Armije BiH Naser Orić izbegao je svaku odgovornost. Prvostepenom presudom Haškog tribunala 2006. proglašen je krivim i osuđen na samo dve godine zatvora. Ali dve godine kasnije ga je žalbeno veće oslobodilo krivice iako je konstatovalo „teške zločine“ nad Srbima. Isti je rezultat bio i procesa pred sudom BiH koji ga je 2018. oslobodio svake krivice.

Ne smemo zaboraviti ni kako je tokom 1994. i 1995. Naser Orić pozivao strane reportere u svoj stan da bi im pokazivao odsečene glave Srba, njihove kuće u plamenu, gomile leševa. O tome je pisala Dajana Džonston 2003. u svojoj knjizi „Suludi krstaši: Jugoslavija, NATO i obmane Zapada“.

Oslobađajuće presude za Kravicu za porodice žrtava i za javnost u Republici Srpskoj i u Srbiji ostaju simbol „zločina bez kazne“ i selektivne pravde. Međunarodna zajednica je jasno pokazala šta znači politika dvostrukih aršina. Tuđe žrtve ceo svet priznaje, dok srpske ignorišu ili umanjuju, jer „srpske suze nemaju roditelja“.

Srbi ne smeju da zaborave brutalne metode i ritualna odsecanja glave zarobljenim srpskim vojnicima i civilima, pre svega oko Vozuće i na Ozrenu, ono što su počinili strani islamski dobrovoljci i mudžahedini. Pristigli uglavnom iz Iraka, Saudijske Arabije i Jemena.

Zato su tako opasne poruke Denisa Bećirovića, predsedavajućeg Predsedništvu BiH, i drugih bošnjačkih političkih jastrebova, da je „genocid“ u Srebrenici bio završni čin planskog etničkog čišćenja. Nedvosmisleno – to je demonizacija srpskog naroda, ali i širenje ratnohuškačke retorike.

Predsednik Vučić je često isticao da je Srbija decenijama ćutala o sopstvenim žrtvama radi „mira u kući“ ili dobrosusedskih odnosa. Ali sada govorimo otvoreno o srpskim stradanjima u mestima poput Podrinja, Bratunca, Kravice, u logorima u Sarajevu – kao što je Silos, i drugim delovima BiH.

Kultura sećanja je izuzetno važna i zbog srpskih žrtava i njihovog postavljanja u temelj odbrane Republike Srpske. U temelj odbrane slobode Srba i njihovih političkih, verskih i kulturnih prava i u Republici Srpskoj i u Bosni i Hercegovini.

Srbi i Bošnjaci treba da imaju zajedničke interese, da žive jedni uz druge i jedni sa drugima. Srpski i bošnjački narod su bliski i sudbina nas je spojila na ovim prostorima. Vezuju nas mnogi zajednički običaji.

Srbi i Bošnjaci moraju da žive u miru i stabilnosti. Nasuprot težnjama nekih zapadnih centara moći, koji zbog sopstvenih interesa ne dozvoljavaju stabilnost i mir na Balkanu.

P.S. Aleksandar Vučić: „Moja ruka uvek će biti pružena ka Bošnjacima, mi to smatramo državnim i nacionalnim interesom Srbije.“