Pismo koje je rasplakalo i osnažilo Srbiju: Brate moj voljeni...

Dragan Brašanac (54) protojerej stavrofor šumadijske eparhije i starešina hrama Svete Petke u kragujevačkom naselju Vinogradi, zbog teškog oboljenja jetre trenutno je na lečenju u Minsku. Želja njegovih parohijana, ali i svih humanih ljudi i Eparhije šumadijske da se vrati zdrav ujedinila ih je da mu pomognu da tamo ode, a akcija za prikupljanje pomoći se nastavlja.

Reči podrške ocu Draganu stižu sa svih strana.

- Uz Božju pomoć, veru i zajedništvo, nadamo se da ćemo prikupiti i preostala sredstva potrebna za transplantaciju jetre. Otac Dragan zaslužuje našu podršku, pažnju i priliku za novi početak. Pokažimo još jednom da zajedno možemo mnogo - jedna je od objava Kragujevčana na društvenim mrežama. 

Aktivna je i Fejbusk stranica Pomoć ocu Draganu Brašancu, na kojoj je na Mitrovdan, kada je otac Dragan otputovao u Minsk, prenela pismo njegovog rođenog brata Aleksandra, takođe, sveštenika koje je rasplakalo hiljade ljudi. 

Foto: Privatna arhiva

 

"Ovo pismo, brate moj, ne piüem iz neke trenutne osećajnosti, niti radi patetike, kojoj ovde nema mesta. Ono nije ni jadikovanje nad našom sudbinom, niti izraz beznađa. Pišem ti ga otvorenog srca, iz dubine svoga bića, iz one najiskrenije bratske ljubavi koja nas vezuje od majčine utrobe. Bez ulepšavanja, bez glume i bez velikih reči koje ne dolaze iz srca. Pišem ti onako kako osećam, kako pamtim i kako u Hristu razumem naš zajednički život.

Sada, dok letiš avionom preko prostora Male Azije, na putu ka bratskoj Belorusiji, u mislima mi se vraćaju svi ti trenuci. I sve naše godine kao da su se sabrale u jedan jedini trenutak.

Danas je Mitrovdan. A Mitrovdan je, kako narod kaže, hajdučki rastanak. U ovom našem privremenom rastanku, u tvom odlasku iz Srbije, iz srpskog otačastva, u bratsku Belorusiju, prepoznajem jednu drugačiju borbu. Odlaziš da potražiš novu mogućnost lečenja, sa nadom da će ti Gospod, kroz znanje, trud i požrtvovanje lekara, podariti još godina zemaljskog života.

I možda će se neko zapitati: ako smo u Hristu pronašli večni život, ako verujemo u vaskrsenje mrtvih i život budućega veka, zašto se onda toliko borimo za produženje ovog prolaznog, biološkog života? Zašto sada odlaziš u Belorusiju da ga sačuvaš, kada obojica verujemo da je Hristos naš istinski i večni život?

 

 

Ali u tome, brate moj, nema protivrečnosti.

Hristos nije došao da obesmisli naše zemaljsko postojanje, nego da ga spase i preobrazi. On nije prezreo ljudsko telo, nego je primio istinsku ljudsku prirodu. Isceljivao je bolesne, tešio stradalnike, zaplakao pred grobom Svoga prijatelja Lazara i vaskrsao ga, pokazujući da smrt nije poslednja reč o čoveku....

...Jer ne živimo samo radi sebe. Živimo i radi onih koje volimo, kojima služimo, kojima smo potrebni. Živimo da bismo ljubili, stvarali, svedočili Hrista i darivali sebe drugima. Zato tvoj odlazak u Minsk nije odricanje od vere u večni život, niti bekstvo od večnosti. To je borba za očuvanje dara Božijeg, za mogućnost da nastaviš svoje svešteničko služenje, da se raduješ svojoj porodici, Crkvi i narodu kojem si posvetio tolike godine"....

 

Foto: Privatna arhiva

Kragujevčani nastavljaju sa akcijama za prikupljanje sredstava za lećenje oca Dragana. U sali Eparhijskog doma, 13. novembra u 18 sati održaće se humanitarno guslarsko veče Društva guslara "Karađorđe". 

Humanitarna akcija se nastavlja.

- Postoje ljudi koji ne ulaze u naše živote slučajno. Oni su tu da nas sačekaju kada nam je najteže, da pruže ruku kada sve drugo izmakne pod nogama, i da nas tiho, svojom dobrotom, podsete da nismo sami. ​Jedan od takvih ljudi je otac Dragan. ​Svi mi koji smo ga sreli u najtežim trenucima sopstvenih života pamtimo njegovu smirenu reč, neiscrpno strpljenje i spremnost da preuzme deo našeg bola. Nikada nije pitao čiji si, odakle dolaziš, niti šta imaš – samo je otvarao svoje srce i vrata da pomogne.
​Danas je krug zatvoren, ali na način na koji niko nije želeo. Otac Dragan se bori za ono najdragocenije - za svoje zdravlje. U situaciji u kojoj se našao, novac nije pitanje komocije, već hitna i krajnja neophodnost da se nastavi lečenje i pruži šansa za oporavak.

Foto: Privatna arhiva

​Zar nije vreme da mu se odužimo?
​Sada je red na nas. Da pokažemo da dobrota koju je nesebično delio nije bila uzaludna, i da ljudi velikog srca nikada ne ostaju sami kada pokucaju na vrata nevolje - samo je jedan od apela, podsetnika.  

BONUS VIDEO