POTPUKOVNIK DRAGUTIN DIMČEVSKI (71), ZAMENIK KOMANDANTA 53. GRANIČNOG BATALJONA: Košare se i danas brane!

Do 2012. nije smelo da se priča o jednoj od najvećih i najstrašnijih bitaka u našoj istoriji. Tadašnjoj vlasti je NATO očigledno bio bitniji od Košara i 108 ubijenih heroja, kaže Dimčevski

I posle 23 godine, sećanja na bitku na Košarama ne blede. U mislima i srcu još sam tamo.

Na Košarama je ostao deo moje duše i tamo će biti zauvek. Voleo bih jednom da ponovo odem tamo. Ljudima koji to nisu doživeli ove moje reči su možda čudne, ali nemoguće je zaboraviti s kojom su hrabrošću, neustrašivošću i bez trunke straha mladi momci od 19 godina stajali na oltaru otadžbine.

Oni su svi bez problema bili spremni da daju život samo da neprijateljska noga ne kroči u Srbiju. Zato sećanje na bitku na Košarama moramo da čuvamo i branimo kako nikad ne bi pala u zaborav.

Foto: Informer

Ovako za Informer priča potpukovnik Dragutin Dimčevski (71), penzionisani zamenik komandanta 53. graničnog bataljona, koji je u bici na Košarama pružio najveći otpor višestruko nadmoćnijem okupatoru.

Porodice heroja sa Košara zahvalne

Kako kaže, period od 2000. do 2012. godine bio je veoma težak i bolan za sve učesnike rata na Kosovu, a posebno za porodice nastradalih, jer o jednoj od najvećih i najstrašnijih bitaka u našoj istoriji nisu smeli da kažu ni reč u javnosti.

- Sada su, međutim, svi srećni i ponosni jer naši div-heroji sa Košara dobijaju spomenike, ulice i trgove, a o njima uče i deca u udžbenicima istorije - priča Dimčevski.

Foto: Informer

Njegovi vojnici su praktično za godinu dana prešli put od dece do heroja.

- Svi ti mladići su pažljivo selektovani i obučavani tokom 1998. godine, kada smo takođe imali brojne napade. Oni su 1999. bili potpuno spremni. Ne postoji dan da ne razmišljam o Košarama ili da me nešto ne podseti na te golobrade mladiće koji su dali život za sve nas, za našu otadžbinu. Njihova žrtva za Srbiju nikada ne sme biti zaboravljena, jer su oni tada definitivno ispisivali istoriju. Možda i teže od same bitke na Košarama bile su mi sve one godine nakon toga kada o toj temi nismo smeli da progovorimo ni reč. Zvao sam medije, pričao, molio da se oda bilo kakva počast tim herojima, ali svi su bili nemi. Tadašnjoj vlasti je NATO očigledno bio bitniji od Košara i 108 junaka koji su dali živote za ovu zemlju, a to je mnogo teško palo svima nama koji smo preživeli. Najteže je bilo porodicama žrtava. I baš zato prosto ne mogu da opišem sreću i ponos koji danas osećamo svi mi, kao i zahvalnost predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, koji se maksimalno angažovao da se Košare nikada ne zaborave - priča Dimovski.

Najteži dan bitke

Potpukovnik se osvrnuo na činjenicu da nas je agresor napadao najčešće na naše najveće verske praznike.

Foto: Informer

- Svakako najteži dan mi je bio 11. april 1999. godine, bio je Vaskrs. Tada smo na moje oči izgubili četiri vojnika, i to na prevaru i podvalu šiptarskih terorista. Oni su stalno pribegavali nekim prevarama, a kao po pravilu, najjači napadi su bili na naše najveće verske praznike. Na Vaskrs su se obukli u naše uniforme i zato nismo pucali na njih, a onda, čim su se približili, osuli su paljbu. Odmah sam uskočio u neki potok i odatle sam video kako naši vojnici ustaju i kažu im 'ne pucajte', jer su do kraja verovali da su naši. Prepoznao sam prevaru i vikao sam 'lezi dole', ali je bilo kasno i već su ih pokosili rafalima. Sećam se i kako se tada naš pas Lister, kome je poginuo vojnik-vodič, zatrčao na neprijatelja. Samo se čuo rafal i video sam kako meci životinju bacaju kroz vazduh, potom cviljenje i na kraju mrtva tišina. Tog dana je 130 naših mladih vojnika zaustavilo gotovo 1.500 agresorskih vojnika, što je nezabeleženo u modernoj vojnoj istoriji - ponosno priča potpukovnik Dimčevski očiju punih suza.