Godišnjica brutalnog ubistva malog Slobodana! Otišao je po Lesi jer je verovao komšijama

"Prepoznao sam u jami svoje dete, sina Slobodana. Patolog mi je rekao da ima udarac u glavu. Uvo mu je bilo odsečeno, ispaljen metak u glavu, obe ruke su mu bile odsečene do lakata, odsečeni prsti na nogama…"

Teško da je, od kako je Drina protekla među brdima i od kako je one zemlje pored velike reke, počinjen veći greh i da je nevinija duša pala pod nož soju neljudskom.

- Nije to ljudsko biće uradilo. Zver je iskasapila našeg Slobodana - još davno mi je u Kamenici kraj Drine rekao Zoran Milošević, kum Stojanovića.

U kućama, u Kamenici, Donjoj i Gornjoj, odakle su Stojanovići, gde je rođen mali Slobodan i gde je proživeo svojih 12 godina, još čuvaju stare listove novina. Na jednom je strašna ispovest oca Ilije, o danu kada je u jami, negde u brdima iznad sela našao sina.

- Prepoznao sam u jami svoje dete, sina Slobodana. Patolog mi je rekao da ima udarac u glavu. Uvo mu je bilo odsečeno, ispaljen metak u glavu, obe ruke su mu bile odsečene do lakata, odsečeni prsti na nogama… Dete sam sahranio u Crkvini, više Drnjače, zna mu se grob...

Foto: printscreen

Slobodanovo telo je nađeno je 13. juna 1993. u masovnoj grobnici na brdu Ždrijebci. Obducent dr Zoran Stanković, patolog, u izveštaju konstatovao je da je dečak umotan u plavi radnički mantil i naveo brojne i smrtonosne povrede na lobanji i telu nanesene tokom života i posle smrti. Dečaku je za života bilo odsečeno desno uvo, takođe su mu oštrim predmetom nanete posekotine u predelu stomaka. Zaključak je da je dečak bio podvrgnut teškoj torturi i da je umro u teškim mukama. U slepoočnicu mu je, iz neposredne blizine, ispaljen metak.

- Brat je bio na stolu, a pored njega se nalazio plavi mantil. Lobanja je bila odvojena od tijela i na njoj se nalazila rupa. Telo je bilo u fazi raspadanja, ali vidno rasečeno i unakaženo - ispričala je jednom Slobodanova sestra.

Slobodanova majka Desanka i otac Ilija davno su svojim mučenim dušama našli smiraja na groblju na Crkvini iznad Drinjače. Počivaju oboje kraj svog Slobodana.

- Precrkli crni otac i crna majka za sinom - davno mi je ispričala komšinica Stojanovića, Rajka Savić, imala je tada 78 godina, kad me je uputila stazom ka groblju na Crkvini da nađem grob malog Slobodana i grobove Desanke i Ilije.

Tih dana u selo Kamenica, u Drinjaču, u kuće kraj reke, samo što je bila stigla vest da je u Švajcarskoj uhapšena Elfeta Veseli, zver od žene, za koju je čitav Zvornik i sva sela okolo, sve živo i mrtvo znalo da je 1992. godine, krajem jula ili početkom avgusta mučila i ubila dečačića od 12 godina. Uznemirio se ponovo bio narod oko Drine krajem te 2016. godine na sam pomen imena zla, imena sotone u ljudskom obliku.

U podne, nad malim grobom pod krstom i spomenikom na kome je bila slika dečaka velikih, crnih, lepih očiju, grobnu tišinu prekidao je samo orao kliktaš.

Malo dalje, u selu, kumovi Stojanovića koji su malog Slobodana držali na rukama kad su ga krštavali, Zoran Milošević i kuma Milena, ispričali su mi tešku priču iz leta 1992. godine kad su Stojanovići proterani iz svojih kuća, ustvari, kad su četvoro Stojanovića, Ilijina porodica i tri mrtva srpska borca komšije muslimani razmenili za šest živih boraca Armije BiH. Ilijini su tada stigli kod kumova, smestili se posle u kuću u blizini.

