ISTORIJSKA NEOPHODNOST JE SAVEZ RUSIJE, BELORUSIJE I SRBIJE, neka se Brisel, Pariz, London i Vašington svakog jutra bude sa pitanjem: Šta hoće Beograd, Minsk i Moskva?!

Istinu treba govoriti, jer se mlađe pokoljenje ne seća, a starije se seća, ali ne razume. I ja sada znam mnogo više nego što sam znao devedesetih godina, kada su nestali velika Jugoslavija i veliki Sovjetski savez. Uzroke napada NATO na Jugoslaviju sada razumem potpuno drugačije nego pre dvadeset godina. Javno mnjenje u Rusiji i Srbiji ni sada potpuno ne razume šta stoji iza pokušaja da se napravi raskol u pravoslavlju, da se RPC i SPC podele

Odnosi Srbije i Rusije u 20. veku umnogome su predodređivali razvoj događaja u Evropi.

Do danas niko nije odgovorio: zašto je prilikom ubistva kralja Aleksandra u Marseju, ubijen i ministar spoljnih poslova Francuske Bartu, a nije ga ubio terorista već žandarm. Slučajnost ili ne?

Da li je raspad Sovjetskog Saveza zakonomerni proces ili je bio deo šireg strateškog plana po kome države koje imaju samostalnu poziciju treba da nestanu sa karte sveta?

Smem da tvrdim: Drugi svetski rat u Evropi bio je rat protiv - Slovena!

Kada nam govore da je rat počeo 1. septembra 1939. napadom Nemačke na Poljsku, tako govore oni koji za rat hoće da okrive Nemačku i Sovjetski Savez.
        
Drugi svetski rat je počeo dve godine ranije, 1937, napadom Japana i njegovih saveznika na Kinu. Čak je i u Evropi rat počeo ranije, 1938, kada je Nemačka napala Čehoslovačku, u čemu su joj pomagale Francuska, Velika Britanija i Italija. 

Treba da se zamislimo zašto do danas ne postoji ni jedan datum kada bismo obeležavali dan genocida nad Slovenima. Upravo su Sloveni - Rusi, Srbi, Belorusi, Ukrajinci i Poljaci bili glavne žrtve rata u Evropi. Ja ne poričem genocid Jevreja u ratu, ali se rat ne sme svesti samo na njihovu tragediju. Oni nisu bili glavni akteri tog rata. Sami Jevreji nas pitaju: "Zašto Sloveni ne kažu žA mi? Zašto su naše žrtve zaboravljene?ž".
        
Da bismo razumeli šta se događalo u Drugom svetskom ratu, hajde da razmotrimo šta se dešavalo krajem 20. veka na teritoriji Srbije i Rusije. I da se zamislimo nad procesom koji se već 50 godina odigrava u celom svetu, a kojeg se tek ponekad sete kao globalnog problema čovečanstva. 

Znamo da je država kao socijalna pojava politička forma upravljanja društvom. U drugoj polovini 20. veka se pojavila sila koja je rekla da države više nisu potrebne, kao ni narodi sa svojim tradicijama i kulturom. Potrebna je - radna snaga.

Pojavio se novi faktor ljudske istorije, koji možemo nazvati transnacionalnim korporacijama. Upravo one se danas trude da umesto država upravljaju čovečanstvom. Ali, postoji jedna principijelna razlika između upravljanja državom i upravljanja  transnacionalnim korporacijama.

Foto: Fotoilustracija

Svaka država, bilo demokratska ili diktatorska, vlast je unutar naroda ili društva, sa osobenostima tog naroda ili društva, njegove kulture i njegovog duha.

Upravljanje transnacionalnim korporacijama, naročito u slučaju onih najbitnijih - finansijskih,  počiva na tome da te karakteristike, te osobenosti naroda, nisu bitne. Potreban je samo mehanizam da bi se obezbedio profit. Socijalna sfera nije potrebna, a o duhovnosti da i ne govorimo.

