Ove Andrijine reči kidaju dušu: Čovek prvo krivi sebe! Pucala mi je glava sigurno 7, možda i 8 puta...

Adrija Delibašić preminuo je u sredu u 44. godini, dve godine nakon što je zasnao da je teško bolestan, da ima tumor mozga.

Izgubio je Andrija Delibašić bitku sa najtežom bolesti. Napadaču koji je ponikao u Sutjesci, iz koje je kao 14-godišnjak prešao u redove Partizana dijagnostikovan je tumor mozga u martu 2023. godine, dok je bio trener Mornara. Andrija Delibašić je odmah nakon otkrivanja bolesti operisan, a posle šest meseci otvoreno je pričao o bolesti, kako je prevazilazio prepreke i koliko mu je značila podrška koju je dobijao od prijatelja, porodice.

Nikakve simptome nije imao samo je odjendom osetio konfuziju.  Mali umor se iz dana u dan povećavao, krenuli su atipični bolovi u glavi, a na nagovor supruge je otišao Urgentni centar u Podgorici.  

- Čovek uvek najpre krivi sebe. Ideš unazad i pitaš se šta si radio loše, da li se hranio nezdravo, jesi li konzumirao alkohol, pušio cigarete, zapostavio sportski način života... Ljudi iz branše, neurohirurzi i ostali lekari savetovali su me da to ne radim, niti da čitam šta piše po internetu, kao i da je najizvesnije u pitanju trauma iz sporta. Skoro dve decenije sam igrao fudbal, zamislite samo koliko je udaraca glavom ili u glavu bilo. Pucala mi je glava sigurno sedam, možda i osam puta. Moguće da se tako stvorila trauma - rekao je pre nekoliko godina Andrija. 

Foto: Starsportphoto

 

Na opšte zaprepašćenje većine, on nije imao reakciju.

- A moja prva reakcija – ništa! Ni sad ne mogu da razaznam da li sam u trenutku kad mi je saopštena vest bio pod uticajem lekova, da li je tumor već narastao do mere da je malo štetio pojedinim funkcijama, da li sam se stvarno osećao dobro. Lekari su mi dali terapiju za smanjenje otoka, jer je bio veliki pored mesta gde je tumor. Čim je otok prestao da pritiska nervno korenje više nisam osećao bol, što mi je u tom trenutku bilo najvažnije. Uspeli smo da dođemo do lekara koji je konstatovao da je mesto gde se razvio tumor dostupno. Bilo je važno da nije ušao u koru mozga, onda bi nastao veći problem. Pričao sam sa sigurno 15 do 20 neurohirurga i niko nije mogao da konstatuje uzrok nastajanja tumora.

Operativni zahvat je obavio spec. dr med. Vojislav Bogosavljević u Kliničkom centru Beograd. 

- Čovek mi je doslovce spasao život. Posebna zahvalnost njemu, ali i saradnicima, lekarima, sestrama i osoblju na odeljenju neurohirurgije. Bili su divni prema meni sve vreme. Na odeljenju sam bio najmlađi. Na žalost. Ili, možda, na sreću. Sve vreme svestan o čemu je reč, ali strah nisam osetio, znajući da nisam u stanju ništa da promenim. Sport me je tome naučio, da se koncentrišem samo na detalje koji su u mojoj moći. Zato su me samo interesovali sledeći koraci.

Foto: Starsportphoto

 

Podršku je imao sa svih strana, ali iz ugla oca on je imao neke druge želje.

- Stalo mi je da decu od 14 i 17 godina zaštitim medijskih natpisa, pitanja i pretpostavki. Uz to, nisam hteo da me bilo ko sažaljeva bez obzira na bolest. Nikad nisam voleo da ja nekog tešim na taj način, zato nisam želeo ni mene, ali podrška koju sam osetio je za pamćenje. Najviše bih voleo kad bih mogao ponaosob, svakome ko me se ovih meseci setio, da priđem i stisnem ruku. Nisam do danas pustio suzu što se tiče tog slučaja. Niti ću to činiti ubuduće. Znam sportiste koji su prolazili jednako teške situacije, reagovali stavljajući ruke na glavu, kukali nad prokletom sudbinom. Neću tako. Nisam to ja. Niti ću biti do kraja moje borbe. Disciplinovan sam, promenio sam način razmišljanja, poglede na svet i zato proteklih šest meseci vrhunski živim.