- Mali Slobo igrao se tog dana sa dečakom od preko reke... Pred veče, majka ga dovela u kuću, ubrzo, pojavio se i taj dečak, da zove Slobodana da se igraju... Majka u kuću, Slobodana nema... Nije ga od tada više ni videla - prisećala se kobnog dana, Slobodanovog odlaska, Zoranova supruga, kuma dečačića Milena.

Na grobu u Drinjači, kao datum smrti dečaka upisan je 27. jul 1992. godine.

- Otišao je kući da dovede kerića Lesija, štene koje je ostalo kod njihove kuće iz koje su morali da izbegnu… Slobodan je bio jako vezan za kuću, prethodnih dana, otac Ilija vodio ga je na brdo iznad naših kuća da preko rovova gledaju njihov ostavljeni dom… Tog dana, kad je otišao, Slobodan je prošao barikade i našu i muslimansku, i oni tamo znaju šta je dalje bilo - pričali su tog dana u Kamenici.

- Ako je ko kriv, krivi su odrasli, ali ubiti dete... Sva deca su anđeli... Slobodan je otišao kući zato što je verovao komšijama, pa, do juče su zajedno živeli - rekao mi je još tog dana kum Zoran.

Pamte u selu i dan danas, majku Slobodanovu, mučenicu, te noći i narednih dana, pazili su je i čuvali da ne krene za sinom, kukala je iz glasa: "pustite i mene da idem, pa nek rade od mene šta hoće". Otac Ilija danima izlazio na brdo, zvao komšije muslimane.

Kukao, kumio, molio da mu vrate dete...

- Desa je svaki dan ovuda prolazila, išla na grob sinu… Uđe u kuću, ćuti i plače, a šta da priča... Viđala sam i Iliju, crnog ko ugarak. Precrkoše za detetom - pričala mi je te 2016. godine komšinka Rajka Savić.

U avgustu 2017. počelo je suđenje Elfeti Veseli i njenom pretpostavljenom Sakibu Haliloviću. U optužnici je navedeno da je dečak srpske nacionalnosti ubijen u drugoj polovini jula ili prvoj polovini avgusta 1992. godine u naselju Bajrići-Novo Selo, na području Kamenice u opštini Zvornik. Tokom suđenja, svedok pod šifrom "S1" koji je u to vreme kao pripadnik tzv. Armije BiH bio očevidac ubistva izjavio je:

- Elfeta je stajala sa dečakove leve strane. Držala ga je za kosu. Izvadila je nož sa crnim koricama. Podigla mu je glavu i povukla nož ispod vrata. Dete je počelo da krklja… Kad ju je neko od prisutnih vojnika pitao 'šta to radi', ona je izvadila pištolj, duga devetka, prislonila mu na glavu i pucala, jednom ili dva puta, ne znam. Nakon toga mu je telo zamotano u plavi mantilić. Okrenuo sam glavu, nisam više mogao to da gledam...

Pred sudom tada se pojavilo više svedoka. Mnogi od njih negirali su ranije date iskaze, pred sudom iznenada su zaboravili mnoge detalje, menjali iskaze u korist optužene.

Svedok Tužilaštva BiH Vitomir Tomić pred sudom je ispričao da mu je više muslimanskih zarobljenika potvrdilo da je dečaka mučila i ubila Elfeta Veseli.

- Prvi civil mi je rekao da je Elfeta Veseli masakrirala dijete, da ga je mučila, tjerala ga da iskopa grob, da ga je ubila i zakopala. Drugi je rekao da je to učinila žena, ali da joj ne zna ime. Nisam mogao da vjerujem da je tako nešto mogla učiniti žena, koja je imala neobično ime, zbog majčinskog instinkta. Nakon istih saznanja i od drugih zarobljenika, shvatio sam da je to ona stvarno i učinila - izjavio je tada Tomić.