Vlast transnacionalnih korporacija se postepeno formirala. Ona je nikla iz nedara kapitalističkog društva, njegovog kosmopolitskog pogleda na svet, gde nema patriotizma i nacionalnih osobenosti već je važno biti građanin sveta. Prvi objektivni protivnici takve "klime" bile su socijalističke zemlje i zato je bilo potrebno da se te zemlje unište, ili da se bar uništi socijalizam u njima. 

Kao drugi, bili su oni koji su predlagali alternativu i kapitalizmu i socijalizmu, u prvom redu Jugoslavija i Libija. Zato što su i Srbi i nekada sovjetski ljudi, a danas kažemo stanovnici Rusije, i Libijci istupali za socijalnu pravdu. A transnacionalne korporacije su, da bi osvojile ceo svet, krenule od kapitalističkih zemalja. Pre svega SAD.

Borba države i transnacionalnih korporacija rezultirala je ubistvom predsednika Kenedija, a kasnije impičmentom Niksona. Posle toga su one zadobile SAD.

Kada govorimo o 1999. godini - nije Evropa, već su sile van nje, koje su njome upravljale, htele da na Jugoslaviji pokažu šta će biti sa onima koji se sa time ne slažu.

Politički lideri stranih država, uključujući i one u SAD, koji su hteli da ometaju taj proces, prosto su ispadali sa spiska živih. Sećate se da je bivši direktor CIA Vilijam Kolbi tvrdio da su SAD izazvale upad Iraka u Kuvajt. O tome je govorila i bivša američka ambasadorka u Iraku.

Kada je ambasadorka to potvrdila, ona je umrla, a Vilijam Kolbi se mesec dana kasnije udavio. Nesrećni slučaj. 

Sećate se kako je direktor MMF, kada je kritikovao Vašingtonski konsenzus, ubrzo posle toga bio optužen za silovanje sobarice, iako se to kasnije nije potvrdilo, čak se ispostavilo da - ako je neko i silovao sobaricu - to nije bio on. Ali se može zamisliti kakav je uticaj to imalo na reputaciju činovnika takvog svetskog ranga. Tako da udar koji je pokušao da nanese Vašingtonskom konsenzusu nije uspeo.

Jedan od glavnih zadataka bombardovanja Jugoslavije je bio da se ne dopusti ujedinjavanje Evrope i da se odloži pojavljivanje evra.Taj cilj je ostvaren.

Ali, nisu se samo u tome sastojali problemi koje su doživljavale Srbija i Rusija.

Početkom 20. veka uvidelo se da šansu da imaju budućnost imaju pravoslavni narodi i muslimani, a da skoro nemaju šanse narodi koji pripadaju zapadnoj civilizaciji.

Zašto ovo tvrdim?

Razvoj čovečanstva podrazumeva nužne promene. Ali ko je rekao da su promene obavezno znače napredak. Promena može biti i degradacija. Zapadna civilizacija danas ubrzano ide putem degradacije. Čovečanstvo je živo dok je živa njegova kolektivna duša. Kao i kod svakog naroda koji ima svoju kolektivnu dušu.

U zapadnom sistemu moralnih koordinata, kolektivne duše već skoro i da nema. Sudbonosnu ulogu je odigrala epoha Prosvetiteljstva i nad posledicama toga treba da se zamislimo. 

Šta se desilo?

Mislioci toga vremena su uklonili Boga iz moralnog koordinatnog sistema i na njegovo mesto su stavili čoveka. To je predstavljeno kao dostignuće socijalne misli. Ali, kakave su posledice tog dostignuća koje se odrazilo tek kroz sledeće generacije? Ako su u centru moralnog sistema religiozne ideje, kao što je to slučaj u Hrišćanstvu, Islamu i Budizmu, onda su u centru ovakvog sistema maksime koje su neizbrisive i koje se moraju poštovati. Ovde uvrštavam i Judaizam kako biste shvatili da se radi o bilo kojoj vrsti verujućih ljudi, nezavisno od religija. 

