PODIŽE GA STARAC ISAIJA, PRIJATELJ DUŠANA I LAZARA! Iako je u ruševinama, manastir Ubožac vekovima svedoči O ŽIVOJ VERI HRISTOVOJ/FOTO/

Ruševine srednjovekovnog manastira Ubožac, u selu Gornje Močare na oko četiri kilometra severoistočno od Kosovske Kamenice, svedoče o srpskoj sudbini i trajanju na ovim prostorima vekovima unazad.

Manastirska crkva je posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice. Prema sačuvanim zapisima, manastir je, najverovatnije, nastao u 14. veku. O tome čija je zadužbina, postoje dve legende.

Prema prvoj, sagradio ga je svetogorski monah Starac Isaija. Starac Isaija je bio prijatelj i savetnik cara Dušana, a kasnije i kneza Lazara.

Druga legenda o njegovom nastanku kaže da su u isto vreme manastire gradile dve sestre, jedna u ataru sela Gornje Korminjane, a druga u selu Gornje Močare.

Foto: S.T.

Kada je srpski vlastelin obišao sagrađene manastire, za Ubožac kraj Gornjeg Močara rekao je: "Što sagradiste svetinju gde nema vode? Zar iz bunara da se služite? Rđavo je to mesto". Po tom predanju ceo kraj dobio je naziv Rđavac.

Ko god da je bio zadužbinar, ostavio je u srpskom narodu u trajno nasleđe svetinju, svedoka njegovog vekovnog postojanja na Kosovu i Metohiji. Ruševine i posle toliko vekova i dalje svedoče živu veru Hristovu. Njegovu lepotu nisu umanjila razaranja, paljevine i zatiranje svega što je srpsko i pravoslavno u ovom kraju.

Van crkve, na otvorenom, iako nema krova, nadstrešnice ili bilo čega što bi je zaštitilo, hladno je i tiho. Mir, tišina i Božija blagodat, koji leče, dušu najviše. Na crkvi je najbolje očuvan zapadni deo, iza ulaznih vrata, kao i svodovi na prozorima. U zidovima su nikle ljubičice i trava.

Foto: S.T.

Na ostacima stubova je mahovina, a na vrhu zida sa istočne strane šipurak, koji na sebi još uvek ima crvene plodove. Iz poda rastu hrastove mladice i to na više mesta. Neko je na ekser kod ulaznih vrata okačio kofu, kojom se zahvata voda iz bunara u porti.

U jednom kutku crkve, sa muške strane, ušuškane su tri ikone. Tu su darovi, jabuka i cveće. Na zidinama crkve i građevina, koje su se nalazile oko nje, februarsko sunce izmamilo je malene guštere. Nenaviknti na ljude, brzo su se razbežali sa vrućeg kamena gde su se grejali.

Mlađan Cvetković je crkvenjak u Kosovskoj Kamenici. Poznaje sva srpska sela okolo, ali i svaku svetinju. Priča, kako se narod ovde najviše okuplja 8. maja, na Markovdan. Takođe, zna mnoge legende i priče koje se prenose s kolena na koleno, a koje govore o značaju ove svetinje za okolni narod i čudesima koja se dešavaju u njoj.

Foto: S.T.

- Prema priči starijih, sav kamen za crkvu, konake, trpezariju, kao i utvrđenja, vađen je i donošen iz reke, koja je udaljena odavde oko četiri kilometra. I danas, posle toliko vremena postoji kamena staza od reke do crkve, kroz šumu. Kamen je prenošen od ruke do ruke, tako godinama, dok sve nije završeno.

Od kamena koji je uz put ostajao, nastala je staza. Srbi iz obližnjih sela dolaze ovde svakog 8. maja na Markovdan, kada se služi Liturgija i bira se kum slave - priča Cvetković.

I posle toliko vekova, ovde je još uvek živo sećanje na stradanje pod Turcima, koji su bili nemilosrdni osvojivši ove krajeve sredinom 15. veka. Ubožac je bio napušten tokom velike seobe Srba, pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine.

Foto: S.T.

- Velika stradanja su bila ovde, priča se da su Srbi, nekom prilikom, vraćajući se ponovo u ove krajeve, nailazili na bunare koji su bili puni ljudskih kostiju. Nema crkve ili manastira u ovom kraju, koji nisu paljeni, rušeni. Nešto je posle obnavljano, a mnogi od njih dele sudbinu Ubožca, ostale su samo ruševine - dodaje Cvetković.

Manastirske kruške i danas rađaju

U periodu od 1963. do 1966. godine ovaj manastirski kompleks je donekle arheološki istražen, a 1990. godine je stavljen pod zaštitu Zavoda za zaštitu spomenika Republike Srbije, kao spomenik kulture od izuzetnog značaja. Za 30 godina nije se ništa uradilo na planu restauracije manastirskog
kompleksa. Danas nema ni traga od živopisa, ali je utvrđeno je da je crkva bila oslikana.

Tokom arheološkog iskopavanja na zidovima je bilo tragova fresaka. Portom dominira stari hrast, a uz ostatke kamenih zidova, koji opasuju manastir, nalazi se nekoliko stabala starih sorti krušaka. Malobrojni meštani Močara kažu da se ovakve sorte ne sreću često i svuda, jer i danas rađaju. Svi oni koji ih probaju kažu da su slađe od meda.

Foto: S.T.

Srbi iz ovog kraja pričaju da se u Ubožcu dešavaju čuda, isceljuju bolesti i ispunjavaju želje.
Iako u ruševinama, Ubožac pleni svojom lepotom, crvenom ciglom i kamenom. Na ostacima onoga što su nekada bili prozori, naziru se ukrasi.

Danas, kada se širom Srbije zida i gradi, kada se završavaju mnogi kapitalni projekti, Ubožac čeka obnovu i Srbe. Čeka svoja zvona, vernike i monahe.

Do tada, ostaće na padinama poviše Kosovske Kamenice da čuva i svedoči o tome gde su temelji srpske duhovnost i državnosti, gde je izvor svega onoga što danas jesu ili nisu Srbi kao narod.