Prvostepeno, Elfeta je pred sudom u Sarajevu osuđena na deset godina zatvora, Sakib Halilović, kao pretpostavljeni sotone u obliku žene oslobođen je optužbe za smrt dečaka. Drugostepenom presudom izrečenom decembra 2019. Apelaciono veće suda BiH "pooštrilo" je kaznu na trinaest godina.

Tokom suđenja čulo se da se Elfeta Veseli, zvana Kosovka, rođena 1960. godine u Uroševcu, sa porodicom doselila u Donju Kamenicu, tu je živela sa ocem Rahmanom, šumarom, u komšiluku Stojanovića, morala je poznavati dečaka... Po podacima Centra za istraživanje ratnih zločina, po izbijanju rata pridružila se jedinici Nasera Orića, učestvovala u diverzantskim akcijama muslimanskih snaga u Podrinju... Posle rata pobegla je u Švajcarsku, sklonila se kod brata, tu je punih 20 godina izbegavala pravdu.

Posle prve presude, na deset godina zatora, patolog dr Zoran Stanković potvrdio je da je "mali Slobodan umro u teškim mukama".

- Mučen je i sečen, podvrgnut jezivoj torturi, surovom nasilju. Zverski je ubijen. Kazna od 10 godina za počinioca po svim standardima i uzusima mala je - rekao je tada Stanković.

Ostalo je zabeleženo i da je NVO iz Beograda, Jukom, Komitet pravnika za ljudska prava, podneo krivičnu prijavu protiv sada pokojnog Željka Vukovića, novinara "Večernjih novosti" koji je još 2005. godine objavio ime Elfete Veseli, kao ubice dečaka.

U prijavi je navedeno da je Vuković u pomenutom tekstu promovisao "govor mržnje", koji je baziran na etničkim predrasudama. Komitet koji je tada vodila Biljana Kovačević Vučo, Vukoviću je kao greh uzimao to što je obelodanio da je Slobodanov svirepi dželat Albanka Veseli. Optužili su ga za "stereotip o zverskom ponašanju Albanaca" i za manipulaciju emocijama čitalaca.

Foto: printscreen

Vuković je tada odgovorio da je dečak ubijen samo zato što mu je ime Slobodan Stojanović, a iz istog razloga su prema njegovom stradanju ravnodušni upravo oni kojima je pripalo da po sudnicama, seminarima, tribinama i medijima dele pravdu za zločine počinjene u ratnoj ostavinskoj raspravi bivših Jugoslovena.

Spomenik Slobodanu Stojanoviću postavljen je 28. septembra 2017. godine u porti crkve Svetog arhiđakona i prvomučenika Stefana na Mlađevcu kod Zvornika. Spomenikom dominira Raspeće Hristovo kao simbol stradanja i muka kroz koja su prošla sva postradala deca. Glavni inicijator postavljanja ovog spomenika je Slobodan J. Tijanić, protojerej u Friderišhafenu, Nemačka. U podnožju spomenika stoji natpis: "Dečaku velikomučeniku Slobodanu Stojanoviću (18.10.1980 -27.07.1992+) i svoj postradaloj pravoslavnoj deci Podrinja" na zadnjoj strani spomenika piše: "Pokolenja dela sude...".

Foto: printscreen

Elfeta Veseli će na slobodu za pet godina, a možda i brže, ako u zatvoru bude "primereno vladala". U kaznu od 13 godina zatvora uračunato joj je, kako zakon nalaže, i vreme koje je provela u pritvoru u BiH kao i vreme u ekstradicionom pritvoru u Švajcarskoj. Na izricanju prvostepene presude, zlo u obliku čoveka zatražila je novo suđenje, rekla da se nada da će "Apelaciono veće ispraviti fatalnu grešku", dodala kako se takođe nada da je sud "shvatio težinu muka koje ona proživljava".

O mukama malog Slobodana koje je prtrpeo pod njenom rukom, koliko se zna, sotona u obliku čoveka nije ništa rekla.