A, šta se desilo kada je rečeno da sve zavisi od čoveka? Ako u hrišćanskim zapovestima kao sakralna vrednost stoji porodica kao ljubavi muža i žene, kada je sve to izbrisano, rečeno je da je brak pravni odnos prvo muškarca i žene, a onda i dva ljudska bića nezavisno od njihovog pola. Tako smo dobili jednopolne porodice koje imaju prava kao i normalne. 

Foto: Fotoilustracija

Ako znamo da je Bog stvorio čoveka po svome liku i podobiju, i ako je ta lepota muškarca ili žene u toku mnogih vekova bila uslov za neka visoka osećanja i stremljenja, danas toga više nema. 

Ako su ranije u Rusiji i Srbiji postojale škole za najuspešnije đake, - matematičke, hemijske, istorijske škole, da bi se pokrenuo i ubrzao napredak, danas su ti najbolji đaci prepušteni sami sebi. Govori nam se da treba da se posvetimo invalidima, nesrećnima. Treba. Ali zbog toga ne treba od srećnih praviti nesrećne. 

Danas je Savet Evrope postao đavolji instrument. 

Ako je ranije postojalo porodično vaspitanje, danas se zahteva da dete u svakoj porodici potkazuje svog oca ili majku. A kada to uradi, onda se porodica ruši. Dete se uzima iz porodice i smešta se u dečiju ustanovu. O kakvom tu porodičnom vaspitanju možemo da pričamo? Verujući ljudi u zapadnom svetu shvataju taj problem. 

Zato se prvi put u istoriji čovečanstva, u januaru 2016. odigrao susret Rimskog Pape i Patrijarha Moskovskog i cele Rusije, posle koga je izdato zajedničko saopštenje, a u njemu se ne govori o Evropi, već da se u čitavim regionima radi na uništavanju Hrišćanstva, porodice, braka i da treba preduzeti neke mere.

VUČIĆ ODBRUSIO KOMŠIĆU: DA UKINEMO REPUBLIKU SRPSKU? PA, NE MOŽE! Član Predsedništva BiH tražio šamarčinu, pa je i dobio!

I tako smo došli do pitanja zašto se ruše SPC i RPC. Zašto se trude da odvoje pravoslavce iz Ukrajine od Rusije ili pravoslavce iz Crne Gore od Srbije? To je stari princip - zavadi pa vladaj, uzmi dušu ljudima i onda će biti lakše da se tim ljudima upravlja.

I poslednje pitanje koje se tiče transnacionalnih korporacija je zašto su uspeli da osvoje upravljanje u svetu? 

Upravo krajem 20. veka su počele da se razvijaju of-šor zone. Za veoma kratak vremenski period, za vreme života jedne generacije, nacionalne elite mnogih društava su se predale sablazni potrošačkog društva i krenule da nagomilavaju novčana sredstva i da ih kriju da njihov narod ne može da ih pronađe. Upravo kroz of-šor zone transnacionalni finansijski kapital je preuzeo nacionalne elite mnogih država Evrope i celog sveta. Ali, na sreću, to su socijalni procesi, a oni su složeni. U njima uvek postoje protivrečne tendencije.

Države su na prelazu iz 20. u 21. vek kroz ponovnu reorganizaciju svoje strukture pokušale da se izbave od vlasti transnacionalnih korporacija. To je bilo bolje tamo gde je društvo sačuvalo svoju nacionalnu  samosvest. Mnogo gore je ispalo tamo gde toga nije bilo ili tamo gde je društvo pokušalo da se rastvori u globalnom društvu. Kao kod nas kad je Gorbačov pokušao da gradi zajedničku evropsku kuću. 

VI STE NEPRIJATELJI SRPSKOG NARODA! Linta odbrusio Komšiću i Džaferoviću: Nije tajna da ste za ukidanje Republike Srpske, a Srbiju ne poštujete jer je za vas Kosovo nezavisna država!

