Do juče nam je bilo smešno kad se setimo šta su svojevremeno radile naše bake i deke! Da li bismo danas smeli da ih pogledamo u oči?

Da li ste znali da u Francuskoj postoje radnje u kojima možete da ostavite sve što vam ne treba, stare stvari, nameštaj, garedrobu, računare, telefone. Oni to poprave, prefarbaju, doteraju i prodaju za male pare ljudima koji ne mogu da izdvoje novac za nove stvari

Radnje su specijalizovane, pa tako postoje one u kojima se ostavlja i prodaje nameštaj, one za elektronske uređaje, za garderobu i sve ostalo što se može popraviti za ponovnu upotrebu. 

Francuzi tvrde da je prvu ovakvu radnju pokrenuo katolički sveštenik Abbe Pierre, jedan od osnivača Udruženja za smeštaj siromašnih. Prvo je kupio kuću u okolini Pariza za smeštaj siromašnih. Iako inspirisan svojom verom, kasnije je objasnio da koncept solidarnost nije verski orjentisan i da je namenjen svima, bez obzira na veru, političku orijentaciju ili ideologiju. 

Ovakav primer nas tera da se zapitamo zašto i mi u Srbiji ne uradimo tako nešto. Korist bi bila zaista velika. Iz svojih domova oslobodili bismo se nepotrebnih stvari, a drugima bismo pomogli. Umesto da stare, a upotrebljive stvari nalazimo pobacane po prirodi i na divljim deponijama, neko bi za njih mogao da pronađe potpuno novu primenu.

Foto: AP PHOTO

Istina, u Beogradu postoje nekoliko udruženja koja prikupljaju stare stvari, ali ako ste imali iskustva, znate da su poprilično probirljivi. Kada bi proširili paletu stvari koje uzimaju na popravku za ponovnu upotrebu, nastala bi delatnost koja bi mogla da izraste u ekološku akciju izuzetno korisnu za čitavo društvo.

U Srbiji se najčešće govori o reciklaži kao načinu za ponovnu upotrebu resursa. Iako je ona samo jedan i to tek poslednji od 3R principa na kojima je zasnovana čitava ideja cirkularne ekonomije, odnosno oblasti koja se tiče upravljanja otpadom. Ta tri principa čine pojmovi Reduce (smanjenje), Reuse (ponovo iskorišćenje) i Recycle (reciklaža).

Prvi princip, smanjenje, prilično je jasan. On se odnosi na našu svesnu odluku da pravimo pametnije izbore u vezi sa stvarima koje ćemo kupiti i koristiti i to tako što ćemo se voditi time da nam nakon njihove upotrebe ostane što manje otpada.

Međutim, mnogi, ne samo u našoj zemlji, već i u svetu, brkaju poslednja dva 3R principa.

Ponovna upotreba stvari ili makar njihovih iskoristivih delova je upravo ono za šta se Abbe Pierre zalagao. Uostalom, ne kaže se u svetu bez veze "Ono što je nekome otpad, drugome je neprocenjivo blago". S druge strane, treće R, odnosno reciklaža je, nešto potpuno drugačije.

Foto: printscreen

Reciklaža podrazumeva načelo da nešto što definitivno više nema upotrebnu vrednost kao takvo, ne posmatra tek kao otpad koji treba nemarno odbaciti i zaboraviti na njega. Naprotiv, na takav otpad gleda se kao na resurs, koji određenim procesima može poslužiti za kreiranje nečeg drugog.

Na primer, stiropor predstavlja odličan materijal za ponovnu upotrebu, ali ne i za reciklažu. Isto tako, stari papir može se koristiti za proizvodnju kutija, novinske hartije ili kuhinjskih ubrusa, a staklo je praktično večito reciklabilan resurs. Takođe, deo komunalnog ili poljoprivrednog otpada može se iskoristiti u spalionicama za dobijanje električne i toplotne energije, ali i za proizvodnju mineralnih đubriva.

Najefikasniji način za minimizaciju otpada jeste najpre fokusirati se na smanjenje, pa se najduže zadržati na ponovnoj upotrebi, a reciklaža bi trebalo da bude poslednje uporište, na koje se oslanjamo tek onda kada prethodna dva principa u potpunosti zakažu.

Uostalom, setimo se samo naših predaka koji bi se teška srca odlučili da bace bilo šta. Odeća i obuća nekada se pravila od izdržljivih materijala, a potom krpila dok god ima mesta gde da se zabode igla. Pohabani džemperi bi se rasparali, pa bi se od te iste vune saštrikalo nešto novo, recimo tople čarape ili rukavice. Od starih zavesa pravile su se haljine, a poderane haljine pretvarale u krpe. Isto je bilo i sa posuđem – bušne šerpe i lonce odnosili bi kod kotlokrpe na popravku, pa kad im baš ne bi bilo spasa, završavali bi kao saksije za cveće ili posude za prehranu živine.

Foto: Z.G.

No, ne moramo ići u tako davnu prošlost da bismo videli primenu principa ponovne upotrebe. Do pre neku deceniju flaširanu vodu, sokove, mleko, mlečne napitke, pa i zimnicu u teglama bilo je moguće kupiti isključivo u povratnoj staklenoj ambalaži. U današnje vreme ovaj lep običaj korišćenja starih boca zadržao se jedino u flašicama za napitke namenjene ugostiteljskoj industriji. Svu preostalu nezamenjivu staklenu ambalažu neretko viđamo razbijenu i odbačenu tamo gde joj nikako nije mesto, a pritom može nekoga i povrediti.

Takođe, setite se samo da smo jedva odvikli naše bake i deke od toga da kvalitetnije plastične kese peru i ponovo ih upotrebljavaju. Da, možda nije trebalo da peru plastiku, jer se na taj način zagađuju reke, ali oni to tada nisu još uvek mogli da znaju. Ono što jesu znali, a mi smo se s time sprdali, jeste da kese i mnoge druge stvari za "jednokratnu" upotrebu ne bi trebalo uopšte da postoje, što je jedna lekcija koju su i naše generacije konačno naučile.

Foto: AP photo

Na sreću, ponovo raste svest o važnosti 3R principa, pa se sve više ljudi, posebno mladih, opredeljuje za kupovinu stvari u second hand radnjama, antikvarnicama ili na sajtovima za prodaju polovne robe, odeću prepravljaju i od stare nose novu, a umesto plastičnih kesa sve češće biraju da koriste platnene ili pletene cegere.

I to ne zato što su siromašni, već što su svesni činjenice da princip ponovne upotrebe predstavlja jedan od ne tako malih koraka koji svako od nas može da preduzme u borbi da sačuvamo planetu. I to ne zato što nam to neko kaže, već zato što to tako treba.

Bonus video: