PORAZ EVROPE, BOGATE, STARE I SEBIČNE BIĆE BOLAN - KINA JE NOVI SVETSKI LIDER KOJI ĆE SVOJU DOMINACIJU TEK POKAZATI! Akademik Dimić: EU je iskazala svoju nemoć – i moralnu i političku i organizacionu i svoje će zablude skupo platiti!

Akademik Ljubodrag Dimić, šef Katedre za istoriju Jugoslavije Filozofskog fakulteta u Beogradu i rukovodilac Odbora za istoriju XX veka SANU, izneo je za rts.rs svoja razmišljanja o novonastaloj situaciji sa koronavirusom koja pojedinca i čovečanstvo stavlja na velika iskušenja

 

Kako provodite dane u izolaciji?

– 'Gubim vreme' pred televizorom, nervozno menjajući kanale u potrazi za nekom informacijom koju još nisam čuo po deseti put. Čitam i tako posredno makar na tren gubim vezu sa prostorom, vremenom, okruženjem u kome živimo – tako veoma uspešno 'kršim' izolaciju koja nam je, radi nas samih, nametnuta. 'Završavam' nevoljno neke tekstove u nadi da ću odužiti davno data obećanja i okončati preuzete 'sitne poslove' koji su mi već pojeli četvrtinu godine. Olovka mi baš i nije laka ovih dana.

Razmišljam o prošlosti i budućnosti. Sećam se bombardovanja, ali su iz tih nužno subjektivnih sećanja 'obrisani' svi oni delovi koji su bili zastrašujući.

Pomalo sam zabrinut za ostarele rođake, porodicu, ali i za samog sebe. Odem s vremena na vreme u radnju sa spremnim odgovorom da mi je tek 64,99 godina i da ne potpadam pod zabrane koje je propisala Vlada.

Preispitujem sebe i svoje životno iskustvo. Vrti mi se po glavi naslov onog starog filma koji glasi Živeće ovaj narod...

Šta je u Vašim mislima ovih dana?

Savremeniku se čini da posle događaja čiji smo svedoci (ili eksperimenta u kome nevoljno učestvujemo) svet više neće biti isti. Naravno, ni poredak u kome smo živeli poslednjih četvrt veka. Evropska unija je iskazala svoju nemoć – i moralnu i političku i organizacionu i svoje će zablude skupo platiti. Poraz Evrope, bogate, stare, sebične, nedisciplinovane, biće bolan.

Narodna Republika Kina se u datim okolnostima ponaša kao svetski lider dorastao izazovima vremena i svoju će dominaciju tek biti u prilici da demonstrira u mesecima koji dolaze.

Velika Britanija i SAD će imati priliku da provere sebe i svoje potencijale, kao i da pokažu čovečanstvu da li svemoćna propaganda, koja im je omogućila da 'uspešno' dobijaju ratove na tuđoj teritoriji, može da ih zaštiti od pandemije kao svojevrsnog rata na sopstvenoj teritoriji i mogućih socijalnih udara, a možda i nemira kao neminovnih pratilaca ratova koji nose velike gubitke i zahtevaju solidarnost bogatih i često sebičnih delova društva, koji decenijama 'idu' za profitom, sa onima koji žive neki drugi život.

U Hladnom ratu intervencionizam je odneo pobedu nad internacionalizmom. U ratu protiv terora, koji je nakon toga usledio, propaganda je gušila istinu, pa ma kakva ona bila, i kritičnost koja je nužna svakom društvu. Kriza koju je izazvao virus svojevrsno je upozorenje koje čovečanstvu upućuje priroda.

Na njega će valjan odgovor imati samo dobro organizovane državne zajednice, društva koja znaju šta je socijalna i svaka druga solidarnost, društva koja su spremna da uče i ulažu u znanje, menjaju se i istovremeno iskazuju potrebnu samodisciplinu.

Samo takva društva imaju budućnost, tj. šansu da sa što manje gubitaka odgovore izazovima ovakvog tipa.

Može li iz ove situacije nastati nešto dobro za čovečanstvo?

Čovečanstvo će se sigurno promeniti. Promena je neminovnost, podjednako kao i stalnost koju svakodnevno menja. Promena i stalnost su deo istorijskog procesa. Pitanje je samo da li je svaka promena dobra i u kom pravcu ona ide.

Ukoliko iz ovog procesa, koji ima globalne razmere i mnoštvu pojedinačnih događaja i pojava određuje smisao, ništa ne naučimo, postojeća situacija neće čovečanstvu doneti ništa dobro.

Mislim da sebičnosti sa kojom se suočavamo, odsustvu smisla za organizovani rad, nedisciplini, ponašanju koje je posledica bahatosti i primitivizma, političkim i ekonomskim kalkulacijama o tome ko će iz ove nesreće izaći jači i bogatiji, ne treba dati priliku da trijumfuje.

Čemu nas istorija uči, kada je reč o sličnim situacijama u prošlosti?

Veliku cenu Srbija i Srbi su platili 1915/1916. godine. Tada je u epidemiji pegavog tifusa, koju su doneli zarobljenici iz Austrougarske, izgubljeno oko 400.000 života vojnika i civila.

Razmerama katastrofe doprinele su i odluke vojnih vlasti da deo vojnih jedinica pusti na odsustvo, slaba zdravstvena kultura i neprosvećenost stanovništva, opšti ratni uslovi i oskudica u lekovima i zdravstvenom osoblju.

Taj nevidljivi neprijatelj uticao je na konačni ishod ratne 1915. godine. Na epidemiju tifusa nadovezala se velika glad (1916/1917), koja je, takođe, imala razmere epidemije i odnela mnoštvo ljudskih života. Država u ratu reagovala je kako je mogla.

Nekoliko decenija kasnije, 1972. godine Jugoslavija se suočila sa epidemijom velikih boginja i na taj izazov, kao organizovana država, izuzetno efikasno odgovorila.

U kratkom roku je vakcinisano celokupno stanovništvo zemlje, iskazana je potrebna solidarnost i disciplina, čuo se glas eksperata kome se i vođstvo jugoslovenske države podredilo.

Lekari su i tada, kao i 1915. godine, bili heroji (prof. Kostić, prof. Šuvaković i dr.). Dve teške situacije, dva ishoda, jedan poraz i jedna veličanstvena pobeda koja je pripisana jugoslovenskom socijalizmu, dva različita iskustva, mogućnost da se iz istorije uči kako se greške ne bi ponavljale.

Šta je u Vašem profesionalnom radu trenutno aktuelno, neki novi rukopis možda?

Nekoliko tema ima prioritet - „Odnos Jugoslavije i Evrope u godinama posle Drugog svetskog rata", „Josip Broz Tito - na vlasti", „Istorija jugoslovenskog socijalizma", „Srpski XX vek", „Raspad i razbijanje jugoslovenske države"...

Teme su asocijativne, a istoričar uvek razapet između vremena koje istražuje i vremena iz koga istražuje prošlost.

Ko će ih napisati?

Nisam siguran da ima valjan odgovor na ovo pitanje. Ipak, istoriografija je uvek vrenje svesti više generacija, koje istražuju prošlost i o njoj pišu u jednoj kulturi. Neko će trošiti svoj život u nadi da će ono istraženo biti valjan putokaz kuda i kako dalje.