Setimo se danas da je glavna vojna sila u našem delu planete NATO pakt, a on je samo jedan od ogranaka transnacionalne uprave. Onda su mnogi lideri počeli da postavljaju pitanje - zašto mi u Evropi nemamo svoje vojne snage, kao što je to uradio Makron, jer su svesni da danas u Evropi ne postoji vojna sila koja bi parirala NATO-u. 

Foto: fotomontaža

Putin, sve dok se bavio remontom zemlje koju je nasledio od Jeljcina, nije se po tim pitanjima oglašavao, sve do Minhena. U nastupu u Minhenu je izjavio da države, uključujući i Rusiju, imaju pravo na svoje nacionalne interese i da imaju pravo da štite te nacionalne interese, što će i Rusija činiti.

Dok se Srbija bespogovorno saglašavala sa odvajanjem Crne Gore, dok je svoje građane isporučivala Hagu, prema njoj su se odnosili ravnodušno. Nisu čak ni obraćali pažnju na nju. A čim su se u Srbiji pojavile snage koje su rekle da Srbi takođe imaju pravo na odbranu i pravo na samostalni razvoj, i za koje pravoslavlje predstavlja stub morala i kulture, počeli su problemi i počelo je uterivanje Srbije u NATO ili EU, dok ne bude kasno. 

Obratite pažnju da su predsednik Rusije Putin, predsednik Srbije Vučić i predsednik SAD Tramp danas prinuđeni da budu saveznici jer se bore protiv uništavanja čitavih naroda od strane transnacionalnih korporacija.

Pogledajte samo na SAD, zašto su oko Trampa organizovane ove đavolje igre?

On je došao na dužnost predsednika kao antikrizni menadžer i rekao - ja ću u SAD da razvijam privredu, poljoprivredu, neću da ih razvijam u Kini. U ostvarivanju tih svojih obećanja učinio je mnogo. A ko mu se suprotstavlja? Ko stoji iza klana Klintonovih?

Ako je Trampu Amerika potrebna zbog Amerike same, onda je njegovim protivnicima Amerika potrebna za svetsku diktaturu. To su sasvim drugačiji ciljevi, to su globalne ambicije, radi kojih su oni spremni da unište i samu Ameriku. 
        
Ubeđen sam, ako bi me sad Tramp čuo, da bi se veoma začudio. I njegovi potezi su zaista potivrečni. U njegovom timu ima predstavnika različitih struktura. Ali temelji njegove politike su u poruci evropskim zemljama - ako hoćete NATO, onda morate za njega i da platite; kao i u stavu o američkom kapitalu, koji treba da se vrati u Ameriku, da se tamo grade fabrike, iako je jasno da je jeftina radna snaga u Aziji. 

Na kraju, završna teza koju bih hteo da vam predložim. Kada govorimo o pokušajima država da se suprotstave transnacionalnim korporacijama - jedan od oblika suprotstavljanja su svakako integracije, to jest objedinjavanja različitih država.

Zašto su SAD bile protiv stvaranja jake EU? Zato što su znale da bi to bila jaka naddržava koja bi sama rešavala svoja pitanja i sama se brinula o svojim interesima. Zato im nije bilo u interesu da takva zajednica nastane i opstane. Onda se desio Bregzit.

A zašto se desio Bregzit? Zato što Velika Britanija odavno nije u evropskom sistemu vrednosti, već je deo severnoameričkog sistema vrednosti.

Kada su Sovjetski Savez razrušili, pre svega iznutra, zahvaljujući delovanju pete kolone koja je prvo uzela vlast u Komunističkoj partiji, a zatim u Sovjetskom Savezu, svi su postali nezavisni. 

Lično sam svedok da je većina država prvih godina posle toga čekala poziv. Govorili su u sebi - sad smo se izbavili tog Gorbačova, hajde, Moskvo, pozovi, pa da vidimo kako da se okupimo i da živimo zajedno. Ali, oni taj poziv nisu dočekali.

Kada je 1996. počelo ujedinjavanje Belorusije i Rusije, inicijativa je potekla od Belorusije. U Moskvi su se od toga uplašili i činili su sve da se to izbegne. To su bile iste one snage koje su 1999. učinile sve da Rusija ne pritekne u pomoć Jugoslaviji. To su bili ostatci tima Grbačova, koji su se samo preselili kod Jeljcina i oni neoliberalni agenti Zapada koji danas smetaju da napravimo veliki pomak ka ujedinjenju.

BITKA RUSIJA I SAD ZA SRBIJU I BALKAN ULAZI U ZAVRŠNU FAZU! Zapad nije uspeo da unese razdor između Beograda i Moskve, SADA SLEDI...

Tek 2000. se pojavila Evroazijska Ekonomska Zajednica, za taj korak sam izuzetno zahvalan Putinu, jer je to bio odlučan korak napred ka integraciji postsovjetskog prostora. Sada znate da postoji Evroazijski Ekonomski Savez.

Foto: Fotoilustracija

Kao pravnik vam mogu reći da to nije korak napred, već skok unazad u poređenju sa Evroazijskom Ekonomskom Zajednicom. To je fikcija integracije. 

I tek sada kada je Putni na mesto ministra za integracije Evroazijskog Ekonomskog Saveza postavio Glazjeva, kada se dešava preformatiranje čitavog tima, javlja mi se nada da su mogući realni koraci napred. 

I stvaranje BRIKS-a i Šangajke organizacije za saradnju su pokušaj država da napipaju moguće oblike saradnje u suprotstavljanju transnacionalnim korporacijama u upravljanju čovečanstvom.

Posebna misija, po mom mišljenju, negde tamo na nebu je predodređena za slovenske narode. Slovenski narodi mogu da razjedine Istok i Zapad ili sa druge strane, mogu da ih objedine i obezbede njihovo jedinstvo. Posebnu misiju imaju tri slovenske zemlje, Belorusija, Rusija i Srbija. Mislim da i sami znate odgovor na pitanje zašto? Jer su se Zapadni Sloveni već predali zapadnom koordinatnom sistemu, ušli su u NATO i u sistem koji je neprijateljski njima samima, prihvatili su civilizacijski sistem koji im je tuđ.

Južni Sloveni ili idu tim istim putem - sada ne govorim o Srbiji, govorim o ostalima: Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, Bugarskoj i Makedoniji - ili se nalaze u prostraciji, stanju krajnje iznemoglosti, kao narodi.

Kada mi kažu neka i Srbija uđe u EU kao Bugarska, pa će sve biti u redu, ja im kažem da pogledaju pažljivo šta se sada dešava u Bugarskoj.

Kada su Bugari, zbog svojih nacionalnih interesa, rešili da dozvole tranzit ruskog gasa, dobili su udarac po glavi. Rekli su im da sve subvencije koje su dobili, moraju da vrate. I da ne mogu sami da razvijaju poljoprivredu kako žele jer su postali deo jedinstvenog mehanizma kojim se upravlja iz Brisela.

A kada su društveni delatnici istupili sa idejom da treba razvijati prijateljske odnose sa Rusijom, da treba ukinuti sankcije Rusiji i da treba izaći iz NATO, onda su lidere tog pokreta odmah okrivili za špijunažu, pokrenuli su protiv njih postupke za krivična dela, uhapsili ih i sada se vodi istraga. Pokazali su im ko je gazda u kući. 

Kada moji bugarski prijatelji kažu da su i predsednik i predsednik parlamenta osudili te događaje, ja ih onda pitam a zašto se krivični procesi  nastavljaju. A oni odgovaraju - pa, zbog tužilaštva. A kome je tužilaštvo potčinjeno? Ambasadoru SAD. Ne ni predsedniku ni parlamentu. Takva im je danas realnost. 

Tako da osim Srbije, Rusije i Belorusije, ako uzmemo u obzir da se u Ukrajini trenutno dešava građanski rat, nema ni jedne druge slovenske zemlje koja bi mogla da istupi kao okupljač ostalih. Okupljač u očuvanju nacionalne kulture i pravoslavnog duha. 

Možda ćete reći da sam maksimalista. Ili da sam uopšte nekakav romantik. Neću to ni da poričem. 

Smatram da danas, pred ovim svetskim pretnjama, moramo da zbijamo redove, da se okupljamo. I da zajedno odgovaramo na izazove našeg vremena. I smatram da je realnost stvaranje međudržavnog saveza Rusije, Belorusije i Srbije. To nije samo realnost već i neophodnost. Da bi prestali da vas ucenjuju: ako nećete u EU, onda ćete biti parija, a i svi susedi će biti protiv vas.

Postoji treća varijanta. Da se zajedno saberu one slovenske zemlje koje su već sad na to spremne. A ubeđen sam da će Ukrajina ozdraviti i takođe ući u taj savez. I tada, ako budemo delovali zajedno, braneći jedni druge svime čime raspolažemo, pomažući se međusobno u razvoju privrede, kulture, tehnologije. Tada ćemo moći da pariramo bilo kojim transnacionalnim ucenama.

A, ako još u EU pobedi zdrav razum, kod njih koji mogu i treba da budu naši partneri, pa ako zdrav razum pobedi i u Vašingtonu, onda ćemo moći da zaustavimo uništenje ljudskog u čoveku.
        
U zapadnom sistemu su već spremni da robotima daju državljanstvo. Možete li da zamislite savremene mašine sa građanskim pravima? I gde će stići čovečanstvo ako prihvatimo da je državljanstvo samo tehničko pitanje. Za to nije neophodno biti čovek koji poseduje samosvest.
 
Ali hoću da završim optimistički.

Nekada davno, imao sam u Strazburgu razgovor sa generalnim sekretarom Saveta Evrope gospođom Katrin Lalimijer. Ona je napuštala dužnost. Za mene je to takođe bio poslednji put u Strazburg. Posle toga sam prestao tamo da putujem i tamo sam slao jednog od svojih pomoćnika. I, ona mi kaže: gospodine Baburin, ja se plašim da ćete vi doći na vlast u Rusiji. Na to sam joj odgovorio: Katrin, niste u pravu, vi treba da se nadate da ćemo mi doći na vlast. Jer kada predsednik Rusije Jeljcin kaže da Rusije treba da gleda na Zapad, to je samo deo istine - to je pogled iznad Evrope, samo na SAD. A ako mi dođemo na vlast, mi ćemo se pre svega truditi da izgradimo dobre odnose sa svojim najbližim susedima, a ne sa tamo nekim dalekim Vašingtonima i Njujorcima. 

Foto: Fotoilustracija

Današnje rukovodstvo Rusije čini mnogo u tom pravcu i zato sam sklon da mnoge greške vlade Rusije opraštam, jer strateški ispravnim putem idu napred.

Ubeđen sam da mnogi problemi u našim bilateralnim odnosima potiču otuda što srpski rukovodioci ponekad ne mogu u Moskvi da dobiju odgovor šta zapravo Rusija hoće. Taj odgovor čekaju i u Donbasu, Lugansku, Kijevu, Astani i u drugim prestonicama postsovjetskih država. A Rusija tek sad počinje da sagledava odgovor na to pitanje.

Usuđujem se da izrazim nadu da ćemo u najskorije vreme saznati deo tog odgovora - šta Rusija hoće, Rusija i Belorusija.

A ja sanjam da se u Briselu, Parizu, Londonu i Vašingtonu svakog jutra bude sa pitanjem: šta hoće Belorusija, Rusija i Srbija. I da do uveče već urade ono što hoće Belorusija, Rusija i Srbija